детаљ слике: КРК Арт дизајн

Епитаф (оцу мом)

Ако макар једном мушкарцу крене суза

На сахрани твојој

Добрим си живео!

Ако се макар једна жена искрено заплаче

На сахрани твојој

Добрим си волео

Ако се стисне од бола срце синова твојих

И на понос твој не пусте сузу

На сахрани твојој

Добрим си их одгојио.

О! Зашто ти умре? Оче мој.

28. феб. 2014.

Велики човек

Вредност!

Вредност живота је не мерљива

тако небитна и неизрецива.

Уз сву славу узалудна,

теразијама туге опевана,

у морбидности смрти очувана.

Кад од језди велики човек

пустош за њим остаје,

утвара нестварни жеља,

неверица туге и очаја.

Крст на звонику

на месец упире краком.

На сату му нада стоји,

узалудно време почива.

Велики човек! Доћи више неће.

12.02.2014.

Оче мој 

Окопнило је око очију.

Не умишљам више никакве звукове.

Свест ми казује да га више нема,

да га бити неће,

осим успомене

бојажљиво насликане умном бојом,

похрањене у мисаоном врелу

уздаха мог.

Знам да читати ово нећеш

али свеједно

нек стоји на папиру.

Моја жалопојка,

молитва,

узалудна реч.

Твоја је мисао белег у космосу,

као звезда сјаји и одише

бескрајно далека а овде.

И моја ће се, кад дође време, твојој примаћи.

Смрт не постоји

као ни живот,

само слике прошлости.

Твоја је као вечност

отиснута у мени

бродом захвалности

што плови у бескрај.

09.02.2014.

Плач без суза

Запалио сам ти свећу

и она гори.

Ипак ми ниси дошао у сан.

Цвили у мени

сећања језа,

горко је сабласан сваки дан.

Нутарња празнина,

учмала туга,

дубок је спомен у срцу мом.

Нема те више.

Ниси са нама.

Далеко си негде у бескрају свом.

О9. март 2014.

Годишњица смрти Његове

Видео сам те ноћас, у сну.

Имао си наранџасту косу и бело одело,

ниси деловао мртав.

Нешто си ми причао али нисам чуо ништа,

мој је сан као неми филм,

без тона у колору.

Дешавало се све око неког стола,

барске столице одавале су сиромаштво

у које се није уклапала твоја лептир машна.

Незнам где сам био!

Можда и нисам био тамо.

У слици, само си се ти кретао,

није јасно којем свету ја припадам.

01. фебруар 2015.

Епитаф мојој мајци

Још је видим у мислима својим.

На посмртном одру, упокојена лежи.

Од отворених уста самртног грча

У покој бескраја блажен осмех тежи.

Седа коса на ореол личи,

Затворене очи као кад спава.

Уснула у вечност, с ону страну дуге

Нек блажена почива, вечна јој слава!

15. авг. 2020.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: