РОЂЕНИМА ДАЛЕКО ОД ОВОГ ГРАДА

Ви рођени далеко од овог града

Не знате

Како се човеку не умире 

У дану

У коме миришу дуње

Вама су причали Гримове бајке

Док сте лежали на меком душеку

Да је страшни вук појео баку

О седмоглавом змају и чардаку

Нису вам  причали приче

О војницима у униформама

На којима се крст укрстио

Који су на змајевитим птицама

Дојездили преко граница

У град крагуја

Са исуканим челичним цевима

Баш када су ђаци још поспани

У школске клупе сели

Пророци нису записали

Да ће смрт обути војничке чизме

И сатрти и људе и шљиве

Они што су ту фалангу видели

Крстом су се светим крстили

Да ђавољи лик устукне

Меци кроз цеви да не сукну

Већ да се чаробним махом

У ластавице преметну

У ластавице преметну

Они што су цеви окренули

Према нама

Они што су рачунали

100 за једнога

Говорили су језиком

Из наших читанки

Као да смо се припремали

За овај сусрет изнад града

Нишани се у вука крволочна

У дугорепу лисицу крадљивицу 

Само  не у голобраде дечаке 

И младиће нежењене 

Нити у оца ситне деце

У ораче копаче зидаре

Пекаре и кројаче

Не нишани се у људе

Човек je за живот створен

Ви рођени далеко од овог града

Не знате  шта је умирање

Када се из живота у смрт одлази

У сред јесењег дана

Који се разлива у хиљаду боја

И мирише на дуње

Професор наш гласно довикује

- А не нећу ја чекати вас 

Када касните на час

Да вас записујем па отписујем

Не! Са вама ћу ја под руку 

У гротло немани скочити 

Па када нам земља ране извида 

Изаћи ћемо и у строј стати 

Нека нас неверне Томе 

Преброје

Нас нико не може пребројити

Јер смо као трава шумаричка 

Непребројиви 

Јер смо се размножили 

У хиљаду пољубаца и загрљаја 

У хиљаду песама и игара 

У хиљаду очева и браће 

У хиљаду учитеља и пилота 

У хиљаде војника и ратника 

У хиљаде страшних осветника 

Који дан и ноћ на међи стражаре 

Да злотвори никада више 

Земљу нашу не нагазе

У хиљаду пољубаца и загрљаја

Код нас пева крагуј птица 

Тече река Лепеница 

Шумно шуме Шумарице 

У недрима хумке њишу 

А у њима деца леже и не дишу

Прекрила их 

Црним плаштом 

Рука чврста 

Неумилна 

Грозоморна 

Злонамерна 

Крволивна 

Срцеломна 

Црног соја ђавољега

У нашем подземном граду 

Прострелне ране не боле 

У њему нема глади ни жеђи 

Љубавних састанака и растанака 

Само сунца да нам је 

Ил' трачак сребрне месечине 

Да се не загубимо 

У одајама мртвих загрљаја

Смрти рођена, твоје су руке лаке и нежне    

Уснули су у сан дубок 

Без пољупца и без бајке 

Зачарани успавани 

Змајевитим језицима

Већ је прошло много лета 

Над хумкама цвеће цвета 

Причамо им лажне приче 

Да ратова нема више.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: