детаљ слике: КРК Арт дизајн

ТВРЂАВА

Негдје пред поноћ, или у исто доба када и Омер настави свој пут, на Уну пристигоше још два коњаника. Налазе се око три километра узводно од тврђаве и управо траже погодан газ, гдје би Уну прегазили.

Када су вечерас, у сумраку, разабирали тренутне прилике, одвагали су да је план извиђања најбоље извести што прије, односно одмах, јер свако одлагање оставља противнику могућност за бољу припрему. Касније ће све очи и уши бити боље отворене и у ишчекивању све опрезније, па ће сваки покушај приласка тврђави бити опаснији и са већим ризиком. Стога одлучише да крену одмах, исту вече и да план изведу под окриљем ноћи, кад готово све спава, а мјесечина поглед открива...

Иако противник зна да су у близини, за претпоставити је да их неће са сигурношћу очекивати одмах прву вече, јер уз толики напор готово је неизводљиво, али ће наредних вечери бити у потпуној приправности, са појачаном стражом и осматрањем...

Било је и других разлога за такво размишљање, јер ко би могао бити толико дрзак, па након толиких дешавања и узбуњености противника, да још долази под зидине тврђаве. Било би то као некакво неразборито срљање...

Уосталом, шта могу двојица, тројица или шака људи једној тврђави? Шта могу? Ништа!

Још при вечери, док су размартали план, Стојан и Иван  закључише да је акција исувише опасна за свакога, па и за Марка и не би било добро да и он иде са њима, већ да остане код куће. Увијек остаје отворено питање, колико људи је довољно за такав подухват, али је јасно и то да је мање људи мање примјетно, и да људима са мање искуства ту нема мјеста. Такав ризик могли су дозволити само себи. И тако су кренули. 

Јахали су готово истом стазом као данас, до оне накошене ливаде, а затим су се ивицом дола спустили до воде и сада испод низа слапова и вирова примијећују пјешчани плићак. Ту би на коњима могли газити и матицу по средини, а да резак бистри брзак Уне не дохвати више од узенгија.

Мјесечина бијаше као дан. Након дужег осматрања увјерише се да је све мирно и загазише у воду. Када и на другу страну сретно стигоше, видјеше да је и тамо све тихо. Ни уским колским путем нико се не креће. Ту сачекаше још мало и увјеривши се да у близини нема никог, кренуше се пењати уз повисоку и прилично стрму косу. Мјестимично је била травната, а мјестимично, између кржљавих грмара и растиња, тако пјесковита и каменита, куда се повремено чуло ударање потковица оба коња. Ту су се морали кретати веома опрезно.

Након нешто више од пола сата избише на врх косине и ивицом виса окренуше удесно, низводним правцем, све у ишчекивању да угледају тврђаву. Иза једног шумарка избише на ливаду. У почетку се спуштала благо, а потом све стрмије, опасујући и залазећи у врлетну бочну удолину, која се испријечила досадашњем правцу кретања.

На супротној ивици дубоке и мрачне удолине издижу се високе зидине тврђаве...

    - Какве зидине! – прошапта Иван.

    - Можеш мислити колико је ту рада уложено. Колико је наш народ овдје кулучио. Само овдје, а колико је још оваквих мјеста. Колико је камења требало извући уз ове брине, да би се све ово саградило? Колико зноја, сатраних кола и запрега, поцркалих животиња и људи под теретом? Колико напаћеног народа својом муком мораде градити ово, да би се велможе осјећале безбједно, удобно и сигурно иза чврстих зидова. Да би тирани имали гдје смјестити и себе и своју пљачку. Сво то жито, стоку и љетину што је отму од овог поробљеног и јадног народа, као данас. Тако годинама, генерацијама, вијековима...

    - Е, мој народе...

    - Колико видим, тамо негдје лијево, ова разграната удолина се протеже километар и да би доспјели под зидине, морамо је обилазити.

Упутише се околним рубом виса, све док долове не обиђоше, а затим са западне, горње стране, стадоше се примицати зидовима.

Како је по овом вису било много увала и малих удолина обраслих жбуњем, у једној оставише коње, а потом се стадоше примицати пјешице. На овом правцу налазило се мноштво мајдана, гдје је ископаван пијесак и камен, а између њих неколико путева којима је одвожен.

Околина је обрасла мноштвом грмља и љескара, зарасла у шикару, што ће послужити као добар заклон од погледа стражара са зидина.

Мјесец је још увијек стајао високо. У овој бистрој ноћи обасјавао је тако јасно да се може обављати свако извиђање и осматрање. Али исто тако, морали су се кретати веома опрезно, јер уз најмању непажњу и они су  могли бити примијећени.

Неколико утабаних путева из мајдана стапају се са западним путем са виса, а овај опет са још два, што се одоздо са Уне пењу уз брда. Они са обје стране опасују тврђаву, прије него ли се сусретну на раскрсници испред кратког успона до главне капије.

Главна капија је простран пролаз. Када се отвори, могу проћи и највећа запрежна кола, с највећим товаром сијена. Затварају је два тешка крила дашчаних врата, само до пола висине, изнад висине човјека. Тај пролаз обухватају високо издигнуте двије куле, зидане каменом и покривене шиндром. Између њихових палисада виде се два стражара.

Од капије се лијево и десно пружају зидине, дужине можда и по стотину метара. Цијелом дужином зидина, негдје у висини човјека, поредано је мноштво малих прозорчића. Све су то само пушкарнице, кроз које не може проћи човјек. Зид није раван, већ веома изломљен и у више фаза изграђиван. Његов горњи руб, у висини најмање шест метара, сав је озубљен палисадама и завршен горњом стражарском стазом. Она се читавом дужином провлачи кроз низ кула. На многим њеним мјестима шетају стражари.

Након краћег осматрања извидници примијетише да застаде кретање стражара. Очигледно се обављала смјена и ваљало се још неко вријеме притајити. Дотле ће се и нови стражари привичи. Увјериће се да је све тихо и сами се смирити.

Овдје није добро чинити никакве брзоплете покрете, јер свјеж стражар свјеже осматра а, уз јатаган и сабљу, сигурно је наоружан пушком и кубуром, тако да би по овој мјесечини, на удаљености педесет или сто корака, његова кугла могла дохватити свакога.

Пузили су између грмчића крајње опрезно, полако, испитујући сваку стопу земље и сљедећи корак... Десна страна зидина над удолином, коју при доласку обилазише, изгледа погоднија за прилаз. Ивицом шуме и преко пута, све до темеља зида има више грмова и заклона.

Усмјерише на ту страну.  

Након што пређоше пут и под окриљем грмова стигоше под зидине, стадоше још неко вријеме осматрат и ослушкивати. Све бијаше мирно и тихо. На доњој вањској стази око куле, изгледа да још увијек нема стражара, већ су размјештени само горе по врху зидова.

Осматрали су тако још неко вријеме, а онда, по договору, Иван остаде а Стојан продужи сам...

Још мало десно остали су недовршени зидарски радови. Уз степенаст зид, уздиже се и зидарска скела. Све то надвисује и привремени дрвени мост, што наставља стазу по горњем рубу зида.

Са вањске стране, између хрпа камена и пијеска, стоји још неколико буради напуњених кречом и водом. Све око недовршеног зида, сјеновито наткриљује један разгранати орах. Пришавши ближе, Стојан се притаји, осмотри гране ораха и ивицу недовршеног зида. Ниједно није погодно за пењање... Осматрао је даље. Стражар на зиду је два пута прелазио преко моста, а онда се и он примирио. Све је било веома тихо. Ни једног звука да му помогне у даљњем напредовању. Морао је нешто смислити, изазвати буку, која ће прикрити његове покрете.  

Тамо негдје иза зида, са унутрашње стране, допире повремено лупкање коња у штали. На ту се страну могло  и провирити. Стојан узе један каменчић и баци га на шиндру, а он како лупну, тако и узбуни псе. Одозго, са зида, зачу се и стражар, који им је тихо довикивао „мир“ и они се утишаше. Затим Стојан ножем одреза комад поставе свог капута, у њега умота други каменчић и поново баци према средишњем дијелу дворишта...

Пад каменчића био је нечујан, али за псе ово је било већ и превише. Како залајаше тако се ту и сјатише. У бијесном лавежу изгледало је да се више њих са свих страна стрчава и отима за онај комадић крпе са непознатим мирисом. Подигли су такав лавеж, да се сваки шум могао прикрити. Стојан је морао искористити овај тренутак, када су сва стражарева чула и пажња усмјерени на другу страну, у настојању да смири псе.

Сунуо је увис, успентрао се ивицом зида и скеле, све до лијеве ивице моста. Ту је подвезао уже, које је носио преко рамена. Други његов крај пустио је доље и провирио преко пода моста. Стражар је још увијек смиривао псе.

Преко ограде моста услиједише још два скока и прсти лијеве руке стегнуше врат, док се десна шака сручи на сљепоочницу. Стражар се само нечујно сруши, док су пси још увијек бијесно арлаукали.

Затим је онесвијешћеном стражару везао мараму преко усана, његовим каишем веза му руке, а ременом пушке ноге. Пренио га је и положио на под испод наткривене куле, гдје је било најмрачније.

Тек сада примијети да мјесец залази и постаје мрачније.

Журио је да осмотри унутрашњост тврђаве. Кроз смиривање лавежа, разабра довикивање сусједног стражара, који је покушавао да дозна шта се дешава...

Прилазио је од сусједне куле и поново питао. Већ је био на десетак метара и Стојан је морао одмах одговорити, ако не жели узбуну, и одмах је пригушено промрмљао:

    - Спотакао сам се!

Стражар је и даље неодлучно прилазио. Стојан се заклони иза угла, у сјену, стежући нож у руци...

Када надолазећи стражар бијаше на корак од ивице зида Стојан крену у напад, а он, као очекујући, муњевито се повуче и проговори:

    -Па нећеш ваљда мене, пријатељу?...

Стојанова рука већ у покрету застаде, у задњи час разабра глас, очи и насмијешено лице Иваново...

    -Ух, само ми је још то требало! Па шта радиш овдје? – завапи Стојан.

Шапат је био и одвећ јак, док се изненађеном Стојановом лицу Иван само благо осмјехивао, онако испод капуљаче на долами, која није била његова, већ вјероватно сусједног турског стражара.

    - Па, не би ваљда и мене, колико си пожурио. А како ми корак ниси препознао? А како ми глас ниси препознао, па питао сам да бих се потпуно увјерио да си ти овдје.

    - Нисам те горе очекивао, јер се нисмо тако ни договорили. Колико убудуће могу бити сигуран у тебе када си спреман да ово чиниш?

    - Без бриге буди, јер ово сам морао учинити. Морао сам сада и богзна да ли ће ми се икад оваква прилика указати, јер ови стражари као да су ме напросто звали да се попнем.

    - Како то мислиш?

    - Па када си ти отишао у извиђање десног стражара, овај испред мене је прешао код оне двојице на главној капији и тамо ваљда заподјенуо шалу. Толико су се бучно смијали, као да су ми говорили: „Слободно се попни и завири унутра док ми овдје сеиримо“. Да се доље не бих досађивао, ево ме сада овдје, чувам турски дворац...

Када се мој стражар свечано враћао са сеира, неком сам га тољагом иза ушију одаламио тако да је одмах отишао на спавање. Тада ми је и посудио ову доламу.

    - Морамо осмотрити унутрашњост док имамо времена и прилике. Ово све испод нас су магазе и штале, а колико видим, ово десно, наниже, са великим прозорима на спрату главна је диздарева зграда. Тамо од средњег плочника и чесме, неколико је зграда у којима су у приземљу магазе, а на спратовима спаваонице за војнике. Овдје комотно може да станује и до три стотине људи. Можда их и сада има приближно толико...

Да ли си добро везао стражара? Шта ако се пробуди? Чини ми се да сам га чуо...

    - Нисам га уопште везао...

Након пригушеног болног стењања, Иванов стражар наједном из свег  гласа дрекну: Узбуна, узбуна!

Одјекну цијелим простором тврђаве...  

Сљедећег трена упали се једно свјетло, ваљда лампа, у главној згради, а затим и редом свјетла по спратним просторијама околних објеката, за које се претпоставља да су спаваонице војника... Извидницима ништа друго не преоста, већ да се одавде изгубе што прије...

    - Иване, брзо доље низ моје уже, а ја ћу штитити одступницу! Брзо!

Иван је хитро закорачио преко ограде моста и домогао се ужета. Стојан је тренутак сачекао да се овај безбједно спусти, али за њега је већ било прекасно да одступи.

Први Турчин пристизао је преко моста брзо као вјетром ношен. Док је сабљом витлао и фењером је пут обасјавао. На корак иза њега надирао је и други Турчин, са кубуром у руци, настојећи да у придошлицу опали, али му онај испред њега заклањаше видик...

Тада Стојанова кратка пушка груну и онај први бијаше одбијен на другога и тако га саплете да не опали, али од трзаја овоме првом из руке испаде фењер и одлети на шиндру и ритак крова, што бијаше испод зида...

Стојан искористи овај трен, спреми оружје, дохвати се ужета и у једном прихвату нађе се на земљи.

Користећи заклон грмова, пожури за Иваном, који је усмјерио према коњима. 

Горе, на зиду, већ је све врило од пристиглих Турака. Галама је одјекивала на све стране. Пуцало се насумице и олово је ударало свуда око извидника. Срећом, мало се смрачило, па су под окриљем мрака могли брже одступати.

Са зиду је неко осталима упорно довикивао да се смире, како би, у мраку, могли чути покрете. Тада Стојан потражи повећи камен и док се сви горе утишаше, хитну га далеко низ падину, видјевши и Ивана како чини исто.

Поново се одозго зачуше повици:

    - Ено их доље, бјеже низ плећине!

И на ту страну осу паљба.

Негдје наспрам мајдана двојица извидника у повлачењу застадоше на предах. Обазирући се, видјеше да иза зидова избија голема свјетлост. На обрисима палисада, испред свјетлости је мноштво ускомешаних људи, који панично трче уз повике: Дајте воду, све ће изгорјети!

Коњи су чекали на истом мјесту. Без много оклијевања Стојан и Иван појахаше и запутише се истом стазом којом су дошли. Обилазећи удолину, пратили су дешавања у тврђави. Између грања и недовршених зидова, на махове се видјело да је добар дио унутрашњих објеката захватио пожар, који се незаустављиво разбуктава.

    - Колико видим, ми бисмо сада могли истом стазом, јер у ово глуво доба ноћи није за очекивати да се ико креће. – рече Стојан

    - Нико осим ајдука – одговори Иван и даље расположен за шалу.

Журно су стигли до воде и прегазили је, а онда наставише пењати се према накошеној ливади и чуки осматрачници у врху ње. Када је дохватише, застадоше на предах. Ту поче да свиће, дани се и мраком разазнаје. У свему томе модром прскозорју, један бљесак се истицао. Тврђава је још пламтјела. На југозападној страни већи дио унутрашњих дрвених објеката захваћен је пламеном и сада су још у фази догоријевања. Неколико трака дима извија се увис. Вода у бурадима није била довољна за гашење, већ је само подстицала пару и дим...

    - Е, богами, Стојане, када схвате да си им ти био повод ову невољу, имаће разлога да те мрзе још и више.

    - Да ли мало или много, свеједно је. Важно је да ме мрзе. А када је већ томе тако, онда им морам дати повода да то чине још јаче. Овдје у Крајини све иде до балчака и треба им давати до знања гдје су дошли и гдје се налазе. И да могу жети само оно што посију. Као све остало, тако и љубав, и мржњу, али до балчака.

    - Можеш мислити колико им је тамо по магазама  изгорјело жита? Можда све.

    - Ионако није њихово, па немају за чиме да жале.

    - Опет ће се они намирити на исти начин, као што хтједоше јуче у Кондићима. То ће кренути још данас.

    - Ех, Крајино моја, мој народе, када ли ћеш мира угледати?

Уз свако трчање за користи, мораш рачунати и на трошкове, који прате сваки подухват. Ми смо у својим плановима и уз помисао на њихову одмазду, у те трошкове урачунали и своје животе, па ако их не изгубимо, можемо се осјећати као поново рођени.

    -  Колико ли се пута до сада поново рађасмо? Колико?

    - Најважнија је спознаја да након овога Турци не могу баш све како хоће, а и наши Крајишници ће добити подстицај у отпору душманину. Ако нам све то не буде важније и од живота, слабо ћемо га се наужити.

    - Можеш мислити шта ће Турци сада о нама говорити, све грђе и црње од црњег, да се слушати не може, а све у циљу оправдања свога злочиначког присуства овдје.

Те ајдуци, лопови, паликуће, шејтани, мучки ударили на власт, која сада има разлог да пооштри мјере...

    - Имам и ја част да будем лопов и преступник, иако никад ништа туђе нисам ни узео, нити дирао, као ни усјечење. Али када су они у питању, све ћу им враћати „мило за драго“. Све што овдје имају, већ су отели од нас и стога све што буде могуће, радо ћу им отети и вратити овој нашој сиротињи. Све ћу учинити у циљу одбране од њихове окупације.

Ово ноћас нисмо запалили ни ти ни ја. То је несретан случај. А куда је онај несретник са фењером и газом кренуо у борбу изнад ритка и шиндре, то је њихова ствар. Ако су му на вјежби говорили да тако излази, ваљда је и сам требао претпоставити, да ће једно истрчавање на узбуну бити заправо борбено, и да може искрснути проблем.

Међутим, тај Дервиш, када је већ постављен за заповједника града, вјероватно је и разборит човјек, па зна и то ако се за двјеста година њихове окупације овај народ не умирује, неће се ни умирити до задњег даха и задњег човјека.

Добиће он извјештај од оног другог војника, што је надирао иза фењераша, и од стражара. Створиће себи јасну слику о догађају. Знаће он добро како је све било, да нисмо ни убице ни паликуће и да људски живот цијенимо. Мислим да је он овдје већ добро упознао наш народ,  нашу нарав и оно да не узимамо то што већ нисмо дали, па ни животе других. Знаће и то да не ратујемо нигдје другдје но испред својих кућа. Знаће чак и то да бих ја волио да му је ноћас била двоструко већа штета, јер ово је рат којег је његова страна донијела у моју домовину. Он мора да зна шта то значи, у каквој је работи и шта од ње такве може очекивати.

А каква год прича да крене, биће од њега, и знаће да ћу се ја према њему и тој причи и поставити.

Након што још мало одахнуше, поново узјахаше. Преко  росом окупане ливаде коње усмјерише пут Радојевих млинова. Мамузама им дотакоше слабине.

    - Изгледа, Иване, да ову мирну ноћ преспаваше баш сви осим ајдука... 

    - Само што ови ајдуци не носе плијена никаквога, већ само радости у грудима. 

 ♦♦♦

У освиту зоре и диздар се нађе у свом посљедњем јутарњем обиласку тврђаве. Стајаше на горњем зиду, поред спаљеног моста и, још увијек у невјерици гледаше шта то ноћашњи пожар учини од његових стаја и амбара, тврђаве, војске. Све од себе је дао у покушају да својим рукама угаси што се угасити не даде. Све огањ сажеже, прогута, претвори у мрачну црнину згаришта. Залеже у пепео. Изгорјеле греде попадаше, сасуше се у поломљене угарке који се још пуше и сабласно стрше. Горјеше колико шта хтједе, незаустављиво. Све што бијаше у низу од његових одаја до капије прогута пожар. Из хрпа пшенице још увијек млаза бијели дим, журећи у небо. Око чесме неколико људи још увијек смирује уплашене коње. Њих стигоше извести и спасити, али жито не стигоше...

Остаде Дервишу само да се у невјерици пита ко би то ноћас могао бити. Ко би то могао учинити, јер стражари  примијетише само двојицу... Ко? 

Тако стражаре изненадити, толико одважности имати и на зидине се попети, толико дрскости имати па тако нешто и замислити и организовати, толико смирености и снаге имати па то све извести, толико у себи имати ината. То може само изузетно одважан човјек. А то није обичан човјек нити обичан јунак...

И како год размислим, опет то нико други не могаше учинити до оно „влашко звијере“, онај Јанковић.

Боже, када само помислим да је ноћас у повлачењу, онако освијетљене моје људе по палисадама, могао  гађати као глинене голубове. А он ни на један пуцањ није узвратио, нити је једног гласа пустио. Дошао је као сјена и отишао као сјена. Излагао се опасности само онолико колико је било неопходно. Тако проницљив и срачунат може бити само он.   

Колико видим, он нам даде добар наук за убудуће, јер што овај народ будемо притискали више, више ће нам се светити и власт нам урушавати. Показао нам је и каквог противника имамо испред себе. Показао нам је и то да се убудуће морамо добрано замислити, какву то тактику примијенити према њему, јер он ти је као вода у пијеску, сад′ га видиш, а сад′ не видиш.

Смио сам се кладити да он ноћас неће стићи до нас, јер снагом не може, нема је толико. Након поподневног боја, у коме је са још двојицом напао и разбио десет наоружаних људи, ваљда се уморио. Сваки би се жив инсан  уморио. И још исту ноћ и на овој удаљености извести ово... Па, ко је то још до сада урадио тако. Прије три дана глатко је изненадио, предухитрио и са земљом сравнио кавазбашу Сулејмана и сав му одред на караули. Затим, двапут је изненадио и предухитрио бешлагу Омера, прекјуче у кањону и јуче на харачу у Кондићима. И ево, већ ноћас, ово чини мени.

Сулејмана више нема, Омер изгуби свако намјештење и углед, а ево и мени се љуља положај.

Какво ли лукавство примијенити наспрам њега? И гдје га уопште тражити када се сваки час појављује и нестаје.

Гдје ли ће сутра ударити, ако не на пашу, или на султана, како је већ кренуо? И шта све сутра очекивати од њега, када је за три дана ово урадио? И све то не би било ни по муке, да ме исти он и за живот не задужи.

Ето, да сам га ноћас ухватио, јутрос би ми дошао син са изричитим захтјевом да га безусловно пустим.

Шта уопште чинити, када је такав какав је? Шта ли ће се убудуће око њега дешавати, могу само замишљати:..

- Памтиће га Турци по инату,

Као љуту под каменом гују...

Силне ће им задавати муке,

Још силније подизати буне.

Додијаће Цару и Ћесару,

Нико са њим рашчистити неће.

Гордо момче, силан јунак биће,

Таквог ће га завољети раја...

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: