детаљ слике: КРК Арт дизајн

Завет

Причала ми мајка, мали кад сам

био,

још се нисам поштено ни описменио,

у ноћима док се месец  јутру

журио,

и цео сокак се од звезда

посрмио.

Још памтим тренутке кад се

село смири,

и кад се крај мајке дечја душа

умири,

па уз шум лишћа,

кајсије,

говори ми како је то било раније.

Мој деда је био млад и чио,

момак,

могао је да прекопа сам цео,

сокак,

прађед беше човек, речит и

праведан,

жустар на језику, а још више

вредан.

И све зграда што имамо сада у,

дворишту,

сагардише њих двојица на

своме огњишту,

Све што књига остало је у

старом креденцу,

прађед три пут прочита на

извору Стојинцу.

Запамтих сваку реч и сваки

уздах,

што се оте из жалосних груди,

прочитах и епске песме што је у

дах,

диктирао прађед да се не

„сагуби“.

Сад су они негде горе

срећнији,

још увек са мајком причам ја о

њима,

док крчимо воћњаке и носимо

воду у тестији,

Завет ми се стално бразди у

мислима.

И као да чујем оне речи грубе,

„немој да ми коров, купине и

оструге,

порасту кроз прозор, само то

вас молим,

са неба вас чувам, са неба вас

волим!“

Не брини се ђеде, неће да

зарасте!

Вратиће се под нашу „ стреву“

опет ласте,

запеваће славуј, запеваће кос,

кад ти унук повуче с пролећа

откос!

Трећег јутра месеца октобра

2021. Лета Господњег

у Семедражи

Три чађаве греде

Више вреде три чађаве греде,

што је ручно мој ђед издељао,

но три двора да у злату сјаје,

јер то ми је он из душе дао.

Слађе су ми јабуке будимке,

калемљене пре стотину лета,

но пехари и златни кондири,

јер будимку остави ми деда.

Милији ми је прелаз преко прошћа,

и врљике што граде имање,

но сав раскош града и лепота,

јер што више стекну, увек им је мање.

Ја сам сељак и тиме се дичим,

волим ово моје парче раја,

не китим се титулом и звањем,

јер ме земља са прецима спаја!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: