ДИПЛОМА ЦЗ УНИВЕРЗИТЕТА
Пре него што га је странка предложила за члана владе, коалициони партнер је поставио неколико кратких питања и добио неколико кратких одговора. Шта има од школе? Ништа. Да ли има радног искуства? Нема. Шта воли да ради? Ништа. А какав је као човек? Бољи је као радник.
До одговора на прва три питања лако је доћи. Али, на одговор на четврто питање некада је потребно сачекати цео мандат, а некада је и то недовољно, па се горенаведени шаље на поправни, то јест – додељује му се нови мандат. А тада је већ касно. Шта онда учинити да бисмо упознали као људе оне који нам се тако и представљају?
Телевизија! Риалити шоу! Власници ове лиценце су на идеју дошли путујући Србијом. Застали су да нешто попију и поједу. Питају газду да ли можда има печену дивљу патку? Немам, одговорио је газда. Али, имамо ове домаће, па ћемо мало да их изнервирамо док не подивљају.
Неопходно је,дакле, будуће кандидате за најодговорније функције у држави убацити у риалити шоу. После шест дана заборавиће где се налазе, заборавиће на камере, на родбину крај екрана, на партијске другове и коалиционе партнере. Из њих ће исцурити све оно што су годинама успешно или мање успешно скривали.
Постоји још једна могућност: убацити будуће кандидате у Скупштину, која заседа непрекидно седам дана. Али то је драстична провера, јер тада чак и ветерани који су везали неколико мандата, не знају шта раде и шта говоре.
Риалити шоу је скуп, а вишедневно заседање Скупштине може ментално да уништи будуће високе функционере и сруши им каријеру која је тек започела. И шта преостаје, а да има сличне ефекте?
Затвор! Класичан српски затвор! У школи смо учили да су некадашњи најбољи другови затвор сматрали универзитетом. Зато се и могло догодити да у једном тренутку три прва човека у земљи – Тито, Кардељ и Ранковић – по занимању буду машински бравар, абаџија и несвршени учитељ. Али, имали су диплому затворског универзитета.
Читао сам дневник једног хашког заточеника. У затвору постоје сви услови за одличан риалити шоу, а хашки риалити је потпуно оголио неке којима смо годинама веровали и клели се у њих. Свадјају се као деца, потуку се као клинци на одмору, краду поене док играју одбојку, псују пред судијама, плачу кад су сами у ћелији...
Да смо их раније упознали какви су, никада не би завршили у Хагу, јер их претходно не бисмо бирали на функције које су им омогућиле да поверују како су они једини и богомдани чувари наших снова о будућности у којој нас сада нема.
Сртвар је веома једноставна: једно крило Универзитета ЦЗ ваљало би напунити кандидатима за чланове владе, посланике, општинске функционере, партијске руководиоце...
Затвор би имао функцију паца у рецептима о припремању дивљачи за свакодневну употребу.
