детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЖИВОТ И ПРИЧА

ЕПИСКОПА НИКОДИМА МИЛАША

Проф. др Горан Максимовић

Међу многобројним животописима које су оставили српски православни свештеници и монаси 19. и почетка 20. вијека, текст аутобиографије епископа далматинског Никодима Милаша (1845-1915), заузима по важности свједочења и сазнања бројних историјских догађаја важних за судбину српског народа у приморју, једно од водећих мјеста у цјелокупној српској документарно-умјетничкој прози. Овај угледни епископ и изразити интелектуалац свога времена, налазио се на челу Православне далматинско-истријске епархије од 1890. до 1911. године. Рукопис аутобиографије почео је да исписује од 4/17. априла 1905. године, када је напунио 60 година живота. Касније га је у више наврата допуњавао, а посљедње сегменте Милаш је исписивао у другој половини 1914. године. Убрзо иза тога се упокојио, 20. марта/2. априла 1915. године, у Дубровнику, гдје је био стално настањен од давања оставке на мјесто епископа и напуштања Задра као епископског сједишта.

Цјелокупно аутобиографско-мемоарско казивање епископа Никодима Милаша обухвата раздобље од његовог рођења 4/16. априла 1845. године, када је крштен под свјетовним именом Никола, па све до краја 1914. године, а једним дијелом се кроз излагање породичне хронике Милашевих враћа у прошлост, све до друге половине 17. вијека када се ова угледна српска породица доселила из дувањског краја у горњу Далмацију. Након Милашеве смрти рукопис је извјесно вријеме чуван у кругу његове уже породице, а затим је похрањен у Архив САНУ у Београду, гдје се и данас налази. Према нашим сазнањима, прво издање овога дјела, под насловом Аутобиографија Никодима Милаша, објављено јеу редакцији Марка Јачова у „мешовитој грађи“ Miscellanea, 12(1983), стр. 7-130, Историјског института у Београду. Друго издање, на основу кога смо ми и засновали нашу интерпретацију, објављено је 2005. године, у оквиру објављивања Дела Никодима Милаша, заслугом тадашњег епископа далматинског Фотија, а заснива се на приређивачкој основи првог издања, као и са преузетим кратким предговором Марка Јачова из 1983. године. „Желећи да му аутобиографија буде што потпунија, Милаш је стално допуњавао, тако да она на моменте добија и мемоарски карактер“. Захваљујући томе, можемо констатовати на почетку ове наше интерпретације, да се на креативан начин прожима са претходним аутобиографско-мемоарским свједочењима и записима далматинских свештеника и монаха, попут Кирила Цвјетковића, Герасима Зелића, Спиридона Алексијевића, који су живјели на крају 18. и у првој половини 19. стољећа, а већ су добили у претходне двије године књиге у овој истој издавачкој едицији. Управо зато, у тим свједочењима био је из прве руке и на аутентичан начин описан сложени живот православних Срба, а затим и дјелатност ове епархије током прве половине 19. стољећа, као и непрестана борба српског народа у приморју за очување православне вјере и националног идентитета.

Уводне странице Милашеве аутобиографије веома су важне за разумијевање цјелокупног текста, зато што су у њима исказани аутопоетички ставови о разлозима због којих је приступио стварању овога рукописа, као и веома добре и искрене аутокарактеролошке ознаке психологије своје личности, која му је донијела доста доброг, али и много тога лошег у животу. Милаш наглашава да аутобиографију започиње на шездесети рођендан, зато што је осјећао да је тијелом био све слабији и да му не преостаје још дуг живот. Са нескривеном горчином наглашава да је у животу доживио свашта, „мало пријатнога, а непријатнога и премного“. Сматра да је томе била крива његова осјетљива нарав и чињеница да се за свашто и за најситнију ствар одмах узнемиравао и љутио, а да је ту љутњу често прикривао у себи, што му је нарушавало здравље и „трошило живот“. Вјерује да му је највише те љутње проузроковала „људска завист“, која га је пратила од ђачког времена па све до времена када је писао аутобиографију. Иако је покушавао на све начине да „задобри своје зависнике“ и да им покаже да све што је радио у јавности чинио је то са жељом да помогне своме народу и цркви, Милаш вјерује да је тиме „још већу завист према себи изазивао“. Због свега тога му се чинило да ће га људска завист „пратити и послије смрти“, тако да је крајње песимистички и резигнирано слутио да ће његови зависници гледати да му и „успомену сатру“. Управо зато да би то предупредио, одлучио је да напише аутобиографију и да на „овим листовима забиљежи“ све оно главније из свога живота. Жеља му је послије смрти да га управо по овим биљешкама „прикажу потомству“ и да се јасно види како није био онакав каквим су га његови некадашњи и садашњи зависници приказивали свијету.

Разноврсност казивања и настојање да свједочи не само о свом животу и раду, као и поријеклу своје породице, него о животу и непрестаној борби за опстанак цјелокупног српског народа и српске православне цркве у приморју и на простору Аустро-угарске монархије у другој половини 19. и на почетку 20. вијека, учинили су да стваралачки аспекти Милашевог рукописа буду веома сложени и да у њима дође до креативног прожимања аутобиографског, мемоарског и научног дискурса. Аутобиографски аспекти казивања предочавају породично поријекло и приватни живот Никодима Милаша. Мемоарски аспекти казивања разоткривају политичке и друштвене околности тога времена, као и људе са којима је сарађивао или са којима се сукобљавао Никодим Милаш, а који су били готово пресудни за опстанак православне вјере и српског народа на простору Далмације. Научни аспекти казивања приближавају овај рукопис форми научне расправе и разоткривају разнолика истраживачка интересовања, објављене књиге и радове Никодима Милаша, а највише из области црквеног права, те историје српске цркве и српског народа у приморју.   

Аутобиографски аспекти казивања у којима Милашев рукопис подсјећа на развојни или васпитни тип романа написани су у изразито субјективном тону. У овом сегменту аутобиографског текста долази до изражаја казивање о породичној историји, дједу Стојану, родитељима Трифуну и Марији, срећном и испуњеном дјетињству, раном школовању и одрастању у Шибенику, даљем школовању у Задру, на богословији у Сремским Карловцима, па све до окончања Кијевске духовне академије 1871. године и повратка у Задар гдје је био постављен за суплента/професора тамошњег Православног богословског завода, који је као што је познато био отворен школске 1869/70. године.

 Милаш са пуно пажње интерпретира породичну хронику. Наглашава да је слиједећи казивања свога дједа по оцу Стојана, дошао до извора и докумената који су потврдили да се његова породица доселила у Врлику, недалеко од врела ријеке Цетине, још прије двјесто година из околине Дувна у Босни. Исправе о Милашима пронашао је у старом архиву Намјесништва далматинског у Задру из посљедњих година 17. вијека и из 18. вијека, а најстарији документ носио је датум 3. октобар 1693. године из кога се види да су „арамбаши“ Николи Милашу биле уступљене неке земље у селима Букала и Ковачевци, при врелу Цетине, да их „може населити са породицама свога племена“.Потомак тога досељеника био је Милашев дјед Стојан, „отац његовог оца Трифуна“. Милашев отац се родио 1816. године, а као дванаестогодишњи дјечак преселио се у Шибеник да живи у кући своје тетке Јелене, која је била удата за трговца Николу Парашћеву, поријеклом са Крфа. У Шибенику се образовао на италијанском језику, јер тада у Далмацији није било словенских школа, а у каснијем животу истакао се као ревносни бранилац православне вјере од римокатолика који су нападали 1854. и 1868. године на православне Шибенчане искључиво, како наглашава Милаш, из „фанатичних вјерских разлога“. Оженио се римокатоличком дјевојком Маријом, која је била поријеклом Италијанка. Милаш о својој мајци оставља упечатљив запис: „Прешавши у строго православну кућу, моја матер наскоро постане таква православна, да је боља била од многих, које су се у тој вјери родиле, и таква је остала увијек до саме смрти своје у 84. години живота.“

Милаш истиче да су му родитељи били скромни људи, да су живјели сиромашно, те да се отац бавио ситном трговином у једном дућанчићу, а касније се бавио кожарским занатом, док је мајка била кројачица женског одијела. Првих шест година живота, након што се родио на дан св Јосифа пјесмописца, поменутог 4/16. априла 1845. године, провео је у кући полудједа Парашћеве и полубабе Јелене, гдје су становали његови родитељи, а памтио је да су га баба и дјед пазили ванредно и његовали тако да се сјећао тога и у дубоким годинама и исказивао им је немјерљиву захвалност. Био је слабог физичког састава и често је поболијевао тако да је остао у животу само захваљујући великој бризи баке Јелене. Четвороразредну елементарну школу учио је у Шибенику у францишканском манастиру на италијанском језику (1851/52-1856), а потом је учио приватну гимназију на италијанском језику у доминиканском манастиру у Шибенику (1856-1860). Положио је иза тога испит у државној језуитској нижој гимназији у Дубровнику, што му је отворило простор за даље школовање у државним гимназијама. Захваљујући томе што је увијек био „први ђак“, добио је стипендију из „Зелићеве  закладе“ на препоруку тадашњег архимандрита, а каснијег епископа бококоторског, Герасима Петрановића, за наставак школовања у задарској гимназији на италијанском језику. Пошто му је та стипендија била недовољна, добио је и стипендију владике далматинског Стефана Кнежевића и захваљујући томе завршио је ту школу крајем школске 1862/63. године. Иза тога је на препоруку епископа Кнежевића отишао у Карловачку богословију, гдје је провео три наредне године и вратио се у Далмацију у августу 1866. године.

Милаш са доста критичких запажања говори о квалитету свога школовања у Сремским Карловцима. Признаје да тада није желио да се образује за свештеника: „Ступио сам у Карловачку богословију од пусте невоље, јер нијесам имао куда друго“.Наглашава да „тај оглашени српски Сион“ није био ни приближно ономе што је очекивао. Није било ни говора о озбиљном учењу богословских наука, а „пијанчење и ноћно лумповање, то је било главно занимање карловачких богослова“.Милаш наглашава да је имао веома озбиљне професоре, али да су били потпуно немотивисани и незаинтересовани за извођење наставе. Рецимо, управитељ богословије био је тадашњи паријарх Самуило Маширевић, а професори били су све потоњи епископи: Георгије Војновић, епископ темишварски, Теофан Живковић, епископ горњокарловачки, Герман Анђелић, потоњи патријарх српски, Иларион Руварац, тадашњи патријаршијски архиђакон и каснији чувени историчар и сл. Милаш опоро закључује: „У Карловцима сам три године само вегетирао, и никада прежалити нећу што сам ту провео три лијепе године живота мога“.

По повратку у Шибеник, није имао жељу да се посвети свештеничком позиву, тако да је уз подршку своје више пута у најљепшем свјетлу помињане бабе Јелене, која му је дала дио новца за школовање, као и уз позајмицу од 200 форинти коју је добио од српског књижевника, др Божидара Петрановића, отишао у јесен 1866. године да студира на Филозофском факултету Бечког универзитета. Међутим, послије само једне године слушања свјетовних наука, судбина је хтјела да добије стипендију и оде на школовање у Кијевску духовну академију, заједно са Љубомиром Вујновићем, те да се по повратку обојица запосле као професори у новооснованом Богословском заводу у Задру. У августу 1867. године запутили су се у Кијев, преко Беча и Лавова, а наредне године проведене на школовању у овом граду запамтио је као нешто најљепше што је могао да доживи у своме животу. Професори су са великом озбиљношћу држали предавања, тако да је тада по први пут схватио „богословску науку“ и посебно „црквено право и црквену историју“.

Милаш наглашава да му је толико било лијепо у Кијеву да је помишљао да одмах по завршетку академије, а имао је тада 26 година, изабере бољи живот и постане професор у Русији. Вјероватно би се то и десило да му није стигла вијест из Шибеника о изненадној очевој смрти, као и сазнању да му је мајка постала удовица са двије кћери, од којих је млађа имала свега шест година, а у сиромаштву и без средстава за живот. Због тога се у љето 1871. године преко Черновица, Лавова и Беча запутио у Далмацију. У Бечу је посјетио новоименованог владику бококоторског, Герасима Петрановића, а затим се упутио у Шибеник. Већ од првих дана августа био је Задру, а од почетка октобра почео је заједно са Љубомиром Вујновићем да предаје као суплент у поменутој Задарској богословији. Од наредне 1872. године и један и други били су именовани за професоре те школе. Могло би се казати да се са овим исказима практично и окончава аутобиографско казивање Никодима Милаша. Још ће у неколико наврата износити појединости из приватног живота, углавном везане за неуспјешне покушаје женидбе дјевојком Софијом, кћерком богатог дрнишког посредника Петра (Цице) Миовића, а све друго се односило на његов јавни живот и дјелатност за добробит српског народа и православне вјере и цркве у Далмацији, као и за аспекте његовог научног и истраживачког рада. Милаш наглашава да је Софију упознао након повратка из Кијева. Живјела је у Шибенику код свог ујака, богатог православног Шибенчана, Андрије Јовића. „Упознам се са овом дјевојком и заволимо се“.Није хтио да потпуније казује о томе зашто није дошло до остварења тог брака, послије кога би постао свјетовни свештеник, осим што је нагласио да су препреке биле неки неразјашњени односи у дјевојачкој породици. У сваком случају, након што је био одбијен, Милаш је дефинитивно пресјекао ту везу и прихватио понуду епископа Кнежевића да се замонаши на Никољдан 1873. године, када је свјетовно име Никола преименовао у монашко Никодим.   

Најдоминантније мјесто у рукопису аутобиографије заузимају мемоарски аспекти казивања у којима Милаш говори о свом јавном дјеловању и раду, дубоко прожетом са проблемима српског народа у друштвеном, политичком и вјерском животу Далмације у другој половини 19 и на почетку 20. вијека. Комплементарно са тим указано је и на сложене политичке односе у Аустријско-угарској монархији, али и у тадашњој Краљевини Србији. Казивање је засновано на укрштању субјективног и објективног приступа. Још док је казивао о школовању у Задру, Милаш је наговијестио и мемоарске аспекте свога казивања тако што је нагласио да је то било у вријеме кад се „увађао државни устав и кад се први пут отворио далматински земаљски сабор“.Тада се почела будити у Далмацији словенска народносна свијест, а у сабору су дјеловале двије непомирљиве странке: „славенска“ и „италијанска“. Прва странка је била „анексионистичка“ и заговарала је спајање Далмације са Хрватском, а друга странка је заговарала „аутономију“ и самосталност Далмације. У каснијим годинама та „славенска странка“ поцијепаће се на српску и хрватску струју, а хрватска струја ће под клерикалним дјеловањем католичке цркве почети негирање српске народности у Далмацији и постојање православне вјере. У томе су били коријени практично непомирљивог политичког и вјерског живота у Далмацији чији ће актер постати и Никодим Милаш, за свих 18 година професорског рада у Задарској богословији, одређено вријеме је био и ректор православног сјеменишта, а поготово касније док је дуже од двије деценије обављао, како сам каже, „претешки позив“ епископа Далматинске првославне епархије.

Можемо констатовати да се мемоарски аспект Милашевог казивања исказује на три начина:  кроз расвјетљавање сложеног српско-хрватског односа у Далмацији у 19. и на почетку 20. вијека, кроз детаљне извјештаје о Милашевом успјешном вођењу и новом уређењу Далматинске православне епархије, као и кроз приказивање значајних јавних личности тога времена са којима је Милаш сарађивао, или се сукобљавао, дуже или краће вријеме.

Мемоарски аспекти казивања највише су посвећени управо том расвјетљавању сложеног српско-хрватских односа у Далмацији. Милаш наглашава да је „први пут ступио на поље јавнога рада“ у другој години своје професорске службе у Задру. Десило се то почетком 1873. године када је од њега епископ Кнежевић затражио да напише „протест“ поводом намјере аустријских власти да „одцијепе“ Далматинску епархију од Карловачке митрополије и да је „потчине новоустановљеној тада Буковинској митрополији“. Епископ Кнежевић није био о томе обавијештен и сматрао је да мора хитно реаговати и упутити допис бечким властима. Милаш је радо примио ту поруку и прионуо је одмах на посао, тако да је за неколико недеља, већ почетком марта, епископ Кнежевић имао на своме столу тај текст. Повољно је оцијенио овај Милашев рад и одмах га је превео и послао у Беч, а српски препис текста је послао и у Сремске Карловце, пакрачком епископу Никанору Грујићу, тадашњем администратору Патријаршије. Одмах се сазнало у српској јавности, која је веома повољно примила овај текст протеста, да је стварни аутор Никодим Милаш и подстакли су га да расправу прошири и допуни, а онда и да је обајави као књигу. Захваљујући томе, Милаш је убрзо објавио у Задру књижицу Историјско-канонички поглед на установљење нове српско-румунске митрополије (1873).  

Након те 1873. године, за коју Милаш каже да је била „знаменита“ у његовом животу, јер је поред тог првог научног рада, те године и замонашен у манастиру Драговић, долази до читавог низа Милашевих активности на пољу црквеног и јавног дјеловања. Нарочито се истицао у готовости да брани православну вјеру пред римокатоличким свештенством које је све снажније показивало нетолеранцију према православљу. Наредне 1975. године, приликом посјете аустријског цара Франца Јосифа Далмацији, указала му се прилика да буде у аудијенцији са још двојицом професора из Задра како би затражили повишицу професорских плата. У августу исте године учествовао је у Бону на конференцији која се бавила питањима сједињења хришћанских цркава. Задатак конференције био је да покуша приближити православну цркву са старокатолицима и англиканцима, а евентуално и протестантима, како би се тиме стало на пут агресивног католичког прозелитизма. Тада је на пропутовању у Бечу сусрео и упознао др Владана Ђорђевића, уредника новопокренутог часописа Отаџбина, који је веома брзо стекао велику популарност и углед и међу приморским Србима. У наредним годинама Милаш је углавном радио на огледима који су се бавили тумачењима канона православне цркве захваљујући којима је добио од Черновицког универзитета титулу почасног доктора наука.

За годину 1879. Милаш наглашава да је била „изразито бурна“. Радило се о продубљивању непријатељства Хрвата према Србима у приморју. Иако су Срби претходно помогли Хрватима да оснују Народну странку, убрзо је дошло до преокрета у тим односима и Хрвати су почели да отворено негирају далматинским Србима њихову националну индивидуалност. Под тим притиском, тада Срби доносе одлуку, предвођени професорима Љубомиром Вујновићем и Никодимом Милашем, као и бокељским народним прваком, др Лазаром Томановићем, да оснују самосталну политичку странку. Милаш се активно укључио у тај политички покрет, због чега је био изложен оштрим нападима у задарском Народном листу. Посебно наглашава да је тада уз Хрвате из потпуно несхватљивих разлога стао српски протојереј и пјесник, Јован Сундечић, оптужујући двојицу професора православне богословије из Задра (Милаша и Вујновића) да раде на оснивању „црквено-српске странке“. Због тога су Милаша напали не само далматински Хрвати, него и многи далматински Срби, оптужујући га како тобоже „подрива српско-хрватску слогу“. Одбрану својих идеја Милаш је тада изложио у више чланака и расправа које је објавио новосадској Застави и на Цетињу у Гласу Црногорца. Одмах послије овога догађаја, далматински Срби, а међу њима и Никодим Милаш, као један од главних креатора, покренули су идеју о оснивању у Задру Српског листа, као органа приморских Срба, а за првог уредника именован је Сава Бјелановић, негдашњи Милашев задарски ученик.

Милаш наглашава да је исте године велике потресе изазвало и присилно пензионисање српског патријарха у Сремским Карловцима, Прокопија Ивачковића, због чега је на позив листа Застава написао расправу из перспективе канонског права, која је имала велики одјек у јавности јер је показао незаконитост одлуке о пензионисању овог највећег тадашњег српског великодостојника. Исте године поводом једног сукоба око расподјеле новчане повишице на примања тадашња два редовна предсједника Задарске конзисторије, игумана Лукијана Кундајице и протојереја Ђорђа Николајевића, Милаш је написао расправу Достојанства у православној цркви. Иначе, за двојицу сукобљених свештеника, Милаш наглашава да су били такве „циције“ да сличне у животу није имао прилике да сусретне. Поготово је имао неповољно мишљење о Николајевићу јер је у Далмацији био „велики поп и мрзац калуђера“, а одмах иза тога је отишао у Сарајево, на позив новоустановљеног митрополита Саве Косановића 1881. године, да би тамо примио монашки чин и под именом Георгије постао архимандрит.

Поводом постављања митрополита Косановића на трон Дабробосанске (Сарајевске) православне епархије, Милаш је написао расправу Канонско начело православне цркве при разређивању црквених области. К питању о јерархијском положају Сарајевске митрополије, посвећену проблему зависности ове митрополије од Фанара и заговарао је тезу да се „јерархија босанско-херцеговачка сједини са српском православном јерархијом у нашој монархији“.То је изазвало бројне негативне реакције политичких гласила, највише Српског листа из Задра, а под његовим утицајем и новосадске Заставе. Милаш наглашава да су га на најружнији начин напали и у двије брошуре које су изашле у Панчеву и Новом Саду, а које су биле потписане псеудонимима „босански попо“ (иза кога се скривао Сава Бјелановић) и „Стари Саборлија“ (иза кога се скривао Димитрије Руварац), проглашавајући га за „шарлатана“, „швиндлера“, као и за „аустријског човека“.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: