УМИРАЊЕ
Васкрсла је туга у мојим данима
На крилима ноћи трепери и шушти
Гнезди се на болним крвавим грудима
Отима ми душу, о животе пусти.
Неке суре боје лагано ме прате
На хладним рукама чучи прегршт цвећа
Шире се мириси трулежи и блата
Тамјана и дима невидљивих свећа
Беспомоћан гледам и жалим за њима
И док ланац мрака језиво их стеже
Слутим извор хладни и крик једне сове
Измирење с Богом и мртво пролеће.
ВАПАЈ
Стајао је дуго у искушењу других.
Обасјан тамом и страшном бедом,
док је очај растао у дрхтају срца –
стисну се суза на образу бледом
Гори жеђ на крвавим уснама
нит може да благосиља, ни да куне.
Бол се плази, вуче и гура у глиб
невину душу, срце младо труне.
У дубоко блато. где злоба цвета!
Где се цео један живот дави,
а над њим небески разбуктава свод
највећи јад, луч невоље, дах чађави
Болна душа пије огарављену кишу
и јечи сетна у тамном плашту.
Уз вапај на црном крилу облака
пара криком тишину гласну.
Кука и моли, тражи милости
међ својима, од господара тмине:
чујете ли вапаје тамног срца мог?
Вапаје и злости што га тамним чине.
walpaperscave.ru
НАГОВЕШТАЈ
Слути несрећу, у свему види смрт,
приковано тело болном тишином,
наговештај још једног зла
расте у месу, у набреклој жили.
Дрхтавица да л' је од хладноће
најежила кожу помрачила дух,
или облик облака, или боја дана
мути вид, мрачи мисао и слух?
Обузе га немир у тој немој тмини,
као да ноћ скрива неке страшне претње;
од постеље тврде и од тешког сна,
дише под притиском нејасне стрепње.
Плаветнило пред очима бледи сетно;
види живот у бруталној реалности,
схватио је вечне смо играчке,
маглене душе – ништавило стварности.
