У ДАХУ
Када сну одузмем
право да ме успава,
а ноћи дозволим
да постане од године дужа,
тада мислима наде
удахнем тебе у мене
и дишем те по сећању,
чаробном снагом
коју ми дах твој пружа.
ОВО ДОБА
Ти, ти девојко драга,
да, ти
што на себи носиш
земаљске боје,
почуј речи ове
која силазе с неба
кроз перо моје.
Ово је доба
у коме људи већином
јелом и пићем
себи прождиру душе,
њишу се између две крајности,
спољашње варке,
фатаморгане,
и унутрашње халуцинације,
илузије.
Изгубили су космичке снове,
добили камено срце и главе.
Ваздух и воду
претворили у гранит,
испунили утробе њиме,
тело им постало љуштура
у којој се скривају змије.
Лењост и летаргија завладале,
инстинкти превладали,
туђе отимају
и хране се њиме
а себе љубе.
Мистерије им драге,
постадоше без напора
видовњаци таме.
Хватајући у замку слабе,
научише себе и друге
да слепо верују,
једино,
у своју лаж што трује.
Ти, ти девојко драга,
да, ти
што у себи носиш
небеских звезда боје,
пренеси трагачима за истином,
речи ове које плове
кроз наше снове.
Ово је доба
у коме је мало просветљених
који с тешким напором
повезују биће и знање,
мишљење и осећање.
Уметност је главно оружје
у борби за књигу мудрости,
коју треба украсти
од поганих.
Држати је чврсто у недрима,
док се плеше
по танкој златној жици
која се натеже
између две крајности
што од истине беже.
По дану човек разара,
а у сну ствара.
Воља је маљ природе,
разарач
без кога се не живи,
али који мора да се укроти
моралом оплоди
и са сновима споји.
Силе изградње у сну леже,
повезују снагу душе и духа
свих људи,
и тако граде
планету Земљу.
Ти, ти девојко драга,
да, ти
што у сновима носиш мене,
шаљем ти своје снове
који су пуни тебе.
KrkArt
ЉУБАВ ЈЕ...
Љубав је реч богова.
Смем ли је ја попити,
или је само уснама лажно користити?
А како онда са небом наздравити
и са звездицама зборити?
Љубав је поклон анђела.
Смем ли га ја поделити,
или га само очима од других сакрити?
А како онда крила добити
и са висине погледати?
Љубав је снага срца.
Смем ли је ја ослободити,
или је само у грудима вешто оградити?
А како онда камен разбити
и змију у недрима убити?
Љубав је мач ума.
Смем ли га ја оштрити,
или га само тупог за украс у рукама имати?
А како онда страх раскомадати
и таму поцепати?
Љубав је
снага богова, мач анђела, поклон срца и реч ума.
Испијам је очима, делим је уснама,
ослобађам је рукама, оштрим је у грудима.
Да, ја смем
и не плашим се живети
јер умем искрено волети
и са свима љубав радо поделити.
KrkArt
