У ВРТЛОГУ

 

 

Више није постојало мјесто ни вријеме гдје и када се њих двојица нису могли срести и испричати. Израстали су из капута истине. Могли су да укажу на сваку обману, желећи да ускоче у простор и вријеме гдје би се истина измакла на трен, да је одмијене у њеном одсуству, јер је и њој требало одмора, како су то почели обојица да осјећају. Ношени вихором вјечности у завјетрини иза звијезда, испружени на два укрштена штапа, лица окренутог свијет(л)у, пустили су мисли да се уселе у вакуум и осећали их, Мидар Анове, а Ан Мидарове. 

–  Вртлог твојих емоција је огроман. Кажу да је свијет, живот на планети нека врста уређеног хаоса. Можда је и теби боље да се ускладиш с вртлогом својих емоција, јер си добар. Живот те неће због тога ставити на посебно мјесто или очито одвојити од других. Зато остани на тој вјетрометини, у том вирауму, што би наши стари рекли, или ћеш васкрснути или ће те у прах сатрти. Из живота се још нико жив није извукао. Ја сам у свом паду јекнуо о дно и пустио да одскочим. Пружила ми се прилика да и даље падам. У том поновном паду ме захватио вртлог емоција и сад ме лагано држи својом снагом да не паднем и не клизнем у понор тако нагло. Ријечи и дјела су наша вјечност, оне нас вуку из тог вртлога нагоре – пловиле су Анове мисли кроз поље Мидарове свијести.

Два пионира бесмртности, заогрнута разговором својих душа, нису се могла ослободити промисли о животу на Земљи, о бризи за човјеком и његовом околином и начином како да вирусом вјечности заразе најљепше мјесто у универзуму. 

–  Свијет је у раљама нечовјечних интереса. Отет је од Свевишње силе. Не вриједи борбу претварати у игру. Морају да постоје побједник и поражени.  Они који се предају, себе виде у бољој прилици. То је агонија, пристанак на оно због чега сам могао живјети све своје животе до краја. И зато хоћу још да се враћам све до тренутка док свјетлост не буде сијала тајном вјечности – бруј Мидарових мисли прозујао је Ановим подрумом свијести у којем су се могле срести слике од почетка стварања свијета.

–  Многе ствари су изашле из оквира морала оног времена кад су настале, нисам противан да се човјекове унутрашње вриједности могу преобликовати, али не све. Изворну духовну честицу у нама не може нико и ништа промијенити. Ако ишта остане иза нас, послије нас, то је онда та честица која васкрсава и обликује нову наду – прихватао је Мидар сваку Анову мисао као будала шамар и челичио самопоуздање.

–  По мени, на почетку бјеше мисао. Кад је човјек догурао до ријечи, почели смо са лагањем. Усмени дио предања је много искренији, истинитији од писаног, а ми смо од те способности, да бисмо све памтили, давно отишли. Хомер је био неписмен, а спјевао је Илијаду и Одисеју, дјела која заокупљају пажњу свеколиког свијета, и успјела су усменим предањем да преживе све вријеме до записивања. Сјећам се кад је једна велика поетеса, бард булевара свјетлости, у једном од прошлих вијекова отворила сајам књига, њена прва реченица била је: И осми дан Бог створи књигу! 

У Ановом пртљагу свијести бијаше мјеста за сваку Мидарову промисао, јер му је будила сјећање на дешавања која је и он радо чувао у ризници својих успомена. 

–  Ето и тад смо разговарали о тој теми, тема коју ти подвлачиш је непресушна, увијек ћемо јој се враћати и увијек ће умјетници имати разлога да јој придодају мишљења својим дјелима – годила је Мидару Анова подршка.

–  Разумијем те! Тебе боли наша трагедија, боли те поглед у празнину у којој си навикао видјети простор у којем си се рађао. Њега нема! Нестао је између два трептаја ока. Наравно да душу тај ожиљак боли, а нема довољно времена да зарасте, али зато ће преживјети она духовна честица коју си споменуо. Неке нове очи у које се она усели гледаће тај предио онаквим каквог би га ти желио видјети и запамти да те та честица неће заборавити, сјетиће се твоје жеље и доћи ће ма гдје да се налазила и нагледати се љепоте за којом ти сада чезнеш. Човјек је још мали да би спознао тајну живота, јер кад би је сада спознао, осјећам да би је неодговорношћу занемарио и уништио. Зато тајну треба вјерно чувати док се у глави, у космосу човјековом, не створи моменат њеног васкрснућа. 

 

АНОВ ОДЛАЗАК

 

–  Послије оног великог невремена, мој Мидаре, онда кад нам је умрла Анина и кад је нисмо успјели ни сахранити, мене је стихија однијела далеко преко цијелог свијета. Требало је да упознајем друге земље, народе и обичаје. Бјеше ми занимљиво у почетку. Видјех велике градове, упознах црне и сваколике друге људе. Замишљах да су они другачији, али вјеруј ми, сви смо исти. Кад удариш неког чекићем по прсту, свакога једнако боли. Знао сам дуго и пажљиво посматрати те стране људе у њиховим земљама и не открих готово никакву посебну тајну. Видим на њиховим лицима забринутост, муку и нерасположење, исто као и код себе, препознах их исто тако кад се радују и веселе, кад воле и кад су пуни љубави, ништа они то не испољавају другачије од нас. Сви смо ми исти, од крви, костију и меса. Те наше особине, живахност и осјећања, све то као са истог извора да извире. И Бог је нама свима један и све нас једнако гледа. Али примијетио сам да нисмо сви у стању да дамо смисао на исти начин свему са чим се сусретнемо у животу. Кад сам доконтао да је свијет једно село у космосу и да је тако свеједно гдје живио, да живио свакако ћеш умријети, онда сам одлучио да се вратим и живим тамо гдје припадам. На нумеру мојих предака, на огњишту мог Анана, на буњишту мојих дједова и прадједова, у гнијезду свог бијелог орла, у кошници своје бијеле пчеле. На пећину сам могао увијек рачунати, она је неприкосновено насљедство све док и последњи родословник буде постојао. 

–  Ане добри, не питах те никад о твом потомству, стече ли кога, ороди ли се? 

Прекиде га Мидар помало очекиваним питањем: 

–  Видиш, добро питаш, ко сам ја да о томе одлучујем, ако Бог не упери прстом у мене, нема од тога ништа.  

–  Јеси ли био жењен? 

–  Јашта сам него био! – поносно одбруси Ан. 

–  Шта ти се десило са женом? – не одустаје Мидар од питања. 

− Она је остала тамо у том далеком свијету, није сама, има она велики терет на својим плећима. Честита је и вриједна. Божја смо ми дјеца, тако да нам се Он сам не петља много у оно што радимо и како живимо. Стећи повјерење Господње није мала ствар, то је милион малих ствари. Наша дјеца живе негдје у нама, Бог зна хоће ли их пустити ван божанског сјаја и милости његове. Једном ми је давно рекао да не бринем. Зар то није довољно? Треба вјеровати, мој Мидаре, и не плашити се истине. У истини лежи све, чак и нерођена дјеца. Има дјеце која се роде прије и ми никад не стигнемо да им будемо родитељи, а има и оне која се роде касније и ми закаснимо да им будемо родитељи. Данас није тешко бити дијете, терет пада на родитеља. Због тог терета родитељи постају врло захтјевни, траже да дијете још у дјетињству испуњава све њихове прохтјеве, кроз младост га прате и увијек опомињу на промашаје, тешко се мире са судбином да дијете постане своје, а кад постане свој човјек, онда су родитељи презахтјевни и траже да им дјеца посвете сву пажњу и љубав у њиховим старачким данима. Замисли, створити нов живот и одгојити младог човјека и јашити му за вратом читаво време, има ли то смисла чинити особи коју највише волиш? Ја вјерујем у Божји план, иако ми је рекао да му вјерујем, мени то није тешко, много ми је лакше него малтретирати властито дијете. Човјек који је у сродству и неизмјерној блискости са душом, није без дјетета, бар онога које вјерно чува у себи и не дозвољава му да одрасте. Душе су бешумне и тихе, догоди им се да погријеше и буду протјеране из рајског насеља, премјештене у глиб времена у коме се копрцамо и дајемо смисао животу у вјечитој тежњи да се вратимо прапочетку. Није највећа мудрост родити се; живот је тајна, мудрост је преселити се у вјечност. 

− Зато је то моја одлука − надовеза се Мидар − вјечност је мој пут, моја тежња, јер знам да из тог простора могу да осмишљавам, помажем у одлучивању силном Богу да помогне грешној души да се што боље пронађе у животу. 

 

 

СЛИКЕ ПРОШЛОГ ЖИВОТА

 

 

Успијевало је Ану да дотакне стијенку нечег тајновитог, али није се никад толико упуштао у њено разоткривање док му се дио тог старог знања не би сам подастро да га спозна и прихвати. Тако га је једног предвечерја док је упијао посљедње сунчеве нити са брда свог рођења, једна мисао повела до мјеста са којег он нити зна, нити види да би могао кренути даље.

То му је дошло некако са свјетлом. Бљесне мисао у подсвијести и задржи се кратко, па нити умије нити успије да се снађе да би је препознао и утврдио разлог њеног појављивања. Преостане му да размишља, покушавајући да што прецизније сам себи објасни тај моменат, као да је на крају нечега што је у стању да зове бескрајем. Биће ноћи, биће сна, од времена откад сања Мидара, још није остао без одговора. 

Мјесец је опкорачио планину и свијетли пред пећином; могао би игле купити из траве колико се добро види. Вук истраживачким погледом шета околином и упире га на стијену изнад ријеке коју смо звали Ружа вјетрова. Далеко је, али мјесечина као да је приближила. 

− Некад пред спавање, кад се толико тога присјетим, покушавам да криомице неке ствари понесем у сан. Има ту свега, маште, старих снова, сулудих идеја, ствари са границе могућег, а и оних из зоне сумрака, свемирских оријентира, понека кап њежности која зна да одлута, па ми дође пред сан и свега помало − размишљао је Ан наглас и прижељкивао да се и ове ноћи у сну сретне са Мидаром. 

Сан, тај древни чувар свих тајни, воли своје сниваче, јер је у стању да потпуно влада над њима и све док су вјерни и послушни, ставља пред њих тајну да је покушају угравирати у подсвијест и да постану њеним чуварима. Чим жеља прегори и почне да ремети мир са којим су ушли у сан, гоничи у том тренутку угасе свјетло радозналости, а јава се ослика у очима. 

Док је улазио у пећинску собу у којој је душа проналазила одмор и задовољство, учинило му се као да се трачак необичне свјетлости заглавио негдје у полутами у предјелу иза тјемена који се тешко дао примијетити. Сан је једини дио живота послије којег се можемо осјећати као да смо се поново родили. 

Нисам пребројао ни првих сто оваца, а већ сам се затекао на мјесту до којег нисам осјећао да сам трошио вријеме. Чинило ми се да је са мном и трачак оне свјетлости који се појавио док сам улазио у собу. Налазио сам се поред непознате ријеке на чијој је супротној обали био подигнут

висок зид. Нисам размишљао шта би могао да буде тај зид, сматрао сам да је ту крај, да тамо иза не постоји ништа. Ријека је текла бујичасто, мутна али свеједно заводљива. Осјећао сам се као да јој припадам, као да сам испливао из њене бујице. Пожелих да сједнем и да посматрам узаврелу ријеку. Убацим покоји суварак и испратим га у нестајању, а затим поглед потјерам узводно, све докле сеже, до тутњаве бујице и зида пред којим све завршава. Не могу осјетити да је неко икад у тој ријеци запливао, нити је замишљам као станиште риба. На рубу отуђене свијести стајао је онај трачак свјетлости и препуштао се бујици и прелијетању по бескрајном зиду. Осјетих да се иза мене приближава топлина и одреаговах. Поглед у сну је другачији; оно што видимо није у оку посматрача већ је у крвотоку и манифестује се топлином. Очи су само сигнали који усмјеравају у одређеним правцима. Поред мене је стајао човјек. Нисам се уплашио, јер знао сам шта то значи, мора да је онај кога сам и очекивао. Да, био је то Мидар. Нисам му осјећао ни стопала, ни остатак тијела, ни главу, али сам непогрешиво осјећао његов дух. 

Упита ме: 

− Шта ти је то на рубу свијести, куда си то понио? 

Ан се није снашао у први мах, али се није ни уплашио, јер страх би га вратио из сна, а сад му је најмање до тога кад се Мидар појавио. Насмијешио се и почео неспретно да објашњава то што је за њега било неприродно. 

 − Волио бих да се тај зрак свјетлости угради у ризницу успомена коју сам сакупио кроз моје сањарење заједно с тобом, добри мој Мидаре, да се нађе у трезору мојих сјећања, кад је већ успио да са мном дође у сан и до овог мистериозног мјеста поред узавреле ријеке. 

Мидар је наставио са питањима: 

–  Зашто не одеш преко ријеке, можда то свјетло припада простору са њене друге стране. 

–  Како са друге стране ријеке, зар не видиш зид испред којег се све завршава?! − рекох збуњен. 

–  Који зид? – упита Мидар. – Не видим никакав зид, тамо је баш много успомена и сјећања из многих кошница живота брижно и вриједно сакупљених. 

Ан први пут у разговору са Мидаром није био у стању да га разумије и још је једном наглас потврдио своје запажање. 

–  Испред мене на супротној страни ријеке стоји непробојан зид. 

Одједном се смрачило, Мидар је нестао, а ноћ се осула звијездама, које нису биле само горе, како бисмо рекли на небу, биле су свуда наоколо. Зида више није било, само звијезде. И ријека је била пуна звијезда, као да су се сви каменчићи у њој претворили у звјездице. Ана је захватио осјећај да може ходати по њима и прећи на другу страну. Одлучност му је врлина. Звијезде као да су једва дочекале да крене, а оне које су свијетлиле на површини ријеке почеше се помјерати. Није осјећао да корача, него да звијезде управљају и помјерају му кораке. Сан га је брзо пребацио на другу страну. 

–  И гле – сав усхићен Ан поче говорити самом себи. – Онај зрак свјетлости са руба мог ума клизнуо је пред мене као уздах у срце и поведе ме кроз неке њему познате предјеле, показујући ми ликове, ствари и слике мојих пређашњих живота. Радовали смо се све док звијезде нису усахле и док у мојим очима није засвијетлио дан. 

Каквих све заводника ништавила не сретох да бих окајавао њихове гријехове кроз животе који су били преда мном. 

Мидаров пољубац са смрћу начекаће се на мене. Он је побједник, његови кораци су даљи од мојих. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: