ГРАД КОЈИ ЈЕ БИО МОЈ
KrkArt
Тај град
је једном имао ошишане паркове
и то на кратко
војнички.
Само су стабла стршила
без крошњи
без лишћа.
И птице, и комарци
су тад напустили
тај град
чудно подшишан
без кровова на кућама.
Умјесто прозора
на кућама су зјапили отвори
из којих је дахтао
палеж
трулеж
и дах људске глупости.
На цести је лежала цркнута свиња
друга ју је јела.
Нису само људи канибали.
У дворишту болнице
били су паркирани смећа контејнери
препуни одсјечених људских удова.
Црниле су се рупе очних дупљи
на главама људских лешева
разасутих по улицама
ошишаног града.
На гробљу
су изашли лешеви
из раскомаданих ковчега
уз помоћ артиљеријских граната.
То ни вампири
нису успјели да преживе.
Понеки живи
и ја међу њима
шетали су туда
неким својим послом.
Тражио сам нешто,
оно што сам уништио
присуством својим
у огледалу обмане.
Вратише се комарци.
Вратише се птице.
Озеленише главе паркова.
Али то више није град
који је био мој.
Био је тај град
зелен и пре тога,
пре лудила и мржње.
Сјећам се
нисам питао девојке из ког су племена,
којој цркви припадају,
које им је боје кожа.
Само сјај из очију
мирис косе
и пожудне усне
су мене очаравале.
Све су се оне заједно
шепуриле дотеране
на градском шеталишту
крај Вуке и Дунава.
Знале су те клупе
поред мог шеталишта
за боље дане,
за парове заљубљене.
Гдје мушкарац воли жену
по сјају у очима,
мирису косе
и чежњи љубави узвраћене
са њених усана.
Нема више мога града
ни младости
ни пољубаца
у рушевини мог сјећања,
у очају
младог старца.
KrkArt
ПРИЈАТЕЉИМА... НЕКАДАШЊИМ
Вичем и галамим из срца свог.
Избацујем истину на неплодно тло.
Неком досадном мржњом
моји ме пријатељи заобилазе.
“тмурно је небо сво”
Зовем телефоном као замишљен пас.
Слушам поруке помало бесмислене.
Нисам отуђен јер немам од чега.
Не гледају ме више очи снене.
Опаљена коса кременом среће
не пада више на моје очи.
Клонуло ми чело свевидећег ока,
лавља душа преко мене крочи.
Тиња нешто силно у мом срцу,
као небо, као облак, виша сила
жеља заборава, да исчезне
горак осмијех, чемер, моја горска вила.
ЧУДНОВАТИ КЉУНАШ ГРАДА МОГ
KrkArt
Ове су године
први пут виђени
чудновати кљунаши
града мог.
Видио сам плаве,
видио сам зелене
и гракћу ко један
у јату свом.
Мој је град
подијељен у зоне
плаве и зелене
гдје они роне
у пиву сласти
и јутарњој кафи
без имало жеље
да укрсте боје.
Дунав тече
пркосећи свима.
Не прима боју
ни траве, ни дима.
Чудновати кљунаш
чудновата ријека
чудновато небо
чудноватог вијека.
Можда ће једном
у мом граду
постати перје
опет шарено.
Да кљуцамо заједно
своју неправду
ипак је само
жеља пјесника.
ВУКОВАРСКОЈ ЋИРИЛИЦИ
KrkArt
Сурвавају се стијене околних планина
у глави изможденог лудака.
Колабрира мјесец у тмини згужваних облака,
капитулација прегаженог пса.
То је стварност ових дана, раздрљена;
у десници чекић
у устима правда
лажима исказана.
Још нам крв земља упила није,
земља заборава.
Волим те граде мој
и без писма
и без чекића.
Није Дунав а ни Вука
ничија прћија.
