детаљ слике: КРК Арт дизајн

РАТ И ПРИЧА У КЊИЗИ ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ СТАНИСЛАВА КРАКОВА

Проф. др Горан Максимовић

Mало је српских писаца који су имали тако драматичан и узбудљив животни пут, испресијецан узвишеним ратним херојством, поштовањем и славом, с трагичним страдањима и патњом, прогањањима и понижењима, као што га је имао Станислав Краков (1895–1968). Непосредно је као борац учествовао у три рата, Првом и Другом балканском и Великом рату, прије и послије тога доживио је атентате на два српска краља, а онда га је сачекао и Други свјетски рат, трагичне године окупације у Србији, грађански рат који је вођен између два идеолошки непомирљива герилска антифашистичка покрета, четничког и партизанског, као и одлазак у егзил, у августу 1944, у којем је и остао све до смрти, 1968. године. Није онда нимало случајно што је човјек такве животне путање, а несумњивог књижевног дара и историјске самосвијести, оставио једно од најаутентичнијих аутобиографско-мемоарских дјела српске књижевности, с рјечитим насловом Живот човека на Балкану, које је први пут из рукописне заоставштине објављено 1997. године. Према досадашњим сазнањима, рукопис је настајао много раније, а највјероватније између 1936. и 1968. године. Након првог издања, дјело је скренуло на себе значајну читалачку пажњу, тако да су убрзо одштампана нова издања ове књиге, 2004, 2006, 2009. и 2019. године.

Ради се о једној од најузбудљивијих књига српске документарно-умјетничке прозе написане у двадесетом вијеку, у којој се на креативан начин жанровски укрштају особине аутобиографско-мемоарске и романескне прозе. Рукопис је сачињен из двије неједнаке цјелине. У првој и најпотпунијој цјелини, насловљеној „Кроз ратове“, у средишту пажње налазе се предратне, ратне и непосредне поратне године (1895–1912–1918–1920), од дана рођења у породици коју су чинили отац Пољак и мајка Српкиња, гимназијског школовања у Београду, добровољног учешћа у два балканска рата, па све до учешћа у Великом рату, када се показао као изразито храбар ратник, више пута рањаван и одликован. У другом, започетом и недовршеном дијелу рукописа, насловљеном „Кроз Аустрију“, записи су усмјерени на средину 1945. године, када се с породицом налазио у избјеглиштву у аустријским Алпима и када је био изложен потјерама титоистичких гонитеља који су тражили његово изручење да би му се судило због оптужбе да је био „сарадник окупатора“. „О свом емигрантском животу, написао је свега три поглавља о првим годинама у Аустрији, која су једна врста трагичног епилога Живота човека на Балкану.“ Рукопис је остао недовршен, а у том облику је и објављен, како смо претходни истакли, тек 1997. године.

Важно је напоменути да међуратни период, који свакако обухвата најмирније и најсрећније године пишчевог живота, уопште није обухваћен у овим записима, што је вјероватно условљено увјерењем да је казивање о трагичним животним епизодама, о вјечитом историјском колоплету рата и страдања, херојства и смрти, важније за разумијевање прошлости него казивање о животним радостима и срећи.

***

Краков евокацијом сопствених животних искустава саопштава судбину читавог српског народа у једном трагичном историјском колоплету, који је подједнако био и славан и страшан, а у сваком погледу тешко схватљив свима онима који нису живјели у том времену и на том географском простору. О томе нам оставља веома занимљиве поетичке коментаре у „уводној речи“ својих записа, датираној у Паризу 1968. године. Краков наглашава да је чуо за претпоставку како „у последњим тренуцима живота самртник у свести види пројектовану целу своју прошлост“, али иако је он три пута улазио у те „последње три секунде“, а једном је са обје ноге био закорачио преко „тајанствене границе између живота и смрти“, никакву пројекцију дотле „проживљених догађаја није имао“. У дугим данима и још дужим ноћима, у тренуцима највеће неизвјесности за пуних седам ратних година, у својој првој младости, коју је проживио као војник, а потом и много касније, када је под туђим поднебљем живио у егзилу као човјек „изван закона“, у његовој узнемиреној машти често су се распрскавале као ватромет „изненадне визије“, у којима је „откривао и понављао многе протекле тренутке који, стављени један поред другог, чине живот једног човека“. 

Краков је потпуно свјестан да се тај „живот једног човека са Балкана“ одвијао у „чудном вртлогу националних, верских, идеолошких, политичких и друштвених сукоба, страсти, међусобног уништавања, страшних судбина, језивих трагедија“. Самим тим, то није био само његов већ и „живот милиона људи са једног истог географског подручја и из једне те исте историјске епохе, често неразумљиве и невероватне за оне који су били изван тога простора и изван тога времена“. Четири велика рата, неколико револуција, државних удара, атентата и грађанских ратова дали су том пишчевом животу један „драматичан декор“ и једно „опште обележје“, а све то га је подстакло да евоцира успомене са жељом да задржи у „сећању безбројне смрти, често анонимне али узвишене као у античким трагедијама“. Најчешће је био „немоћни сведок“ свих тих трагедија, али су оне дубоко обиљежиле његову судбину и „поделиле његов живот на јасно одређене етапе“.

Краков свјесно назначава да му је живот био заснован на несхватљивим противностима, да му је судбина дуго била изванредно наклоњена, а затим је, као и готово свим његовим сународницима, постала свирепа. Слично како је то свједочио читаво стољеће раније у својим мемоарским записима прота Матеја Ненадовић, само на један драстичнији и радикалнији начин, и Краков признаје да је досегао високе тачке успона и сву снагу људске славе и поштовања, али и „сву горчину понижења када се додирне дно људског друштва“. Сједио је за обилним трпезама многих краљева, а опет је искусио глад и безнађе тако да је био срећан када је могао да испече шаку кукурузних зрна, корачао је стотине метара преко језивог моста начињеног од тијела умрлих другова док су прелазили преко Албаније, а ношен је као побједник на улицама посутим цвијећем, на рукама раздраганих дјевојака. Два града су му додијела „диплому почасног грађанина“, један је по њему назвао и своју главну улицу, а само неколико година касније, морао је као избјеглица да се под лажним именом скрива по неприступачним планинским свратиштима. У једној енциклопедији свога народа био је записан као „велики јунак из ратова“, а након тога му је нови идеолошки господар, који је присвојио власт у његовој отаџбини, дао назив „народног непријатеља“. Добио је осамнаест одликовања, од којих је половина заслужена у рату, а доживио је и да добије „три смртне пресуде“, имао је „највећи приватни музеј у својој земљи“, а био је принуђен да скупља прилоге да би у емиграцији 1955. могао да сахрани своју рано и трагично преминулу супругу.

Краков наглашава да би се његов живот, као и судбина његовог народа, али и других народа Балкана, укратко могла дефинисати као „путујућа трагедија“, а као главне кривце за све то именује „Запад“, који је својим неразумијевањем и непознавањем, огромном себичношћу и бесмисленим политичким интересима, донио огромну патњу људима овога простора, а највише пишчевом српском народу. Краков још једну важну мисију својих записа види управо у томе да допринесу да „људи сређеног, емпиричног и несентименталног Запада упознају тежње и потребе, полете и страдања бар свога српског народа“, који је само у току непуне половине двадесетог стољећа „изгубио трећину свога становништва бацајући се непоштедно у крв и пропаст да би достигао оне снове какви су људска слобода, национална независност, државна равноправност и колективна част“. Ако се то деси, онда ће сматрати да је испунио најважнију своју животну мисију.

Можда је управо у том крајњем сазнајном, идеолошко-историјском и практичном циљу аутобиографско-мемоарских записа Станислава Кракова, у тој поруци прагматичном и себичном „западном свету“, садржан разлог зашто су изостављене успомене о међуратним, мирним годинама живота. Независно од тог прокламованог практичног циља, записи су доживјели и снажну умјетничку пројекцију, а укрштањем ратне стварности и узбудљиве приче као свједочења о тој стварности, дјело је доживјело посебну врсту жанровског синкретизма, у којем су снажно прожете нити мемоарског и романескног казивања, тако да је и у оним текстовима у којима доминира историјско Краков био „превасходно приповедач“. Све то је допринело наглашеној блискости књиге Живот човека на Балкану са пишчевим романима Кроз буру (1921) и Крила (1922), као и са још неким другим дјелима, попут новеле „Како сам се убио“. Нарочито је то уочљиво у „приказивању стања свести ликова у смртној опасности, механизмима савладавања страха од смрти појединца у ратном кошмару, које аутор именује као ’пијанство рушења’ у роману Кроз буру и ’хумор испод вешала’ у Крилима, у топосима еротског, егзотичним мотивима ренкарнације и сеобе душа у новелама које потичу од сени мртвих војника, као и искуствене моменте који су иницирали фикционалну тематизацију, као што је покушај самоубиства аутора и новела Како сам се убио“. 

На основу тога можемо тврдити да Краков у аутобиографско-мемоарском казивању исказује и наглашену свијест о чину писања, што се може довести у сугласје са особинама метадијегетичког приповиједања, тј. „уметања приповести у другу приповест, и то превасходно у примарну приповест“, како би створио простор за различите поетичке исказе и преобликоване жанровске форме.

***

Први дио сјећања насловљен је „Кроз ратове“ и садржи укупно 24 поглавља. Започиње поглављем „Краљ и краљица су убијени“, у којем се, поред првог крупног историјског догађаја, Мајског преврата 1903. године и убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге, излаже и читава пишчева породична историја. Пажљиво је описао догађаје који су непосредно претходили убиству краљевског пара, дјелатности завјереничке Црне руке, на чијем челу је био капетан Драгутин Димитријевић Апис, а затим [8] Зорана Опачић, „Мемоари Станислава Кракова Живот човека на Балкану“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, год. 54, св. 3, Нови Сад, 2006, стр. 527. је приказао и сам чин преврата и ликвидације краљевског пара, али и тешког рањавања вође завјерника Аписа.

У том укрштању јавне и приватне историје, Краков с много пажње излаже фрагменте породичне хронике, у који улазе подаци о оцу Сигисмунду (Зигмунду) и његовом пољском поријеклу, као и мајци Персиди, из угледне српске породице Недић. Отац је емигрирао из Пољске у Француску послије Јануарског устанка 1863, док је у Србију дошао из Париза у вријеме Српско-бугарског рата, 1885–1886. године, гдје је као љекар учествовао у редовима добровољаца. Извјештава нас и о његовом трајном останку у Србији и женидби младом дјевојком Персидом Недић. Краков у више наврата с великим поносом говори о својим ујацима, рођеној браћи његове мајке, високим српским официрима Милану, Милутину и Божидару.

Из других каснијих исцрпних истраживања можемо сазнати да је породица Недић потекла од браће Глигорија и Димитрија Недића, двојице гласовитих јунака из битке код Чокешине у Првом српском устанку. Персидин отац Ђорђе, родом из Орашја, био је срески начелник, док је мајка била унука кнеза Николе Станојевића и праунука кнеза Станоја Михаиловића из села Зеоке код Лазаревца. Преко свог прадеде Николе Станојевића, Недићи су били у блиским рођачким везама с вођом покрета Збор, Димитријем Љотићем, као и са познатим дипломатом Константином Фотићем. 

Краков наглашава да је рођен у Крагујевцу 1895. године, гдје му је отац тада био на служби као војни љекар, а затим се породица селила у различите градове. У овом дијелу сјећања, која у великој мјери подсјећају на странице „васпитног романа“ о одрастању и школовању јунака, нарочито су апострофирани градови Књажевац и Кладово, гдје је отац обављао љекарску службу не само у мјесним гарнизонима него и у цивилним болницама. Издвајамо пажљиво описане године проведене у Кладову, гдје је, ловећи с вршњацима рибу на Дунаву, упознао бројне знаменитости тога простора. Ипак, најзначајнији догађај из тог раног дјетињства одиграо се у љето 1904, када је са мајком дошао у Београд да присуствује крунисању новог српског краља, Петра Првог Карађорђевића, с којим су их везивале и блиске рођачке и породичне везе. Важно мјесто у раним сјећањима припало је и догађајима из 1906. године, када је његов отац изабран за личног краљевог љекара за вријеме његовог опоравка у Брестовачкој Бањи. То узбудљиво љето Кракову је остало у сјећању по разговорима са старим краљем Петром, али и по дружењу с његовим синовима, престолонасљедником Ђорђем и краљевићем Александром. Након тога, Краков је прешао у Београд, гдје је наставио гимназијско школовање, а био је настањен у кући своје бабе и ујака, све док му отац није 1907. године добио прекоманду у Београд и преселио се у престоницу. Нажалост, убрзо је остао без оца, који је због оболијевања од туберкулозе преминуо у марту 1910. године. Краков описује посљедњи разговор са оцем, који му је у самртним часовима говорио о породичном поријеклу, оцу Лудвику, старом револуционару из пољских устанака 1830. и 1863. године, као и мајци Паулини, познатој пољској књижевници из чувеног рода Рађејовских, који су дали бројне маршале и кардинале. Говорио му је и о својој млађој сестри Зофји, која је умрла у 18. години, а поготово о свом брату Казимиру, талентованом сликару, устанику из побуне против Руса 1863. године, који је тада био тешко рањен, а касније је осуђен на смрт и објешен.

Растанак са оцем подстакао је казивача да изнесе читав низ описа његове необичне личности. Када је дошао у Србију, 1885, оставио је у Паризу своју прву жену, Пољакињу, и осмогодишњег сина из тог брака. Имао је четрдесет година када је упознао каснију пишчеву мајку, двоструко млађу лијепу дјевојку, и оженио се њоме. Памтио га је као ерудиту који је говорио шест језика, а одлично је познавао историју и различите научне и умјетничке области. Трајно му се уцртала снажна очева љубав према својој младој супрузи, као и очеве ријечи да је дан његовог „рођења био најсрећнији дан у његовом животу“.

У вријеме Мајског преврата, Краков је био сасвим млад, тако да је сјећања о томе градио на основу посредних свједочења. Међутим, други велики политички догађај, аустријску Анексију Босне и Херцеговине, 1908, дочекао је као ђак трећег разреда Друге београдске гимназије, а у демонстрацијама које су због анексионе кризе услиједиле у престоници, непосредно је учествовао. Зато су његова свједочења о том догађају много непосреднија, а тада се, иако је имао свега тринаест година, први пут уписао у „добровољце“ за евентуални рат против Аустроугарске монархије. Посебно мјесто у приказима тих догађаја Краков је додијелио књижевнику Браниславу Нушићу, који је предводио демонстрације, а упамтио га је по запаљивим патриотским говорима у којима је исказивао огорчење због „капитулантске политике“ коју је водила тадашња српска влада, у страху да се не сукоби с Аустријанцима. Краков с посебним одушевљењем описује и премијеру у препуном Народном позоришту Нушићевог комада Хаџи-Лоја, који је написан за само једну ноћ, као пишчев допринос патриотским осјећањима поводом анексионе кризе.

***

Краков наглашава да је заувијек запамтио очеве завјетне ријечи које му је поручио на самрти, да је „част једног човека нешто што стоји изнад живота“, те да убије онога ко му дирне у част: „Част је нешто што се брани крвљу.“Када све то имамо у виду, а поготово чињеницу да је и по очевом пољском и по мајчином српском поријеклу био потомак неустрашивих побуњеника и бораца за слободу, онда нимало не чуди што се још као гимназијалац и ђак седмог разреда пријавио у добровољце и учествовао у Првом балканском рату, 1912. године.

Управо од другог поглавља, насловљеног „Кроз артиљеријску ватру“, започињу ратни записи Станислава Кракова. О свом непосредном учешћу у Првом балканском рату не оставља много успомена с бојишта. Наглашава да је провео три мјесеца на Косову и Пелагонији, као и то да се вратио кући „изнурен болешћу, али искићен реденицима, са пушком у рукама и у турском шињелу“. У гимназији је међу ђацима и професорима дочекан као херој, а неколико дана касније, Илустрована ратна хроника објавила је његову фотографију у униформи и са комплетним наоружањем, истичући да се ради о „најмлађем српском добровољцу“ и уз обећање да ће објавити његове ратне успомене. Најављене успомене Краков није написао, јер су га сачекале бројне заостале школске обавезе, а посебно се осврнуо на чињеницу да поједини професори нису имали разумијевања за његово учествовање у рату. Нарочито је апострофирао извјесног Московљевића, професора руског језика, који због свог љевичарског опредјељења није благонаклоно гледао на „ратне подвиге“ свога ученика и није му признавао никакве олакшавајуће околности. Независно од свега тога, Краков наглашава да је са носталгијом читао извјештаје са посљедња два бојишта Првог балканског рата, из Скадра и Једрена, која су била актуелна у зиму 1912–1913. године. При томе, посебно истиче да је с великим узбуђењем читао писмо које је добио из Скадра, од свог најмлађег ујака, капетана Божидара Недића, а у којем је детаљно била описана његова војничка „авантура коју је преживео при јуришу на главно скадарско утврђење Брдицу, у ноћи између 26. и 27. јануара 1913. године“. Краков као незаобилазан прилог својој породичној хроници истиче и да је његова тетка Касија Милетић такође била на скадарском бојишту, гдје је учествовала као болничарка која је помагала тифусним болесницима. Опсада Једрена изазивала је посебно узбуђење код Кракова, јер је тамо учествовала читава Друга српска армија, која је отишла да помогне бугарској војсци, а пад овога утврђеног града 27. марта 1913. године изазвао је опште одушељење у српској престоници.

Приближавајући своје казивање страницама историографске студије, Краков наглашава да је убрзо по завршетку Првог балканског рата дошло до озбиљних неслагања с бугарском страном око подјеле освојених територија, поготово око Македоније. Прије него што је Други балкански рат и почео, обукао је униформу и отишао 10. маја у Куманово и јавио се као добровољац у 18. пешадијски пук, у којем је његов отац некад био војни љекар и гдје га је већина официра познавала. Тада је упознао и чувеног генерала Павла Јуришића Штурма, команданта Дунавске дивизије, који га је питао да ли је он син доктора Кракова, а затим га је „задржао као свог ордонанса“. На ратишту је од свих официра и бораца био прихваћен са великим одушевљењем, али је убрзо оболио од заушки и био је принуђен да се врати у Београд средином јуна. Међутим, свега неколико дана иза тога, стигла је вијест да су Бугари 17. јуна 1913. године „мучки по ноћи“ напали српску војску на Брегалници и да је рат почео. За Кракова је то био сигнал да поново обуче униформу и да као добровољац по трећи пут оде на бојиште. Распоређен је у 1. чету 1. батаљона 18. пешадијског пука, а ватрено крштење доживио је у борбама на планини Калин-камен код Криве Паланке.

На тим страницама запамћења Краков се преображава у „драматизованог приповедача“, а аутобиографско-мемоарско казивање у поглавља својеврсног „ратног романа“. У првом јуришу приликом освајања планинског масива Калин-камен контузован је од једне бугарске гранате, тако да му је пукла бубна опна, али је остао до краја битке и послије силних јуриша са обје стране и артиљеријских удара, дошло је до херојске побједе српске војске. Краков наглашава да се у вријеме најжешћих експлозија на бојишту појавио и краљевић Ђорђе и да је без имало страха ишао по рововима и храбрио војнике. Међутим, оно што је било још важније, војници из чете и батаљона су запазили Краковљеву неустрашивост и након битке лично је потпуковник Цветковић похвалио његову храброст, а командант батаљона мајор Завађил узео га је за свог ордонанса. Послије десетак дана обављања те дужности, послат је на лијечење у скопску болницу, али је због колере био принуђен да се врати кући у Београд. Пет дана након повратка, 10. августа 1913, стигла је вијест о побједи српске војске у Другом балканском рату. Краков тада, попут историографа, исказује и општи став о цијени српске побједе у тим ратовима: „Србија је удвостручила своју територију и људства, али је зато у два рата изгубила половину људства својих оружаних снага“.

Краков наглашава да се након тога вратио приватним обавезама, завршио је гимназију и одлучио да упише Војну академију и постане војник, као и његови ујаци, браћа Недићи. Казује да су постојале двије сметње за његов пријем: имао је пола центиметра мање од предвиђене висине и био је глув на десно уво, због оне контузије у борбама код Калин-камена. Међутим, као ратник из два рата, са одличним карактеристикама, уписан је као други у 46. класи Војне академије.

 

Наставиће се

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: