 | Драгица Ивановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ПАД
Бехару трешње мјесто није у јесен,
тад својим болом
мртво, сквашено лишће голубовима маше.
Између живота и сна, твоја причао о љубави
никад се то неће звати.
Срећа не пије из окрњене чаше.
У оку подливи к'о отворене
ране, туч сивила са хоризонта
на кожи отвара красте,
кад схватиш
да не познајеш некога и никога.
Зјене се болно разлију у танку линију свјетла,
од кратковида до сљепила.
Твоја кожа је кора од бора,
спаљена и никад више неће бит свила
Ипак, није лакше..
Ако корак од пада
у провалију је само милиметар
од твог погледа,
колико страха срце носи док не стане,
док не напише поему о страдању славуј птице,
која је залутала у арени коњаника
преко црвене линије, у жице..
Крв црвеним листовима
умјесто воде сад теку ријеке
што слова даше и нема ту ништа
и има све сто би се могло назвати наше..
Кажем ли гласом дјетета да не знам ко сам,
да сам, да сам лат на вјетру
са именом, без имена, трска напрсла у води
до језера, траг суза, сјети се,
тонући у живо блато
ком дијелу олујног сопства мисао ти припада и паше.
