ЈАГОР ЗЛОКАС

Чуло се да извјесни Јагор Злокас тумачи да је сав свијет на дрвету. Толико великом дрвету да не знамо да је то дрво. Чак кад бисмо се попели до звијезде и погледали на тај наш свијет, не бисмо могли видјети да је дрво, јер би изгледало крошњасто, округло и прелијевало се у свјетлости живота и дјелотворне силе која тај живот одржава. Једном приликом је Ан ослушкивао неке звукове из дубине пећине који су га подсјећали на глас, али није могао слутити да би још неко могао бити у пећини. Одлучи да се за једног кишног периода спусти дубље у пећину и покуша одгонетнути гласове који допиру из њене унутрашњости. Запалио је двије велике лучи којих на улазу у његову пећину има небројено, јер их сам справља од суве букове коре помијешане са јеловом смолом, све чврсто завијено у зелену паветину око врха грабовог штапа. Што дуже стоје боље горе, тако да Ан редом узима оне које је раније справљао и користи их да помогне оку у одсуству свјетла. 

Одоздо допиру звуци као да неко полако котрља веће камење. Кашаљ, зијевање и неко њуњорење је стварно на помолу, рекао би Ан, толико близу као да ће сваког тренутка банути из пећинске утробе. Ан се није плашио, у својој је пећини и спреман је да сваког прихвати и угости ако се ту затекне са добром намјером. 

Поче извиривати из мрака пећине један овећи камен и за њим човјек, омален, згуснуте снаге, ситних ватрених очију, сиједе браде и косе, потпасан тканицом у распојасаној кошуљи, у сукненим хлачама згужваних ногавица као да их је крава жвакала, бос, са великим штапом у руци, могло би се помислити да њиме нечим управља. 

− Помаже Бог, путниче намјерниче! − огласи се Ан први. 

− Бог ти помогао и нико ти ништа не могао! − јогунасто се обрати дошљак и настави: − Видиш, ова твоја пећина, како је ти зовеш, није само твоја, већ и свих нас који кроз њу пролазимо. Ево, први пут смо се срели, а колико сам пута овуда већ прошао. На истом смо огранку, а не познајемо се. Да нам црв није избушио ове пролазе, ко зна да ли бисмо се и срели. 

− Шта ти то причаш, човече, какви су те црви спопали, каква ти је то каменчуга што гураш испред себе, куд си наумио и откуд си се спетио у срцу моје пећине? Који си?  

− Прије свега да се упознамо − пружи руку Ану и поносно настави: − Ја сам Јагор Злокас, божји послушник, народни трибун и пинтер из Гређана, с ону страну ове пећине, гдје не може свако ући осим божјих послушника којима се срце окаменило овако као моје.  

И показа на камен пред собом који је уистину био у облику срца, те настави: 

− Тако да знаш да то није никаква каменчуга, него сав ја, све моје. У њему је окамењено и парче овог дрвета на којем смо, и бусен ове земље којој припадамо и све душе које су га носиле прије мене. Толико је порасло да га више не могу носити у грудима и Бог ми се умилостивио и омогућио да га овако носим пред собом и да се ни корак не одвајамо, јер да било куда пођем без њега, ја сам одмах доље, мене више нема, а с њим овако могу до краја свјета и вијека. 

− Зар ти није тежак да га вучеш и гураш? 

− Није! Нит га вучем, нит га гурам. Ја сам пркосан човјек, волим пркосити сили привлачења, тако да моје срце није никад на земљи, педаљ-два је над земљом и увијек преда мном, тако нас двоје крочимо пућима и беспућима и пркосимо. Ово што се са тобом распричах, не памтим да сам до сада толико изговорио. Не би ти мене другачије разумио, јер ја пркосим и гласном споразумијевању, мене моје уши не чују, срце све прима преко себе. Ја сам знао још док сам био доље у пећинском понору да си ти овдје и о чему размишљаш, шта ти је на памети. И знаш да сам се обрадовао што ћу те срести и упознати. Чуло се за тебе. Добро ти је то што си у пећини. Упознат си чини ми се са промисли Господњом, као сова, која свој лет почиње у сумрак.

Ан је покушао да у неколико кратких црта сажме суштину Јагорових ријечи. Помислио је истог часа на Мидара, а и себе је принио том снопу свјетлости из којег је почео извирати сијасет познатих лица која је сусрео за живота и оне за које је знао да постоје по промисли својој. Учини му се да је пред њим умирући бог, човјек божанског кова, окамењеног срца и натчовјечне моћи. Излази из мрака пећине на огранку свога свијета који га води у само њему познатом правцу. Био је затечен Јагоровим ријечима, али мисао му пролети поред стуба радозналости, избјегавајући да дотакне Јагоров заумни свијет. 

− Не рече ми куда си наумио и са које стране си ушао у пећину кад ја не знам ни за један други улаз осим за овај који је за мене капија раја − приупита Ан несвјестан да ли је пред њим човјек, свети дух или нечастиви. 

− Мени је драго да смо се нас двојица срели, сад знамо да постојимо. Идем код моје тетке Маре, ћаћине сестре. Она је удата у Мерџане, воли кад јој дођем и донесем милоште са оне стране овог нашег огранка гдје је своју младост провела. Ако изгубимо везу са родом рођеним, губимо и оно што нам је Богом дано. Ова пећина, коју ти зовеш својом, има ко зна колико улаза, али нису сви тако пролазни као ова твоја рајска капија – меко се насмијеши Јагор и настави причу: – Јеси ли икад ушао дубље од овог мјеста, јеси ли прошао кроз овај огранак на којем почива наш Кордун, јеси ли видио рану колика је усред срца напаћене душе краја. Колико безнадежних јаука, запањујућих погледа, испружених руку, укочених загрљаја, пресјечених вратова, суза, крви, неотјеловљених душа. И онда се људи питају зашто Јагор Злокас гура испред себе окамењено срце? Мрак пећине врви од живота, више нас је под земљом него на земљи и да ми срце није окамењено не бих могао ни чути ни видјети ту збиљу у коју нас угураше без реда и без правила. Доћи ће дан кад ће улаз у твоју пећину заиста бити капија раја на коју ће изаћи сав овај заточени свијет и уселити се у просторе који су му од Бога преостали. 

Одједном као да паде велики комад мрака преко Јагоровог срца и сав се расплину по пећини. Угасише се лучи. Неста их обојице. Једино је Вук завијао своју симфонију испред пећине у јутарњем клизишту ноћи у дан! 

ИЗМЕЂУ НАЧЕЛА И ИСТИНЕ

–  Kад је у човјеку одсуство доброте, може га спопасти зловоља. Њена радозналост извире из невидјела. Чинити честите послове увијек је добро, чак и пред онима којима је свеједно чините ли добро или лоше. Њима је важно што ће се рећи, а не што си ти учинио. Смисао им је у уву онога ко ће то слушати, јер они говоре што њихов саговорник воли чути.

Док је зборио Мидар, са затиснутом сламком међу зубима, посматрајући хајдучицу која се лелујала на повјетарцу, Ан је стајао подбочен о свој штап од којег се готово није одвајао, хватајући Мидарове ријечи и за њих одмах везао своје да би заједно одлазиле у неповрат.  

–  Највише се људи увриједе кад им кажеш истину. Сви облици свијести, карактера, темперамента произведени су истином; истина тјера сузе, доноси тугу, пуни срце радошћу, диже у небеса, сахрањује. Кад неко лаже, истина је да је лажов, кад неко краде, истина је да је крадљивац, и убица има истину да је починио убиство. Човек има сложену свијест која може да балансира временским одредницама и због тога се представљање истине често исказује на различите начине и захтијева доказе, док код мање свјесних животних облика довољно је оно што је сад, овога трена, само та истина је вјеродостојна и важна, што је и нормално. Али је човек измијешао истину са лаковјерностима и није више у стању да то раздвоји. Морамо бити врло опрезни, износећи истину. Нажалост, многи због истине страдају, јер онима којима се она не свиђа, начела почивају у лажи!

Мидару је то било врло добро познато и није много марио да ли би се ту могло нешто промијенити, губио је снагу при помисли да су промјене могуће. По глави му се ројио број рађања у односу на број оних који живе на овој планети и размишљао је да ли би на основу тога могао разјаснити тајну која ће човека одржати у вјечности. 

–  Још смо на мање и више, ни горе ни доље, ни срећнији ни несрећнији, ни паметнији ни луђи, ни своји ни туђи. Бранимо се од искона да је најбоља златна средина.

–  Све твоје ријечи су чиста поезија. Ти вапиш за разумијевањем. Људи које ми познајемо имају по камен у џепу или у руци, кад помисле да је момент, каменоваће нас! ˗ Ан је увијек био опрезан према Мидаровој лакомислености.

–  Треба човјека вољети и у незнању његовом. Ако постоји разлог да нас каменују нек нас каменују, али морају знати да ће сваки пут кад промаше, погодиће себе. Ако смо им ми циљ, биће то успјех за њих. 

–  То је туга ума, мој Мидаре, треба знати да и то постоји. За стицање таквог стања ума сваки појединац је сам крив. 

–  Ако ћемо за право, то је одсуство радости. Ако ће га ударом на нас повратити, нека каменују, биће то наш допринос њиховом великом расположењу, а наша вјечна срећа у безвремености – није Мидар дао да га напусти досљедност његове љубави према човјеку.

Верали су се узбрдицом својих размишљања у жељи да их принесу врху свијести и проспу по долини спавача којима су јездили кроз снове. Мидар је са још једном промисли пришао сасвим близу увјерењу да би био сигуран у оно што каже: 

–  Снага Љубави никад не напушта доброг човјека!

Ан је више у невјерици промишљао, о протоку и недоступности, додајући: 

–  Забетониране мозгове ни незнање не дотиче.

–  Како ће порука да допре ако је омотач свијести тврдокоран! ˗ нашалио се Мидар.

–  Пловити није исто што и летјети! Кад постигнемо и једно и друго, увидјећемо да је разлика врло мала! – закључи Ан и заокренуше у појасу источног дијела неба из чијег правца их угаси свјетлост намијењена дану који се рађао.

 

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: