ГНИЈЕЗДА
Нагна ме жеља да знаним честаром
Уз окомите стране до врха гребена
Попнем, гдје се по обичају старом
Гнијезде орлови од старих времена.
Једва, са стотину тешкоћа и мука
Но наум је јачи, не могу га скрити
А као Господња да ме води рука:
Да ми је само гнијездо видити!
Стигох гдје камен небеса дотиче
Ту око мене орловска гнијезда
Ал' се облак тмурни пред Сунце намаче
И срце ми стеже и окова језа.
Какво је ово Божије давање?
Какве су ово прилике с небеса?
Залуду ми снага, моје радовање,
Кад гром небо ломи и земљу потреса.
Тек киша поче, а ја поглед пружи',
Јауком проломих гору до бескраја,
На небесима орао орлу јаде тужи:
"У гнијездима нашим кукавичја јаја!"
СРДО
Сјећам се једне приче, од малена,
Причао ми је мој покојни ђед,
Увијек су, синко, иста времена
И кад си млад, и када си сијед.
Но, био је један човјек, а и сад их има,
Намћор, силник и кабадахија
Тај није волио савјете да прима
И његова је глава била најглавнија.
И такав је кренуо кућу да гради,
Од окорака, без цигле и бетона,
Залуду савјети да не зна шта ради
Глави која дела смутно без резона.
Онако силан устрашио је укућане
Да су сви против њих и да он зна боље
Да ником идеја на ум не пане
Да отвори очи и види напоље.
Пијанице и људи ниског морала
Поздрављали су његову силу и моћ
Када би им се прилика указала
За ситниш би рекли бијел је дан ноћ!
Тако је прошло вријеме младости
На крв је укућане међ собом завадио
И стар, онако бијесан, немоћан у злости
Схвати да је шупљу шупу направио.
Тек га тад судбина опомену дрско:
До чег ти је било: до свађа и рата?
Живио си живот сујетно и мрско,
А син ти гради кућу на два спрата!
РОБ
Ријечи! Ријечи! Ријечи!
Али хајде ћути, буди по вољи
Буди диван, буди посебан,
Раме за тапшање, буди најбољи!
Послушан и на свежњу,
По команди спреман на рођеног брата.
Ни вазал, ни слуга, него сит роб -
И не бој се, онда ти неће омча око врата.
Разбистри мало луда главо,
Продај част и образ, претке и насљеђе
Људе посијасмо, нељуди никоше,
А честити, ријетко, најрјеђе.
Видим данас се многи
Око родољубља гложе,
Па кад своју немају
Да им дам комадић своје коже.
Галаме и свађају се сити - задригли -
Из посланичких клупа,
А народ гладан, несрећан и јадан,
Бјежи ђе је киша, бјежи ђе је крупа.
Ухљебили су се на јаслама
У партијама, странкама, одборима
И мажу очи - киње оне -
Што су ноћивали у рововима.
У кафани им је почетак и крај
Цјелокупно вријеме радно
У том паклу који је њима рај
Свако друго чељаде бијела крува гладно
И онда кажу остани, не иди!
Све је бајка, вијенци и ловори,
А дезертер и профитер,
У скупштини о родољубљу збори.
Прсне ми разум од срамоте и стида
Кад видим ко барјачи: Пигмеј биједан!
Тамница, то је благослов у четири зида
Само да их очима рођеним не гледам.
Имају моћ да заваде два ока у глави
Налажу и измисле хиљаде лажи,
А бјежали су од иконе и ђе се слава слави,
Али хајде данас смогни па им кажи.
Црна судбино сељака и тежака
Вијековима због таквих све нам је исто
Нама муње, облаци и крупа,
А код њих пригријало: ведрина и чисто.
Све мислимо доћи ће бољи дани
Али не лези враже, живот утече из шака
Како јуче тако и данас: смркни-свани.
Само у гробљу све је више рака.
Тебе нестало, ископнио борећи се, а они:
Куће и виле до неба и облака!
Гинеш и трпиш, обнављаш спалишта.
Палиш свијеће крај братских стратишта
И док се окренеш око себе
Они ту крв, невину, продали низашта
Кезе се као да су сишли с ума
Поклањају душманима братске ране
Све сем ега су стегли краватом,
И хајде чекај са њима боље дане.
Родољубље, знам колико то кошта
Искрено, право, без новаца
Главе увијек - образа никад,
Али ме занима ђон тих трговаца,
Јер образа немају, јемчим главом
На сакрст цијела свијета
Овакво зло да задеси народ, мученички
Је ли ко то чуо, је ли ко то срета'?
Док су туђи очеви на фронту били
Њихови су се на сву срамоту богатили
Лиферанти и богаташи постали
Кад све сабереш живот ти се не мили.
Народ унесрећили и осакатили,
Хијене и лисице,
Они се данас родољубљем диче,
Они су најгласнији иза говорнице.
Шта све не може бити?
Сачувај ме Боже и заштити,
Орловим се перјем
Ситно пиле кити.
Али немојте заборавити
Таквих није било и неће бити
Ђе се крв лила, ни ђе ће се лити.
Они да ме опамете
И да се изборе за моја права?!
А од обијести не знају
Кад свиће, кад смркава.
Они да буду спас и срећа
Избавитељи од јада и биједе
Они ми поручују: остани!
Да останем! Ђе? Да ме ваш мрак поједе!
Што не умијем клечати као роб,
И што у генетском коду записано имам
Да покуде и похвале подједнако примам,
И да попу смијем вазда рећи поп,
А бобу увијек да је један боб!
