детаљ слике: КРК Арт дизајн

ИНАТ 

Доље негдје у дну шуме, Омер у галопу изјури на заравњене ливаде. Обазирући се видје да га више нико не слиједи, мало успори. Не заустави се до иза пјешчаног брежуљка на крају ливада. Испод њега се опет обрушавао доњи дио унске долине. Мало застаде да и коњ одахне, а онда преко ливаде примијети како испод шуме истрчавају и тројица чобана, који горе сву стоку оставише. Ту сачека док и они не пристигну, а чим стигоше губећи дах и посједаше. Онда стадоше пребирати планове шта чинити даље. Видјевши да их нико не слиједи, добро се одморише и договорише како ће сви истовјетно причати да су били изненада нападнути и једини се успјели спасити. Утом  одозго зачуше звукове запреге. На изласку из шуме препознаше старог Авдагу како управља оном дугом запрегом и видјеше шта у њој вози. Када и он стиже, показаше се, те га зауставише да се мало одмори и након кратког договора кренуше заједно. 

Све је некако ишло док не стигоше до првих кућа насеља, а када народ видје шта је у колима, па још када појединци препознаше своје најмилије, наста неописив лелек и жалост. Неки хтједоше своје да скину са кола, међутим заповједник Омер не дозволи док их не покаже своме претпостављеном. За настрадалима се преко моста и путем према тврђави упути цијела колона очајних рођака и комшија. Отворише се велика врата тврђаве, сви уђоше и зауставише се на главној калдрми. Харачлије, са Омером на челу, пожурише до диздаревих одаја да поднесу извјештај.  

Пред заповједником Дервишем сви су стајали мирно, четири почасна стражара и пет подносилаца извјештаја. Само је Дервиш нервозно шетао иза свога стола и стално погледао кроз прозор доље на калдрму, на кола и на рају што се тако изненада окупи. Притискала га је та слика уплаканог народа када малочас изиђе доље да то све види. Притискала га је одговорност за све што се дешава у околини, за сваку сузу и очајнички поглед са којим се малочас сусрете. Саосјећао је са тим људима, мада из његове ближе родбине нико није страдао. Осјећао је одговорност за све што се дешава. 

Најприје је говорио Омер, па Авдага и, на крају чобани а Дервиш је, на махове, чуо само нејасне одломке. Већ му је свега било доста. Накупило се тога и превише да би се могло опростити. У једном тренутку, само дрекну:    

-  Доста приче! Шта ви мислите, да сам ја од јуче па ми је довољно испричати било шта и одмах ћу повјеровати? Једва чекам да повјерујем! Како само образа имате?! Како?! Срам вас било! Док ја бринем како ћу вам плате обезбједити, ви ме у очи лажете! Ви, чобани, од данас ми више нећете ићи на терен и радићете само шталске послове. Видим да сте подговорени и да ме иза леђа лажете, те стога у вас више немам повјерења. Је ли јасно?! 

Они само климнуше главом.    

-  Ти, Авдага, више нећеш ићи на терен и радићеш само на одржавању круга, јер више ни за шта ниси поуздан. Је ли јасно?! И Авдага само климну главом.   

-  А ти, Омере, слушај ме сада! Ма колико се ја трудио  да ти опростим, ово је већ превршило сваку мјеру! Јуче сам ти повјерио да водиш појачање на караулу и шта се десило?! Не само да караулу ниси ни видио, већ си ми све вратио назад и то без оружја. Само си своје оружје вратио и то сакривено у прње, као да нама то, у таквом тренутку нешто значи. Можда значи једино теби лично. И добро је да нисте сви изгинули. По повратку сам ти рекао: оманеш ли још једном, међу нама је готово. Шта је ово данас?! Шта је ово данас, да ли ти мене чујеш, Омере црни Омере?! Харач ниси покупио и још си све људе изгубио, несрећо! Па и да су сви наши преживјели и да си харач донио, од кога ћеш га сутра укупити, ако све побијеш, несрећо! Имаш ли ти имало мозга?

Ми вјековима овдје купимо харач, а ти би да нам укинеш такву могућност. Је ли?! Зар ниси могао оно дијете из сепета вратити родитељима? Зар ниси могао учинити ишта друго, да до побуне не дође! Зар се ниси сјетио ничега што би те осликало као власт, а не као силника? Зар ниси послан да само прикупиш порез и да се тако и представиш, а не да те раја схвати као да им отимаш имовину, дјецу... Отето је проклето и уклето! Јеси ли бар данас схватио!? Ова српска, каурска, влашка раја, наша је работа. Они раде и стварају, а ми њима управљамо и кајмак купимо. Ако нема њих, нема овдје ни работе, нема ни наше користи, не требамо ни ми овдје. Да ли ти то можеш да схватиш? Народ је империја, народ, а не њиве и палучци. Ако нема народа, нема се шта са пусте земље убрати, а онда нема ни харача. Ако народу не знаш подилазити, онда њиме не знаш ни управљати. Ако те занима само харач и порез, а ништа што је жеља народа, онда си тиранин. Губиш повјерење и позицију, а да то и не осјетиш. А када без великог разлога  потегнеш сабљу, онда тај народ изазиваш на себе. Каквог угледа може имати власт која кидише на своју рају? Шта си изазвао? Да нас безгранично мрзе, а да у оном Јанковићу виде јунака и спаситеља?   

- Ти си ми рекао да се не смије дозволити вријеђање и понижавање власти.  

- Зашто оцу тога дјечака ниси узео двије вреће пшенице умјесто једне, или двије овце умјесто једне, па нека он дјечака васпита и ти ћеш касније бити миран.   

- Ти си ми рекао да припремамо подлогу за јањичаре.   

- Да, али само у случају након битке која се не може избјећи и када послије ње дјеца немају с ким остати. А ти, шта си урадио? Када си дијете покупио и онај мали од шеснаест година схватио је да ћете село оставити пусто и пуцао је кроз прозор. И дјечак је схватио шта намјеравате. Ако ти потчињени сами одлучују, као онај што је сакупљао јагњад, онда неспособношћу својом изазиваш хаос од којег свако страхује и све је даље непредвидљиво и измиче свакој контроли. Знам ја добро, све си ово дозволио из неког твога ината. Све је ово твој инат, твоје масло, Омере! Сада је Омер ћутао.    

-  Никада ти нећеш научити шта је право а шта није. И зато, да нас не би потпуно уништио, губи ми се са очију! Ово је наш посљедњи разговор у својству сарадника. Одсад ћеш бити обичан војник без титуле. Тако ћеш бити распоређиван и у ратним дејствима, а своје знамење можеш задржати, то је твоја ствар. Ако све то не прихваташ, већ сам рекао да ми се губиш са очију и то заувијек!..  И тај Јанковић за тебе је нерјешива загонетка. Пушташ да ти ради шта хоће и како хоће. Колико о њему знам, десет година је млађи од тебе, а ти никаквог рјешења за њега немаш. Мука ми је и од тебе као и од њега. За то влашко звијере побринућу се лично, а на твоје мјесто поставићу неког разборитијег!  Све је то било изговорено пред осам присутних људи, од којих су четворица до сада били под Омеровом командом. Изгледаше као да је то Дервиш намјерно изговорио, како би дјеловао убједљивије и навео Омера на прихватање кривице. У потаји га је стављао на још један испит... Давао му је још једну могућност да се поправља. Да научи попуштати када треба и притезати када устреба. Да зна осјетити када шта треба. Да зрелије одлуке доноси. Да се види од какве је јапије, па ако буде имало савитљив, даће му могућност да се поправља, да поново напредује, јер има лик. Омер бијаше сав ознојен од бијеса и никако не могаше поднијети да ови поред њега, њему потчињени, све ово чују...

Стога одлучно одговори:   

-  Не прихватам! Одлазим! Ко ме буде спречавао у одласку, са земљом ћу га сравнити! 

Обузет бијесом, изјури из просторије... Доље на калдрми, Омер никога не погледа нити поздрави. Са веза узе свога коња и узјаха. На капији само довикну да му отворе, што стражари одмах и учинише. Изненада се нађе изван зидина и тврђаве, која га је већ гушила. Осјећао је да ће предахнути тек након проласка кроз капију, а када искорачи, тек тада схвати да одлази заувујек, на ружан начин, губећи намјештење. Колико пута овуда пројаха уважено, а сада се све руши. Тек касније ће осјетити величину и тежину промјене, када се мало смири. Коња усмјери низ пјешчани пут према Уни и мосту. Стежући дршку сабље, зглавци десне шаке напросто забољеше. Зуби су и нехотице шкргутали. У замршеном клупку мисли не могаше докучити ниједног ваљаног закључка. Очај се запетљао са бијесом толико, да је Омер већ био изван себе.

Испод посљедњег предвечерњег зрака сунца сусретали су га људи издужених сјена. Чудно га гледали, или му се бар тако чинило. Једва је чекао да пређе мост, гдје ће мање народа сретати. Када га пређе, скрену улијево и упути се пустом цестом, низводно, према чаршији... 

Овдје у котлини смрачи се брже него другдје, али не потпуно, јер кроз ову прочишћену вече наступи мјесечина ведра и бистра као дан. Колико је дуго ишао док је осјетио умор? Док је пожелио да се заустави, коња одмори. И док је на пропланку, наслоњен на стабло, сједио и слушао коња како пасе, био је све чвршћи у својој одлуци: - томе влашком звијерету осветићу се кад-тад. Сада ћу код старијег брата, Али-бега, па можда ми он нађе неко намјештење. Дотле ми се ваља сабрати, смирити. Сутра је нови дан и нова нафака.  

Тек тада осјети неко олакшање. Поново узјаха коња и настави пут према чаршији, надајући се да ће до зоре и стићи...  

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: