" Дубоко је, далеко је

Ја осетих сву горчину..."

(Српски биографско драмски филм "Тома", о Томи Здравковићу, 2021. Београд)

Неда Гаврић

Тома је тако описао бол душе а разуме га само онај ко је био и дубоко и далеко. Толику дубину душе досегне само туга, срећа је једноставно срећа.

У филму је поменута и његова позната констатација да "праву" песму напише само тужан човек. Да за добру песму мораш бити до блата испрљан болом.

Многи своје утиске о филму сведу на сузе. Филм је тужан био онима који су се саосећали са болом како његовим тако и још по нечијој судбини споредних ликова. Али онима који су били и дубоко и далеко, филм је био неподношљиво тежак јер су гледајући присећали се и опет пролазили кроз дубоко и далеко.

Ту је вероватно разлика између слушања и схватања његове музике и песме. Између боема и обичних кафанских гостију.

Томе нема, нити боема нити кафана  (а кажу да их има на сваком кораку).

Кроз филм се такође провлачи реч коју је најчешће изговарао и када је био на врхунцу славе и када је " тонуо кроз поноре" . Та често изговарана реч је ДУША.

Управо је о томе писао, управо о томе певао и управо за то живео.

Душу имамо сви но сви је не користимо. Осим оних који су , користећи је, били и дубоко и далеко.

Они могу бол претворити у песму. Песму која је дубока и далека.

Осталима је то само ХИТ.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: