О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


ГРАД КОЈИ ЈЕ БИО МОЈ

Горан Иванковић
детаљ слике: КРК Арт дизајн




ГРАД КОЈИ ЈЕ БИО МОЈ

KrkArt


Тај град

је једном имао ошишане паркове  

и то на кратко

војнички.

Само су стабла стршила

без крошњи

без лишћа.

И птице, и комарци

су тад напустили

тај град

чудно подшишан

без кровова на кућама.

Умјесто прозора

на кућама су зјапили отвори

из којих је дахтао

палеж

трулеж

и дах људске глупости.

На цести је лежала цркнута свиња

друга ју је јела.

Нису само људи канибали.

У дворишту болнице

били су паркирани смећа контејнери

препуни одсјечених људских удова.

Црниле су се рупе очних дупљи

на главама људских лешева

разасутих по улицама

ошишаног града.

На гробљу

су изашли лешеви

из раскомаданих ковчега

уз помоћ артиљеријских граната.

То ни вампири

нису успјели да преживе.

Понеки живи

и ја међу њима

шетали су туда

неким својим послом. 


Тражио сам нешто,

оно што сам уништио

присуством својим

у огледалу обмане.

Вратише се комарци.

Вратише се птице.

Озеленише главе паркова.

Али то више није град

који је био мој.

Био је тај град

зелен и пре тога,

пре лудила и мржње.

Сјећам се

нисам питао девојке из ког су племена,

којој цркви припадају,

које им је боје кожа.

Само сјај из очију

мирис косе

и пожудне усне

су мене очаравале.

Све су се оне заједно

шепуриле дотеране

на градском шеталишту

крај Вуке и Дунава.

Знале су те клупе

поред мог шеталишта

за боље дане,

за парове заљубљене.

Гдје мушкарац воли жену

по сјају у очима,

мирису косе

и чежњи љубави узвраћене

са њених усана.

Нема више мога града

ни младости

ни пољубаца

у рушевини мог сјећања,

у очају

младог старца.






KrkArt
 






ПРИЈАТЕЉИМА... НЕКАДАШЊИМ


Вичем и галамим из срца свог.

Избацујем истину на неплодно тло.

Неком досадном мржњом

моји ме пријатељи заобилазе.

“тмурно је небо сво”

Зовем телефоном као замишљен пас.

Слушам поруке помало бесмислене.

Нисам отуђен јер немам од чега.

Не гледају ме више очи снене.

Опаљена коса кременом среће

не пада више на моје очи.

Клонуло ми чело свевидећег ока,

лавља душа преко мене крочи.

Тиња нешто силно у мом срцу,

као небо, као облак, виша сила

жеља заборава, да исчезне

горак осмијех, чемер, моја горска вила.










ЧУДНОВАТИ КЉУНАШ ГРАДА МОГ

KrkArt

Ове су године

први пут виђени

чудновати кљунаши

града мог.

Видио сам плаве,

видио сам зелене

и гракћу ко један

у јату свом.

Мој је град

подијељен у зоне

плаве и зелене

гдје они роне

у пиву сласти

и јутарњој кафи

без имало жеље

да укрсте боје.

Дунав тече

пркосећи свима.

Не прима боју

ни траве, ни дима.

Чудновати кљунаш

чудновата ријека

чудновато небо

чудноватог вијека.

Можда ће једном

у мом граду

постати перје

опет шарено.

Да кљуцамо заједно

своју неправду

ипак је само

жеља пјесника.













ВУКОВАРСКОЈ ЋИРИЛИЦИ

KrkArt


Сурвавају се стијене околних планина

у глави изможденог лудака.

Колабрира мјесец у тмини згужваних облака,

капитулација прегаженог пса.

То је стварност ових дана, раздрљена;

у десници чекић

у устима правда

лажима исказана.

Још нам крв земља упила није,

земља заборава.

Волим те граде мој

и без писма

и без чекића.

Није Дунав а ни Вука

ничија прћија.










ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"