детаљ слике: КРК Арт дизајн

БЕЗВРЕМЕНОСТ

Након оног догађаја са честицама златне прашине у пећини, постао сам безвремен, без односа према протицању времена. Није за мене више постојала прошлост, као што нисам могао проникнути ни у будућност; живио сам своју стварност. Необичан осјећај, невјероватан могло би се рећи. Моја Анина је опет постала мој саговорник, Анан ми је био на располагању кад год бих пожелео да будемо заједно, са Дидом сам се виђао исто као и са Мидаром, чак сам и његовог Балчака једном срео и када сам то хтио да испричам Мидару није желио ни да чује. Молио ме да му не бесједим о понору који кад нема кога гутати онда гута самог себе. 

− Дај, Ане, мани се тог сулудизма око мог Балчака, причај ти мени своју истину која надахњује, која људе води на свјетло, а не у поноре. У теби је тајна живота, теби је Бог ушао у пећину и ти си га успио препознати. Вјерујем да је још много знакова који указују на његово присуство, како у теби тако и у околини у којој живиш. Ја сам пресрећан кад могу вјеровати у то што ми говориш и кад могу бити ту поред тебе и твој први свједок тог радосног дешавања. Бог је кристал који је умио да изабере срце у које ће се уселити. Вјеруј ми да све помишљам да Он намјерава неку блиставу ствар да учини кроз тебе, која ће бити добробит за свеколико човјечанство или жели да покуша кроз тебе да нам објелодани бар зрнце истине уз коју бисмо му се сви ми могли бар још мало приближити. Реци ми осјећаш ли као да се спремаш на неко велико путовање па желиш да главнину ствари у свом окружењу и својој пећини посложиш на право мјесто, будући да те не би било ту неко вријеме? 

− Шта ти причаш, Мидаре, каква је тебе прашина опрашила, да се ниси лудих гљива најео или ти неко мишомора ставио у пиће? Какав мој одлазак спомињеш? Ја који сам се скрасио на огњишту својих предака, ја који сам читав свијет прошао и видио да ниједно друго мјесто није намијењено за мој живот него ово овдје. Ти би мене слао на путовања. Гдје ја то треба да одем, а гдје нисам био? Не интересује мене ниједан дио овог небеског беспућа осим овај овдје, ова моја пећина, огњило мојих предака и луч коју су ми оставили да уредно сачувам и предам у аманет неком иза себе. Коме, то ћемо још видјети. Није ни мој Анан знао да ће мене родити и да ће његова пећина свијетлити кад му свјетло у очним зјеницама згасне. 

− Нисам рекао да ћеш да отпутујеш, него да ли се осјећаш тако као да ћеш отпутовати, јер Господ кад неког спрема за велика дјела, углавном га спрема за нека путовања. Та путовања могу да буду таква да не треба да се помјераш из своје пећине а да отпутујеш до простора о којима неко не може ни сањати, а камоли их замислити. Живот је данас толико смутан, да сваки човјек не умије да разликује духовно од тјелесног и толико је под влашћу тијела да му духовна благодет не причињава ама баш ништа. Човјек понире у духовно кад га сколи туга, а срећу не умије да сретне у том простору како умијеш ти, мој добри Ане. Немаш разлога да се љутиш на мене. Ако нико не зна, ти знаш мене и мој однос према људима, умијем да волим свакога, а највећи број људи мене не жели ни да види. Не знају како су ми стегли омчу око врата, а мени није жао мене. Жао ми њих!  

− Предлажем да отћутимо наставак нашег разговора, мислим да ће нам се у тиховању све само рећи, онако како треба – изустих. 

И отћутасмо, сваки своју легенду. 

ПРЕД ВРАТИМА НЕБА

Мој вук је мене волио, никад ме није ни мрко погледао, а камоли да је покушао да ме повриједи. Увијек сам се осјећао заштићеним поред њега. Знао сам се запитати зашто је то тако и зашто је то добро? Доживљавао сам га симболом простора у којем смо се кретали, све је то више припадало њему него мени, чинило ми се да сам на његовом терену и да је он мене прихватио да будем с њим, а не ја њега. Можда нам се само промишљање разликовало, ја у њему нисам могао видјети ништа више од вука и доброћудности према мени, а он у мени као да је видео неку врсту свога бога коме је вјерно служио. Ипак је он поред мене имао два свијета, један који смо нас двојица дијелили и други у којем је он био сам, гдје му нисам био потребан у борби за живот, у лову, у одбрани, у потрази, у парењу. Понекад бих га, док бисмо сједили заједно пред пећином, уштинуо мало за плећку да видим хоће ли одреаговати, да бих се увјерио да је он уистину прави вук. Тргнуо би главом према доље, мрднуо само једним увом и скренуо поглед према мојим очима. Он је прави вук, ту заблуда није могла постојати. Изгледао је понекад као да има наборано чело, као да брине, проносио је сигурно неке мисли кроз своју главу ни не помишљајући да их подијели са мном. Ријетко је желио да се поигра, чак и док је био млађи; ако би се и заиграо, брзо би стао, као да се постидио тога што ради. Виђао сам да је одлазио до ријеке на мјесто за које сам поуздано знао да је било једно њихово легло, у одређеном периоду године спуштао би се доље и није га знало бити до три дана пред пећином. Кад би се вратио, непомично би лежао потрбушке испружених предњих шапа и спуштене главе са неком сјетом у очима. Тек би предвече знао да устане и обиђе са мном хранилице за птице и башту у којој сам узгајао неколико врста зачинског биља за моју природну апотеку. Никад се нисам ноћу увјерио да он заиста спава, јер кад год бих изашао из пећине, рекао бих да је био будан и на такав начин скупљао снагу, упијао енергију ноћи коју би дању користио за своју легенду и поштивање мене. Никад откад смо заједно нисам имао прилику да упознам његову сурову природу. Кад бих рекао Мидару да вук ноћу никад не спава, он ми је знао рећи да вук ноћу гута Сунце, оца неба, а ујутро нам га поново подари кад оде тамо иза Мрке шуме. Оне ноћи кад сам се нашао у ризници мојих прошлих живота, схватио сам да је мој вук ипак мој чувар, доносилац моје побједе, јер моја борба са животом не би никад толико потрајала да није њега било у том периоду кад је Бог највише захтијевао од мене. Захваљујући њему, мој циљ је остварен. Нисмо ми још дорасли вучјој природи. Тог јутра кад се небо спустило пред пећину и отворило своја врата да се у њега уселим, вука тамо није било. С том болном спознајом прешао сам праг неба. Вјеровао сам да је поред ријеке. 

Орао је био заштитник нашег дијела свијета, као да је управљао и самом божјом силом кад би се спуштала на планину и доносила сљедовање које јој је припадало. Он нас је све чинио слободним, јер његово узлажење до неслућених висина ослобађало је и најзаточенију мисао. Никад га нисам видио у пару, нити да лети нити да се одмара на врху литице, увијек је био сам и увијек је његов кликтај треперио над планином као симбол добра. Ако га не бих чуо у неке дане, знао сам да ће планину походити непогодоносни облак.

 Орао је по неком мом простом схватању био духовни дио животне енергије. Мидар га је опет крстио по своме и говорио да се орао надвије својим крилима над даном и тако се створи тама у којој док се ми одмарамо он је прождире и таман сване кад заврши, па онда с поносом обзнањује дан и радује се сунцу. Онога јутра кад сам изашао пред пећину да уђем на врата неба, наравно, помислио сам и на орла. Нисам зачуо његов кликтај, али поглед га је прозрео у његовом узношењу, као да је нешто држао у кљуну док је у бешумном лету клизио право према сунцу, које се помаљало над Мрком шумом. 

Хајде што ми је стари Ормазд намијенио вука и орла да са њима дијелим поднебље, то ми је било, у планинским условима, некако и логично, али зашто ми је додијелио са њима змију, то у почетку нисам одмах разумио, али већ након нашег првог сусрета почео сам да прихватам њену улогу у мом походу до животног циља. Змија је послије Бога истинска одбрана у одсуству добра. Она је лијек и отров који су најдјелотворније супстанце кад нас треба заштитити и спасити. Отровом се ослобађамо моћи лоше намјере коју послије тога претворимо у добро, дакако све то у себи самима. Змијино присуство у нашој близини од огромног је значаја за наше бивствовање. 

Тако је и тог јутра, кад је Свевишњи умилостивио небо и спустио га пред моју пећину и широм отворио врата нудећи ми да уђем, преплавило моју душу, срце и тијело небројено много слика, успомена, ликова људи и животиња. Цијели свијет који сам препловио, прелетио и унио погледом у долину срца, сад је био преда мном. У заглављу свих тих слика, у свом најљепшем издању, стајаху мој Вук, Орао и моја Змија и у том моменту схватих њихову улогу, значај и удио у мом боравку на планини. Без њих не би било цјелине која држи сву ову планину, Јагорово дрво, Мидарову љубав, моју пећину, свеколики свијет и потоњег његовог становника. Нису дозвољавали да ме напушта добра мисао која је и живот чинила добрим. Ако сам икад гријешио, а јесам, свјесно или несвјесно, њихово присуство ме гонило правди, кроз снове и јаву, откривали су ми суштину постојања у свим свјетовима који су ми се отварали. Мој дух је био снажнији него икад, моје тијело је истрајније и моћније увијек било у друштву са вуком, орловским кликтајем и змијским погледом усмјереним према добру. Поред њих сам савладао потпуну оданост природи и ономе што је допирало из ње да бих умио вјеровати и испунити надања. Тек њихова љубав човјека чини савршеним, а наш заједнички живот утемељио је у мени хармонију преносиву у наредна животворења. Управо због те хармоније коју стекох њиховим присуством, Бог се умилостиви и посјети ме у пећини оне ноћи кад просу златни прах своје душе и учини ме безвременим. 

Нисам више морао да бринем о томе коју ћу страну да изаберем. Знао сам да сам на страни добра. Знао сам да сам са Мидаром, Анином, Ананом, Дидом, старим Мегедом, Малбашом и свим добрим, вјечним старцима и мудрацима који ме примише и сврсташе међу градитеље свјетова.

Недуго послије узнесења вратих се у сан оног дјечака Новака на брду мог дјетињства. Сретосмо се испод крушке. Очи су му свијетлиле од радозналости, док му је осмијех исцртавао рупице на образима кроз које је свјетлост уносила светост и уручила му моју духовну амајлију коју сам њему намијенио. Загрљени, заједно бацисмо поглед преко Мрке шуме, намигну нам звијезда Даница и сав свијет бијаше наш! 

***KPAJ***

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: