детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПАД

Бехару трешње мјесто није у јесен,

тад својим болом

мртво, сквашено лишће голубовима маше.

Између живота и сна, твоја причао о љубави
никад се то неће звати.

Срећа не пије из окрњене чаше.

У оку подливи к'о отворене

ране, туч сивила са хоризонта

на кожи отвара красте,

кад схватиш
да не познајеш некога и никога.

Зјене се болно разлију у танку линију свјетла,

од кратковида до сљепила.

Твоја кожа је кора од бора,

спаљена и никад више неће бит свила

Ипак, није лакше..

Ако корак од пада

у провалију је само милиметар

од твог погледа,

колико страха срце носи док не стане,

док не напише поему о страдању славуј птице,

која је залутала у арени коњаника

преко црвене линије, у жице..

Крв црвеним листовима

умјесто воде сад теку ријеке
што слова даше и нема ту ништа

и има све сто би се могло назвати наше..

Кажем ли гласом дјетета да не  знам ко сам,

да сам, да сам лат на вјетру

са именом, без имена, трска напрсла у води

до језера, траг суза, сјети се,

тонући у живо блато

ком дијелу олујног сопства мисао ти припада и паше.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: