ДОЛИНА СРЦА
Сјетим се крављег звона. У мом селу, кад бисмо гонили благо на пашу по дубрави сунца, обавезно би звоно носила најбоља крава, како би друге ишле за њом и како би чобани знали гдје се краве налазе кад им нису у видокругу. Мени је то звоно увијек било најчаробнија ствар. Звоно је симбол гласоноше и тај цик који је производило и дан-данас понекад чујем кад зауставим вријеме и дах. Тад негдје у потиљку свијести чујем звоно моје краве Колове како преко Коларишта предводи остале краве и све оне моје добре овце, док јагањци мало заостају поигравајући се по обалама и око мене. И тако, рубом Мрке шуме, дођемо до локве. Кад су кише, локва се долије и жабе буду веселије. Пас Боби обично дотрчи од куће пред стадо и свог чобана, умиљавајући се око ногу. Срцем пуним жара, хтио би да потјера овце, па гледам да га што дуже задржим поред себе, док се благо не напије. Крава Колова углиби предњим ногама у муљ да би дохватила ону што бистрију воду, док све друге краве пију с краја, заједно с овцама. Бацим поглед на звоно, а оно се угушило у води. Мени га жао и једва чекам да се Колова напије само да би подигла главу и вратила звону цик, те да крене лаганим кораком уза страну и доведе своју дружину право до јасли и смираја. Прије него што бих отишао да легнем, знао сам да наћулим ухо у жељи да чујем кравље звоно јер Колова је знала, баш у тај час кад се спремам на конак, да зама’не главом и пожели ми, циком звона, лаку ноћ. Једном ми дошло у сан да сам ја звоно, баш то звоно око крављег врата и заглавила крава у ту исту локву да пије воде, а звоно се ненадано потопи... Ух, једва се пробудих, у страху да се давим. Уплашен и сав знојав, скочих из кревета, изгорио од жеђи. Нагнух се у прошлост да се напијем дјетињства. Ништа не може да замијени оно што је остало у долини срца. И мислима треба наводњавање. И звоно које лоцира стварност.
