АФРОДИТА СЛОБОДЕ 21. ВЕКА
Твој стас бомбардује застајкивање времена
Пред смрћу и животом.
Дан на разним столицама те посматра,
И везе слободу по твојим
Пашњацима и пркосима
Што их простире наша жестина и јарост.
И претвара те у привезак времена и наших страсти
Једно кућиште свакаквих слобода.
Очи ти стварају бесне путеве
По којима смо прошли као ноћ, као дете, као жена,
Као мушкарац, као огољена страст што сажима самоникле
Трагове живота у
Заставе наше распарчане наде
На прсте свакаквих судбина,
На исходишта самотних дана,
Постројених у песницама наших одлазака.
Очи су ти слобода вишеструких струна
Наших одлука,
Време извежено на наречју стрмих одлазака
Ситница, бесова и жеља
У наше бескраје одлука,
У покорицу наших присуства,
Оглоданих као век
Звездама неких будућих чежњи.
Из твојих руку,
Настављају свој пут
Дете, мушкарац, жена и наше страсти,
Однеговане у замкама свих плима
Наших безвремених ноћи.
И војске ослободилачке разне настављају
Твоје испрекидане реченице о крви,
О разним судбинама што напамет,
Рецитују ову планету,
И претварају се у стих слободе,
И у бакљу узајамности нас, неба и птица.
Из твоје заставе земљане,
Што маше преображајима неба у трен човека,
Излазе наши часови, наши минути, наши животи,
Преливају се у трње наше свести о животу,
Једначе се са птицама, биљкама, детелином, горама,
Ружама, стоговима сена, рекама, планинама,
Градовима и слободом.
МЛАДИЋ И ДЕВОЈКА КРАЈ РЕКЕ
Река описује Месец
као заједништво слика њихове ноћи.
Природа тражи њихове трагове
у очима реке.
Месец се излива у
двојност њиховог присуства.
Ноћ шиба многобројне
загрљаје света.
Дан прегледа реку и ноћ
њиховом страшћу.
КО СМО МИ?
Из апсурда ситница
цеде се речи,
лице цивилизације,
одсутност неког подневља страсти.
Из наше присутности,
цеди се иметак светских страсти,
душа што сажима све прогнане,
одмориште речи што увире у неописиво.
Из наших блискости,
цеде се руке тражења,
меморијални споменици лебдења,
опасачи трчања за јединственом
стварношћу која је наше срце.
