детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗГАРИШТЕ

Бљештави сунчеви зраци пробијају су се кроз мрачне, усковитлане облаке и обасјавају крајолик.

Као посљедица или вјерна пратња олује, облаци пристизаху са запада. У непрекидном низу, гурају су се и тумбају унедоглед, а све мрачнији један од другог.

Тек би се каткад, кроз некакву пукотину у њима, пробијaо узак сноп свјетла и као бљесак обасјавао и из полутаме издвајао сад овај сад онај предио.

Тада би се јасно указивало умивено, младо прољетно  лице овог краја. Испод сивомодре до љубичасте таме златни зрак је јасно издвајао наглашене, беспријекорно чисте бјеличасте површине усталасалог жита. У свом размахалом класавању по лукама и обронцима, њихало се и у таласима истицало из набујалог зеленила. Воћњаци су већ одавно своје цвјетове преобразили у одметак, па се овако јасно и не разазнају.

 

Са овог виса, ове накошене и покисле ливаде, поглед  пуца према западу све до хоризонта. И докле год је око допирало, слика је свуда иста. Мјестимични снажни зраци свјетлости помјерају се и укорак надолазе, помијешани с немирним облацима, гурајући се и борећи у посљедњем грчу без побједника. Ко ли ће надвладати кога? Да л′ смрачити све облаци, ил′ спалити зраци. Све се то, тако усковитлано, ускомешано и у општем магновењу помјера према истоку, за тек одбјеглим пљуском, потопом што се изли и остави све натопљено, да се само окапава и испарава.

Тек што пљусак оде надошлу тишину још параше грмљавине. И док су се посљедње капи окапавале са кабанице, између грмљавина се чуло још само пригушено дахтање коња и шкрипа коже на седлу.

 

Крочећи посред овог призора, Стојана су обузимале његове мисли: - Крајино моја... Између ових силних суза видим ти и осмијех. Малоприје ми изгледаше као да за тобом плачу сви Богови, а ево, ти се опет осмјехујеш... Има снаге, има још живота у теби, видим да има.

Са овог виса јасно се види како ти и Крајишник лице откри, уљепша га воћњацима и ливадама, њивама поораним и под житом, шоровима гроздовима свуд набацаним, што су баш ту и само такви недостајали, па да се створи такав поглед. Само, и шорови су прошарани, порушени. Понегдје недостају кровови, негдје цијели зидови. Негдје се ни дим не види. Ту и тамо су остали само још темељи и згаришта, а укућани, Бог зна шта је са њима.

Крајино моја, вијековима си у муци. Вијековима душмани испод твога неба језде, а колико видим с циљем да све сатру и затру. Својом похлепом су толико заслијепљени да ни ове љепоте не виде. Једино им је харач лијеп. Једино им прикупљена стока и натоварене вреће жита могу заголицати око, разгалити душу. Само, питање је колико ће и у томе уживати, јер како раде, ни харач им неће дуго трајати. Кметови ће им изгинути у побунама, прије нестати него ли прихватити овакву власт.

И каква ми је то власт која народ сатире и разгони, као да жели да га је што мање, без обзира што од пореза живи? Ако није од народа, онда ни од Бога није.

А када би сав народ растјерали, ништа више не би ни изгледало овако... И природу би убили, пореметили је, разорили.

Не би било ни ових прошараних воћњака, ни варошица, а онда ни ливада ни пропланака, ни поораних њива ни жита. Све би нестало као да није ни било. Сав овај крај ћутао би у непрегледном сивилу, утонуо у бескрајну бујадару и коров, пустош људску. Куд′ би онда харач харачили, од кога би порез убирали, ту гдје човјек домаћин неста а само вук мрки оста? Нема милости у освајача, а ни обзира. Сваки чини исто, испред очју ти ореолом маше, а иза леђа ђаволе напикава, док пљачка, граби, присваја. А када се ђаво лати ореола, тешко човјеку и народу, свим вриједностима и тековинама његовим. Иза сваког пира ђавољег само пустош остаје, као казна човјекова, али и опомена...

 

Високо подигнута Иванова рука прекиде ток Стојанових мисли. Напријед застаде Иван, а за њим и Марко Унчевић.

 

Када су кретали у извиђање, Марко је изразио жељу да јаше са њима. Након приједлога оца Радоја и уз околности у којима није за очекивати опасности на овом путу, бијаше му дозвољено да и он крене. Премда то готово никад не чине, овога пута учинише изузетак, с обзиром да је Марко веома озбиљан и поуздан момак, те као такав, треба да се кали и стиче нова искуства. А како ће ако остаје и сједи код куће. Овако бурна и тешка времена захтијевају од сваког човјека да што прије сазрије, да се што прије прекали, како би могао одговорити захтјевима живота,  спасити себе и нејач поред себе. Потребно је што више таквих, јер и осталима ће бити лакше и безбједније. Будући да је Марко добар и веома способан момак, нису се много двоумили да му омогуће нова сазнања и искуства. Након што су кренули, Марка су, као штићеника, смјестили у средину мале колоне.

 

Одавде, са ивице виса, са чуке ливадом опасане, отвори се долина Уне. У безброј нијанси и тонова прољетним је везом извезена, пљуском умивена, а сад обасјана, па се сва пресијава, као и Уна. А тврђава Островица, са супротне чуке, стражари над њом.

Није то тек некакво утврђење, већ тврђава велика и по цијелом брду залегла. Иако стоји супротно и низводно удаљена можда и до три километра, јасно се види да су многи дијелови нови и дограђивани. Изгледа као да је у сталној изградњи и порасту. Јасно се бијеле и два нова пута од ње. Спуштају се кривудајући низ двије разуђене косе. Један се спушта право на велик дрвени мост преко Уне. Даске му држе безброј укованих стубова и греда, а са стране штити масивна чврста бочна ограда. Мост спаја два издужена и, низ саме обале ријеке, разасута насеља или џемата. Низ пут и преко моста крећу се неколико запрега.   

 

Из унутрашњег џепа доламице Стојан извуче мали, телескопски дурбин. Бијаше то успомена од оца Јанка. Ни Јанко се од овог малог средства није одвајао откада га га је добио. И њему је био успомена од пријатеља, морепловца Лазара.

Сада се много јасније видјела тврђава и њена унутрашњост, онако нагнута низ падину. Тек сада се могло осјетити колика је и са каквим садржајима.

Могло би се рећи да је то један снажно утврђен и неосвојив град. Градске зидине су мјестимичне висине и до десет метара. Полегле су преко неравних стијена и литица, са безброј низова пушкарница и прозорчића за стријелце. У горњем нивоу надсвођене су горњом стазом и палисадама. На многим се мјестима провлаче кроз куле, штитећи и опасујући многе садржаје. Много је ту људи у покрету. Очигледно да је ту смјештен и већи број војника, јер се у кругу зидина налази више спратних, каменом зиданих и дрвених објеката, који су могли служити за становање. Видјело се и мноштво људи запослених на изградњи. Посвуда су одложене хрпе камења, греда и пијеска. На више мјеста било је штала и амбара, а у једном крају мали воћњак и башта.

 

Како би каткад који сунчев зрак, онако протиснут између облака, наишао преко тврђаве, она би забијељела у пуном сјају, при чему би се још више истакла из крајолика.

 

Та слика коз дурбин и Ивану је изгледала необично, готово нестварно. Био је то посебан низ тамних и освијетљених предмета, прошаран мноштвом сићушних покрета, и због велике удаљености, без икаквог звука. Након стишавања грмљавине једини звук је допирао са супротне стране или готово иза леђа, и ни по чему се не би могао повезати са оним што се кроз дурбин види...

Прочишћеним зраком послије пљуска, јасно се истичу звуци стада које излази на поподневну испашу. Кроз младо лишће тек окупане шуме, доље негдје у дну лијевог дола, бучан шум планинског потока повремено надглашава овчије звоно и лавеж паса чувара. Лају као када стадо доводе и свијају на предвиђено мјесто. Изнад свега тога, у складним преливима тонова и одјека, истиче се и пастирска фрула. Занимљиво бијаше посматрати како се преплиће смиривање невремена са смирајем дана.

 

И са десне стране, из десног дола, допиру звукови упорног лавежа паса. Све што се са те стране чује, допире из насеља подно високе букове шуме, кроз коју се ништа не види.

Лавеж се у таласима појачава па изгледа да су пси усред грчевитог настојања да нешто одбране... Тек изненада се разабра и људски глас, који је више личио на урлик:

    -  Кажете да жита немате, а шта је ово?!... Шта је ово?!

Настаде жамор људи, лавеж се појача и чу се рзање коња, све док пуцањ није одјекнуо и паралисао све... И док се још громки одјек прелијевао преко долова, цикну и друга пушка...

Осматрачи с брда само се згледаше. Иван пружи Стојану дурбин и тихо прозбори:

    - Доље су харачлије. Још је опасна и погибељна ситуација. Ово ми не слути на добро. Доље ће неко страдати.

   -  Послушајмо још мало, да чујемо шта се дешава...

 

Одоздо, кроз лавеж се издвоји и лелек жене, која очито нариче за неким, као да је у самртној ситуацији...

Између мноштва појачаних гласова, издвоји се и други женски глас као зов или неописив крик:

    -  Сине Милане, никад не заборави свога имена и славе нам Ђурђевдана!... Никад не заборави ђе су ти гробови предака, једини мој сине Милане!

Опет цикну пушка, а њен одјек се изгуби у праску запаљеног крова. Изнад шуме се подиже ковитлац густог црног дима.

 

    -  Морамо хитно доље, да покушамо спасити што се  може!

Како то изговори, Стојан жестоко подбоде коња. Вранац се у полуокрету и из мјеста даде у силовит трк. Колико снажно заграби, остали јахачи само рукама покрише очи, штитећи их од млаза земље испод копита. Настојали су да га слиједе колико су могли. Чак је и Иванов сивац видно заостајао, док их је Марко, веома изненађен, обојицу гледао у леђа. Нађе се изненада у том необичном тренутку одлуке, поред два чувена ускока у акцији.

 

Док његов коњ ухвати ритам галопа, сјурише у буквик и сада је већ Стојана једва назирао. У необичном јуришу на челу, више и не смиче гране, већ при сваком наиласку  на њих подмеће раме и тако их разгрће.

Чим дохватиише подножје буквика, избише на плотовима омеђен сокак који уводи у варошицу.

И док је стезао пушку, ишчекујући трен да је употријеби, Марко је пратио двојицу људи испред себе, који већ стигоше на поприште дешавања...

Прве куће насеља, са обје стране сокака, већ су биле све у пламену... Покривка од шиндре, ритка и сламе, буктила је праском тако да је више ништа није могло спасити.

 

Насред сокака на коњу бијаше Турчин, са сабљом у једној руци и бакљом у другој. Његов нервозни и уплашени коњ стално се окреће у настојању да се што прије удаљи из овог метежа и ватре.

Када кроз буку паљевине и борбу с коњем, схвати да му се великом брзином приближава опасност, већ је било прекасно... Није више имао времена ни да се измакне нити заштити, само је уплашено крикнуо...

Стојанов коњ у пуном трку налети поред избезумљеног Турчина и његовог коња и већ их је прескакао. Како се вину изнад коња, задњим ногама захвати јахача, а он свом силином одлети из седла и главом лупи о камење на ивици сокака. Стојан се није ни обазрео, већ је грабио даље. Након пар корака у запрези се придизао кочијаш, журећи да иза појаса потегне кубуру, али касно, јер и њега  престиже Стојанов мач.

У иста кола, из оближњег дворишта је један крупан мушкарац приносио врећу жита. Гурао је од себе сву искрвављену жену, која му се објеручке придржавала за кољено. Грозничаво се држала у свом очајничком покушају да нешто спаси, а у ствари ништа више није ни имала спасити... Испред куће у пламену већ су и она и Турчин прекорачивали мртво тијело њеног мужа...

 

Иван, који је у објема рукама држао кубуре, онако у налету опали, након чега се свалише и Турчин и врећа.

Другом кубуром опали у лијево, сусједно двориште, након чега се и овдје свали један од двојице Турака, а други застаде у чуду избезумљен од изненађења. И док је тренутак застао онако скочен између вреће и дједа који је бранио своје жито, сустиже га сјекира... Дједов син, који је стајао њима иза леђа, у трену је схватио ситуацију и реаговао онако како је могао. И овај Турчин паде.

 

Грабећи даље иза кола са житом, Стојанов коњ је сада већ прескакао велики сепет, остављен насред пута. Из њега су извиривала два мала дјечака саплетена, везана, избезумљена од страха.

 

Вранац се већ дохватио средине варошице и у бјесном галопу стиже на раскршће двају сокака. Ту се налазило неколико Турака, међу њима и двојица на коњима...

Све се одвијало брзо, можда у пар тренутака, тако да оно мало народа у првим тренутцима није ни схватило шта се дешава, већ би само застали и зурили у првог јахача, који је, као вјетром ношен, нечујно и муњевито надирао, јуришао, газио... Неколико галопирајућих корака, два-три ударца гвожђем о гвожђе, затим крупно дисање човјека и коња, и опет галоп, право у групу Турака што стајаше насред раскршћа...

Због брзине и оштрине упада, нико их и не примијети прије но што бијаше касно. Тако се деси и сада, када обојица првих галопирајућих коњаника ускочише у групу харачлија који их ни не чуше од околних звукова...

Од њих петорице на раскршћу, четворица су одмах били сравњени са земљом. Један од двојице коњаника, у ком Стојан препозна Омера, вјешто је измицао. Заповједник колоне из кањона, са свом опремом од јуче, коју је сакрио, добро се бранио и већ је узмицао. На то су оба ускока обратили пажњу и нису примијетили када је један Турчин из дворишта са лијеве стране пута дрекнуо:

    -  Влашка звјерад!

Брзо је кундак пушке прислонио образу и нанишанио, али не стиже опалити, јер га престиже олово из Маркове кратке пушке...

 

Како је Марко надирао за двојицом другова, који су муњевито чистили све пред собом, изгледаше му да у овој борби за њега неће остати ништа. Али, ево, нађе се прави тренутак  да најкорисније употријеби свој набој...

Уз трему од изненадног боја, наврије и трема од одлучујућег тренутка. Рука готово задрхта, али и непријатељ се свали. Док је падао, широко је витлао сабљом и изгледало је да ће можда посјећи некога од двоје старих људи испред врата њихове куће. Они су ту морали стајати за вријеме узимања харача...

 

Турчин на коњу, са раскршћа се повлачио путем поред још једних кола, на која су била положена два мртва харачлија. Очигледно бијаше да се најжешћа борба између харачлија и мјештана десила прије него су спасиоци стигли. Сокаком и у двориштима је лежало неколико погинулих на обје стране.

Коњаник је у повлаћењу већ замицао иза окуке. Када и гониоци ту стигоше, испријечило се много стоке. Стајало је ту много крава и оваца, прикупљених за харач.

 

Како Турчин у бијегу налети, неколилко чобана који ту стајаху, дадоше се и они у бијег. Готово истовремено сви замакоше низбрдицом у густ честар.

Стојан и Иван их пропратише још неко вријеме, а када видјеше да бјегунци одјурише без повратка, застадоше и вратише се. Тек сада се могао сагледати хаос који је  настао доласком харачлија.

Неколико кућа, штала, појата и котарина горјело је и догорјевало уз прасак и густ црни дим, који је већ испуњавао читаву котлину.

 

Око равног пјешчаног сокака, што је благо савијао удесно, распоређено је девет кућа, са оборима и помоћним објектима. Са доње, десне стране, коју  опасује сокак, распоређене су четири, а са  горње, лијеве, пет кућа. Углавном су то добро срезане брвнаре, како која због нагнутог терена, нека је изграђена на озиданом подруму, а нека приземница. Градили су их добри мајстори. Сва дебела тесана брвна, на сјековима и ћошковима су добро срезана и сложена да чувају топлину огњишта у вријеме зимске хладноће и вијавице. Све куће су  простране, као и њихови обори.

 

Догоријевале су три запаљене куће, три штале, неколико амбара и котарина. Са супротне стране варошице, одакле су спасиоци стигли, запаљено је све одреда. Очигледно  би све насеље изгорјело, како би се онај паликућа повлачио. Тако би цијелу варош прогутао пламен. Небројени су такви случајеви гдје су цијела насеља нестајала заувијек.

 

Прилазећи раскрсници, спасиоци су се опрезно огледали лијево и десно. Тек тада Стојан примијети да је оно мало преживјелих мјештана у покрету, а на вратима куће са десне стране, дјед и баба и даље стоје укочено... Њене руке се грозничаво тресу на раменима унука дјечака што стајаше испред ње... Бијаше то онај исти укочени положај у каквом стоје док Турци узимају харач...

 

   -  Гледај ове десно! – тихо прозбори Стојан.

И док је то још изговарао, примијети да му старац испред врата очима даје знак да му је неко иза леђа, у кући...

    - Неко је у кући иза њихових леђа и ови се не смију ни помаћи. Идите брзо с друге стране и када чујем ваш упад на задња врата, ја ускачем одавде.

У сљедећем трену, када зачу да је Иван навалио на задња врата, Стојан изненада скочи са коња у двориште, провуче се између чиче и довратка, суну унутра. Старији човјек у турској одјећи замаче кроз бочна врата у спаваћу собу и Стојан га сустиже када је већ закорачио да искочи кроз отворен прозор.

По споријим покретима одмах се видјело да је старији човјек са набијеном кубуром у десној руци. Имао је спремну, али је у свој журби не употреби...

    - Нисам ти ја за борбу, момче, видиш да сам старији човјек! - изусти он док га је Стојан хватао за оковратник.

    - За пљачку и убиства јеси, је ли?! Ту ниси стар! И добро је да ту пушку ниси употребио, јер већ би све било другачије. Желиш ли из ове куће да изађеш сам, или да те за капуру извучем?!

 

Чувјек искорачи из куће на раскршће и тек сада схвати да се ситуација потпуно промијенила. Застао је тако унезвијерено, очима својим не вјерујући. Празно је зурио у изгинуле коњанике и пјешачку пратњу, која досад бијаше права заштита и снага, а сада сви леже у прашини...

 

    - Толико си се занио у пљачку и претурање по туђим ковчезима, да ни о сопственој глави ниси бринуо. Јасно је мени било када си рекао да ниси за борбу, јасно. Твоје ситне, мишије, шкиљаве очи и твоји кратки, задебљали,  багави прсти су више за узимање готовог него за стварање новог. Тај сој ми је познат! Мислим да ћеш моћи управљати колима пуним ових твојих пајдаша и пирџија, да ћеш ваш данашњи харач успјешно довести до свога преузвишеног заповједника. Али прије тога ћеш својом руком пустити из везова ова два мала дјечака. Мислим чак да их је твоја рука овдје и спаковала.

Човјек је у изненађењу, страху и невјерици, ћутао и   гледао у земљу. Затим је пришао сепету, повукао за крај чвора, одријешио уже и заробљени дјечаци су искорачили. Док је онај други био сав у сузама и док му се брада нијемо тресла, овај први искорачи и Турчина упита:

    - Чико, зашто си нас овдје као стоку стрпао и свезао? Зашто нам све побисте и попалисте? Знам ја тебе од јесенас. И тада сте долазили и добили све што тражисте. И  тада сте хтјели преко мјере више и умало се не догоди несрећа. Само нас је Бог тада спасио, а ево, сада се догодило оно од чега стално страховасмо. Догодило се сада. Зашто нам то урадисте? Зашто?

Турчин је ћутао.

 

Колико је времена прошло док је овај преостали Турчин све спаковао. Са обадвоја кола скинуо је по неколко натоварених џакова жита, вратио их у дворишта и натоварио тринаест мртвих Турака. Друга је кола привезао за предња а њихове коње на крају за њих.

 

И док је та чудна запрега иза окуке замицала, сва она  остављена стока унезвјерено је за њом гледала и рикала.

 

Овамо на другом крају насеља, у посљедњем дворишту, несретна жена је беспомоћно клечала, изгубљено се љуљајући, сагињући и у груди ударајући, непрекидно је нарицала. Очију усахлих, погледа празног, прикованог за небо празно, као да више није била ни свјесна ријечи које саме из грла навиру:

    - О Господе, да ли те још има, сред Стјењана и на Пркосима!?..

Клечала је поред убијеног мужа, испред запаљене куће, док јој је уплакани дјечак из сепета покушавао обрисати сузе и утјешити је, а и сам јецајући:

    - Не плачи, мама!

Бијаше то њен мали Милан, којег је малочас дозивала док су га у сепет трпали...

 

    - Боже мој, ено Росе Боројевић потпуно изгубљене. Можда још не зна да јој је и старији син Милисав погинуо. Можда се од оволиког страдања ни опоравити неће. А и како би када скоро сви Боројевићи изгинуше. Само она и мали Милан остадоше...

Тек сада се, након дугог ћутања, оте ријеч и старој Ковиљки Петровој, што је са својим малим унуком стајала испред врата куће по којој је заостали Турчин претурао:

    - Осјетила сам ја невољу и зло, чим је мали Алекса оног бијесног Турчина упитао воли ли он да једе јагњетину која скичи... Тај Турчин, што прикупља одраслу јагњад по селу, одмах је зграбио малог и убацио га у сепет, а онај иза наших леђа га је свезао. Све сам ја то видјела. И оно када је Милисав Росин испалио кроз прозор и погодио тога харачлију, онда је настао хаос...

 -  А, који је то мали Алекса? - приупита Иван.

- Дјечак што је, излазећи из сепета, онако питао старог Турчина.

Болни се уздах оте старици па, као сама за себе, настави:

-Јадна ли нам и кукавна мајка...

Вече иде, а наручка нема.

Нити стоке, нит′ чобанина,

нити фруле да се игдје чује...

Ко ће ноћас укућане свити,

ко с чељади својом вечерати?

Ко с вечери пјесму поводити,

ко ли дјецу своју дозивати...

 

Како прасак и ломљава на згаришту утиша, и све остало некако наједном стаде. Црним димом и небо поцрни, као да се смрче. Мирис росне паљевине све преплави, а гробна тишина ови. И слух натјера да звони. Зачу се свака жижа са угарка, писну. Сву ту језиву тишину подно буквика само је повремено парао раздирући јецај и нарицање:

    - О Господе, ако ли те има, што изгину све у Боројевићима!?...

 

У ово природом умивено и смирено, а људским утицајем страшно и немирно предвечерје, одлазе тројица коњаника. Док се уз висок буквик пењу, обавија их тежак утисак, притишће мучна тјескоба. Да ли че се Боројевићи, Алексићи, Кондићи икад опоравити од ових данашњих страдања? Да ли ће се ова мала варошица икад обновити и изгледати као јутрос? Тешко, тешко, јер ово је Крајина...

Након свега доживљеног мала колона се успиње без иједне ријечи. Само се чује уједначено дахтање коња и шкрипа седла, док неизбјежне мисли  навиру...

Крајино моја, колико ли се пута у искушењу нађосмо? Колико те пута арчише и палише? Колико ли пута и мене у гору натјераше, све док тебе хтједоше, а не потурчише?

И колико сам пута са ћувика слуш′о како мајке дозивају дјецу само да би своје име запамтили, док их душманин у сепете трпа. Спокојно и мирно као да плач ни не чује. У једном сепету по два дјечака, а у другом жито. Љуљају се на истом коњу, око ког се креће сва отета стока и говеда. Сва се та језива колона и ордија извлачи из вароши што у пламену остаје. А укућани по двориштима разбацани и богзна кад′ ли ће их сахранити ко...

Дуго би се ти дјечаци обазирали и обазирали, само да би што јаснију слику из завичаја понијели. И док би се у даљини црни димови губили, сав тај јецај, дозивање и плач, замјењивао би звук колоне. Кроз мноштво звона пробијали би се лавежи паса чувара што не хтједоше оставити своја стада. Све то иде уз коња, на чијим леђима и велики сепети шкрипају, незаустављиво, вјечно, док околна звона уједначено и монотоно звоне, лупају, туку...

 

У наредних неколико седмица ти мали дјечаци морају одрасти у људе... Док стигну у Стамбол мораће донијети животну одлуку: да ли ће даље живјети или неће... Јер ти исти душмани, што им мајку и оца убише, све спалише, родбину побише, све опљачкаше, силом их из завичаја отјераше, тражиће још немогуће... Тражиће од њих још беспријекорно поштовање, или је смрт. Па, који то човјек може издржати? А ево, овако се тражи и од дјеце. Тек понеки од хиљаде успијева у своме савладавању отрпјети и преживјети, а онда бива припреман за јањичара којег, када одрасте, обученог шаљу да таре и убија свој народ...

Гдје ли су границе људске похлепе и проклетства?

Докле ли ће овако, да  ли ико одговора има? 

Назире ли се овом злу игдје краја, Крајино моја?

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: