детаљ слике: КРК Арт дизајн

Први дио фељтона можете прочитати ОВДЈЕ

Живот и прича епископа Никодина Милаша - други дио

Проф. др Горан Максимовић

Понекад је те бројне догађаје и закулисне игре, у које су га увлачили и против његове воље, Милаш називао и „комендијама“. Тако је нагласио да је 1885. године био уплетен у „двије комендије“. Прва се односила на једну вијест у петроградским новинама да руски синод намјерава да њега предложи за митрополита на Цетињу, што је била неистина јер је тада Митрофан Бан изабран на то мјесто. Друга „комендија“ односила се на насљедника митрополита Саве Косановића у Сарајеву, јер је претходно под притиском аустријских власти био поднио оставку. Милаш наглашава да је тада на Косановићево мјесто именован Георгије Николајавић, иначе човјек о коме није имао добро мишљење још из задарских времена, а који је највише подстицао Косановића да не повуче своју оставку и да истраје у томе, очигледно са циљем да би заузео његово мјесто. Тада је поново Сава Бјелановић на најружнији начин био главни коловођа новинарских интрига против Никодима Милаша. Указује Милаш и на бројне друге свакодневне интриге, а највише на хајку коју је против њега 1886. године водио игуман Доситеј Јовић, јер га је видио као конкурента у претензијама да наслиједи епископа Стефана Кнежевића на трону Далматинске православне епархије и сл.

Посебан сегмент мемоарског казивања представља приказ школске 1886/87. године коју је је Милаш на позив министра просвјете Краљевине Србије, иначе тадашњег угледног професора и популарног пјесника, Милана Кујунџића Абердара, провео у Београду на мјесту ректора Богословије. Са пуно прецизности и нескривене горчине описао је страшне партијске сукобе у Београду између „напредњака“ и „либерала“, тако да се потпуно неприпремљен нашао у „једном правом лавиринту“ закулисних игара и интрига, а између свега осталог сустигла га је и потпуно бесмислена оптужба да га је Аустрија послала да „поунијати Србију“. Милаш наглашава да је у те лажи чак повјеровала и краљица Наталија и да га је приликом једне кратке аудијенције 18. децембра 1886. године опоменула на то да је Србија „строго православна земља“ и да у њој нема мјеста ни за „унију“, ни за „агенте римске пропаганде“. Милаш је тада био запањен оним што је чуо из уста српске краљице. Међутим, у рукопису аутобиографије додао је сљедећи коментар: „И таквом се бранитељком православља тада истакла преда мном она иста краљица Наталија, која ће неколико година послије сама апостазирати од православља, полатинити се, и, како кажу, постати римокатоличком монахињом“.Искрено признаје да се осјећао тако лоше у Београду и да му није било тадашњег министра Драгутина Франасовића, иначе земљака из приморја, књижевника Чедомиља Мијатовића и Милана Ђ. Милићевића, те Матије Бана, који су га храбрили да истраје, „био бих се одмах повратио у Далмацију“.

У Београду је и поводом Светосавске бесједе у којој је говорио „о потреби класичног образовања за кандидате богословије“, одмах био нападнут како хоће да уведе латински језик у богословију и тако утре пут „унији са Римом“. Тада је схватио да мора што хитније „да се ослободи оног осињака“ у који је био упао и да се врати у Далмацију, која му је упркос свим размирицама изгледала безазлено и наивно. „Чим се свршила школска година, одмах оставим Биоград, завјетовавши се да никада нећу прећи границу Србије и ступити ногом у ону краљевину. Бог јој дао сваку срећу, али далеко од мене!“

Након тога се вратио у Задар на старо професорско мјесто у богословији, а негативно и ружно искуство које је тада стекао у Београду, било је разлог што је у септембру 1888. године одбио понуду Владана Ђорђевића, тадашњег министра просвете и црквених послова у Србији, да дође у Београд и установи катедру „канонског права“ на Великој школи. Из сличних разлога одбио је крајем 1888. године понуду темишварског епископа, Георгија Бранковића, да дође у Сремске Карловце за ректора богословије. Детаљно је описао и шта се дешавало у Задру након смрти владике Стефана Кнежевића почетком јануара 1890. године, те како је упркос бројним интригама из редова игумана Доситеја Јовића, као и негативним новинским написима Саве Бјелановића, изабран за епископа далматинског 10. јула 1890. године. Нагласио је тадашњу неизмјерну подршку епископа бококоторског Герасима Петрановића, као и председника Далматинског сабора, кнеза Ђорђа Војновића.

Међу свакако важне мемоарске погледе Никодима Милаша спада и његов крајње негативан став о дјеловању католичких Срба у Дубровнику. Изречен је поводом агресивног и крајње непријатељског писања листа Дубровник против Милаша као епископа од 1897. године и смрти Саве Бјелановића. До тада су се уздржавали да шире своју пропаганду против православља, јер је Бјелановић као уредник Српског листа/Српског гласа, био нека врста ауторитета који су поштовали. Милаш са много горчине назива дубровачке католичке Србе „такозваним“, а затим наглашава да су већ као и сви Дубровчани презирали и мрзили „влашку вјеру“, како су погрдно називали православље. „Католичко Српство састављају десетак ако не и мање, амбициозних писмених Дубровчана, који су уза се имали можда још стотинак неписмених или полуписмених Дубровчана, које су они овако или онако новчано помагали, а за које амбициозне писмене Дубровчане католичко Српство није друго било, као што није ни данас, него пуста реклама“.

Други аспект мемоарског казивања посвећен је детаљним извјештајима о Милашевом вођењу Далматинске православне епархије. Приказ епископских година Никодима Милаша био је прожет бројним крупним и ситним догађајима који су важни за разумијевање тадашњег политичког и друштвеног живота у Далмацији и читавом Аустро-угарском царству. Милаш наглашава да на његово епископско именовање није дошао тадашњи управитељ далматинског намјесништва, Алфонз Павић, што је био јасан знак да је заузео крајње непријатељски став према новом епископу, баш онако како је непрестано такав непријатељски став показивао и према цјелокупном српском народу у Далмацији. Срећна околност за епископа Милаша била је у томе што је два мјесеца касније на Павићево мјесто за далматинског намјесника био именован Емил Давид, који је био ожењен православком Маријом, иначе унуком српског патријарха Самуила Маширевића, те који је не само показивао високи степен толеранције према православној вјери, него је био и крајње поштен и одговоран човјек.

Милаш износи запажања шта је све представљало проблеме у раду сваког далматинског епископа прије њега, а то исто је сачекало и његов епископски рад. Мисли на Рајачића, Станковића, Мутибарића, који су морали да бјеже из Далмације у друге епархије. Први проблем представљала је „такозвана православна интелигенција“, коју су чинили необразовани или полуобразовани, а морално искварени људи: „Ови људи у далматинској епархији ведре и облаче, и све мора да буде у епархији онако, како их њихов ограничени ум учи“. Други и најтежи проблем представљао је однос са намјесништвом у Задру и владом у Бечу, а проистицао је из чињенице да је у Аустрији од 1867/68. године владао закон да православна црква ужива једнака права као и све остале у држави признате конфесије, али у непосредној пракси није било тако и непрестано се фаворизовала католичка вјера, а православље излагало свакој врсти дискриминације. Епископ је имао претежак задатак да се избори за право своје вјере, а да се не замјери фанатичним чиновницима који су били под снажним утицајем католичке пропаганде. У Далмацији је читав проблем био утолико сложенији што је у другој половини 19. вијека, како смо претходно нагласили, у хрватском народу био формиран екстремни политички покрет који је негирао народносно право Срба на постојање у Далмацији, као и право на постојање православне вјере.

Милаш је одмах по устоличењу кренуо у канонску посјету епархији настојећи да у првим корацима покуша да превлада мржњу између свјетовних свештеника и калуђера, која је потицала из привилегованог положаја калуђера и слободе да заузимају најбоља мјеста у епрахијској служби. Тада се показао особито благонаклон према свјетовним свештеницима. Написао је поводом канонског обиласка епархије и „Посланицу пастирску“ пуну љубави и братске поуке, која је имала позитиван пријем међу православнима, а неправославни су је осуђивали износећи погрде на епископову личност. На Савиндан је у Задру основао друштво жена Српскиња за прикупљање помоћи у одијелу и књигама сиромашним ђацима. Милаш је на нов начин организовао рад епархије. Увео је парохијске књиге протокола и шематизма. Упућивао је народ у загорским селима о штетности гријеха „криве клетве“ због кога су многи невини људи били осуђени на затворске казне. Подстицао је народ на црквена вјенчања и указивао на гријех брачних другова уколико живе у „суложништву“. Завео је да свака црква има свој „црквени љетопис“ у којем ће бити пописани историјски подаци о ктиторима и градњи. Увео је забрану сахрањивања богатијих људи са вјештачким вијенцима. Покренуо је акцију прављења и пописивања „парохијских библиотека“, као би евидентирао и сачувао бројне вриједне црквене књиге. Основао је „Епархијску скупштину“ којом је предсједавао епископ. Покренуо је од 1. јануара 1893. године званични лист Гласник православне далматинско-истријске епархије. Бринуо се о материјалном стању свештенства, радио је на поправљању свештеничких кућа и станова, а посебно је водио агитацију за попуњавање што већег броја полазника Задарске богословије како би образовао квалитетан кадар и надокнадио велики недостатак свештенства у епархији. Једна од његових великих заслуга била је и оснивање Српске црквене општине у Бечу 1897. године.

Истовремено је био стално изложен унутарцрквеним српским интригама, међу којима је била најнепријатнија она да је тобоже на ускршњем обраћању вјерницима у Задру 1891. године изрекао тврдњу да је српски патријарх Георгије Бранковић био „пријатељ уније“. Одмах иза тога у листу Српски Сион у Сремским Карловцима појавили су се напади на Никодима Милаша, а писао их је прота Јован Вучковић, који је био професор у Задарском богословском заводу до краја школске 1890/91. године, а након постављања Милаша за епископа из необјашњивих разлога је заузео непријатељски став према њему. Милаш у својим сјећањима није могао да објасни мржњу свога негдашњег задарског пријатеља Јована Вучковића (1855-1931), а да су заиста само неколико година раније били веома блиски свједоче и поједина објављена писма која су размјењивали док је Милаш био у Београду 1886/1887. године. Милаш је искрено жалио због тог несхватљивог непријатељства и сјећао се колико му је Вучковић помагао док је радио на приређивању за штампу рукописа КрмчијеСавинске 1884. године. Касније је Милаш помагао Вучковићу око уређивања новопокренутог богословског часописа Истина. „У разним непријатним моментима мога живота, Вучковић је увијек био уза ме и искрено дијелио моје душевне болове за све вријеме док сам ја био професор у задарској богословији“.Доживио је и велику непријатност када је на Савиндан 1892. године био оптужен да су у Задру пјеване „омладинске великопатриотске пјесме, а између других и руска царска химна“. Независно од свега тога, у априлу 1893. године, боравио је у Бечу и посјетио три министарства: за „богоштовје и наставу“, за „финансије“ и за „унутрашња дјела“, гдје је покушавао пред царским властима разјасни све претходне неспоразуме и оптужбе. Тада је у Бечу лично упознао патријарха Георгија Бранковића и у том љубазном сусрету ниједан ни други нису помињали непријатну аферу ид 1892. године. Очигледно је било да је Бранковић тада постао свјестан да се радило о подметањима и намјерном покушају изазивања свађе са новим далматинским епископом. О том противурјечном и сложеном односу ове двојице српских великодостојника објављена је касније посебна краћа расправа Димитрија Руварца, који је био добар познавалац ове двојице црквених великодостојника.

Милаш посебно наглашава да се тада кроз разговоре са појединим важним државним званичницима у Бечу дефинитивно суочио и са веома непријатним сазнањем да аустријске власти немају исти позитиван став према српској православној цркви, какав су имале према католичкој и протестантској цркви, тако да нису прихватиле ниједан предлог који су заједно сачинили двојица приморских епископа, Милаш и Петрановић, у циљу консолидовања православне цркве у Монархији. Очигледно је закључује Милаш да они нису ни жељели да имају консолидовану и уређену православну цркву у монархији.

Приликом обиљежавања 25 година рада Православног богословског завода у Задру (1894), Милаш наглашава да је основао једну „малу закладу“ која је имала за циљ да новчано награди оног слушаоца богословије који би израдио најбољи писани састав из богословских наука. Том приликом подсјетио се и на вриједни рад свога пријатеља, професора Љубомира Вујновића, који је још 1882. године, послије једанест година предавачког рада у Задарској богословији, био принудно пензионисан, због политичких разлога, а годину дана касније је и преминуо и сл. Једна корисна расправа Предрага Пузовића о раду тог завода и обиљежавању поменутог јубилеја, при чему је пресудну улогу, између осталих, имао и епископ Никодим Милаш, написана је у најновије вријеме.

Милаш се осврће и на проблеме које је имао у епархији у другој половини 1895. године, усљед дјеловања унијатског бискупа Драгобецког из Крижеваца, у три српска села: Врлици, Баљцима и Кричкама, у којима су још четрдесетих година 19. вијека биле подигнуте унијатске катедрале, али су успјели да окупе занемарљив број вјерника. Милаш се својим посланицама оштро успротивио томе и опоменуо православне вјернике да буду опрезни пред том врстом пропаганде. Тек знатно касније сазнао је да су га због тога били пријавили властима у Бечу за увреде изречене тобоже против католичке цркве са захтјевом да га „уклоне са мјеста православног епископа у Задру и поставе другог поћуднијег римокатолицима човјека“.Тада му је значајно помогао позитиван став далматинског намјесника, Емила Давида. Приликом посвећења новог буковинско-далматинског митрополита, Аркадија Чеперковића, Милаш је боравио у Бечу у прољеће 1896. године. Тада је у више наврата био у аудијенцији код цара Франца Јосифа, најприје са Чеперковићем и Петрановићем, а послије и сам када је затражио од цара да у Задру дозволи оснивање гимназије на народном језику, поред оне која је постојала на италијанском језику. Милаш признаје да је цар усвојио тадашњи његов предлог, али да се „горко покајао“ што је подстакао оснивање такве гимназије, јер је веома брзо примила „правац великохрватски са мржњом према српској народности и према православној вјери, тако да су не само професори те гимназије него и сами хрватски католички ђаци проникли са духом несношљивости према српским православним ђацима и у питању вјере и у питању народности.“ Милаш закључује да је Србе опет снашло зло као и прије, само у другом облику: „Да сам данас код Цара на аудијенцији, не би сигурно говорио му оно, што сам 1896. говорио му о потреби нове гимназије у Задру“.

Милаш је хронолошким редом, из године у годину, практично приказивао најразличитије проблеме које је доживљавао као епископ од прокатолички и прохрватски настројених чиновника монархије. Сваки пут када би се огласио у јавности, поводом било ког православног празника или било ког јавног датума, када би негдје отпутовао и узео учешће у канонским пословима, увијек су га пратиле денунцијације и оптужбе да је прекорачио овлашћења и да је радио на нарушавању угледа католичке цркве. Све то је било праћено и читавим низом других политичких квалификација, а на велику Милашеву жалост често су у томе узимали учешћа сервилни или несавјесни, а завишћу оптерећени далматински Срби, из редова оне полуинтелигенције о којој је на почетку аутобиографије говорио крајње неповољно. Издвајамо сличан примјер оптужби поводом Милашевог учешћа на народном сабору на Видовдан 1896. године у Далматинском Косову, када је на храмовској слави светог Лазара држао архијерејску службу. Тада је одржао и запажену бесједу у којој је позвао народ да љуби „своју православну вјеру и своју српску народност“. Пошто је на том народном сабору, као и свих ранијих година, а та народна свечаност се до тада одржавала пуну 91 годину, било присутно много Срба из босанске пограничне области, против Милаша је написао пријаву бечким властима, министар за аустријску управу у Босни и Херцеговини, Венијамин Калај, иначе познати католички клерикалац и агресивни противник православне вјере и српске народности. Оптужио је тада епископа Милаша за ширење „противудржавних идеја“ и сл.

Пратила су га и бесмислена пропагандна подметања да је увлачио српску православну цркву у унијатство, као што се десило када је 1899. године боравио у Черновицама, поводом посвећења епископа Владимира Репте и сл. Милаш казује и о свим препрекама на које је наилазио само да би га онемогућили да подигне православни храм у Сплиту. На сличан начин је доживио подметања и приликом боравка у Новом Саду 1904. године, гдје је био гост бачког епископа Митрофана Шевића, као и старог архимандрита манастира Гргетег, Илариона Руварца. Тада је заједно са својим домаћинима отишао у посјету патријарху Бранковићу у Сремске Карловце и на ручку одговорио на пригодну здравицу патријархову тако што је указао на „некадашњу благотворну везу далматинске епархије са Карловцима, и пожалио што се та веза усљед дуализма прекинула“. Тада је Милаш исказао наду да ће та веза изнова бити успостављена, позивајући се на једну царску одлуку, по којој све православне епархије у монархији морају признавати карловачког митрополита-патријарха. Одмах иза тога услиједили су бројни напади у српским политичким листовима, а највише у Застави, тако што су Милаша оптужили да је „послан из Беча у Карловце да ради на сједињењу са Карловачком митрополијом не само далматинских српских епархија, него и оних у Босни и Херцеговини, како би се тиме утро пут политичкој анексији Аустро-угарској ових провинција“.

Милаш признаје да се тада био „озловољио на све“ и да је помишљао да напусти своју епископску столицу, али да га је у томе одвратио епископ Петрановић, који је и сам у Боки Которској био изложен још жешћим нападима и подметањима. Милаш напомиње и да је средином 1905. године био добио понуду од тадашњег министра просвјете Краљевине Србије, Андре Николића, да прихвати мјесто београдског митрополита, али да је то уз најљепшу захвалност одбио. Убрзо иза тога, 1906. године, преминуо је Герасим Петрановић, а критичка оштрица свих напада била је сад усмјерна само на епископа Милаша. Тако је дошло и до стварања велике афере поводом разоткривања проневјере коју је као руководилац финансија Далматинске епархије био починио новоименовани бококоторски епископ Доситеј Јовић. Афера је разоткривена убрзо након његове хиротоније 1908. године када је требало да преда црквене финансије у Задру и пређе у Котор. Под притиском истраге, несрећни Јовић је извршио самоубиство у Котору, у октобру 1910. године. Убрзо је, како наглашава Милаш, уочио да је агитација поводом те афере преусмјерена против њега, иако су сви знали да није имао с тим практично никакве везе. Милаш прецизно образлаже три разлога за ту врсту подметања. Први је био у томе да је бечка влада тиме жељела да се ослободи  своје одговорности што није годинама водила обавезни надзор над новчаним књигама које је водио Доситеј Јовић. Други разлог је био у томе што је у аферу био умијешан велики број државних чиновника који су узимали велике своте новца од Јовића и никада му их нису враћали. Трећи разлог био је у томе што им се појавила згодна прилика да се Далмација ослободи „фанатичног православног епископа“. Имајући све то у виду, Милаш је неопозиво поднио оставку крајем 1911. године, а по одобрењу пензије преселио се да живи у Дубровник.

Милаш показује и какве реакције су услиједиле након тог његовог одступања са епископског трона. Вијест о оставци „узрујала је сав православни свијет, а особито Русију“, тако да се тада појављује читав низ афирмативних текстова о његовом епископском и научном раду у листовима из бројних градова: Петроград, Београд, Нови Сад, Цетиње и сл. Руси су му одали посебно признање, тако што га је Кијевска духовна академија именовала својим почасним чланом, као и Словенско добротворно друштво из Петрограда. Милаш се осврће и наставак негативних написа о њему у сплитском хрватском листу Нашејединство. Непријатно га је изненадила и прва пастирска посланица његовог насљедника на владичанском трону у Далмацији, епископа Димитрија Бранковића, у којој је епископа Милаша индиректно оптужио за онај мањак у епархијској каси који је направио несрећни Доситеј Јовић. Можда је најбољу накнадну констатацију о Милашевом присилном пензионисању оставио др Симеон Станковић, пишући у Богословљу текст поводом петнаест година од епископовог упокојења: „Због тога, што је блаженопочивши епископ Накодим Милаш био кроз дуги низ година, како се каже, трн у оку римској курији, а и због његовог са наше српске стране похвално цијењеног националног рада, аустријска власт је једва чекала згоду да га пензионише“. 

Могло би се казати да је упркос свему томе, неколико наредних година, умировљени епископ Милаш живио мирно и повучено, потпуно посвећен књижевном и научном раду. Ипак нас негдје на завршим страницама аутобиографије извјештава о великој непријатности коју је доживио у јулу 1914. године. Иако је тада био у љечилишту у Штајерској, аустријске власти су му направиле преметачину у стану и заплијениле драгоцјену преписку, бројне рукописе и документацију, која му није била касније повраћена. Међу њима се налазио и готов рукопис књиге за штампу Црква и држава у Аустроугарској. Иако то није сам напоменуо, очигледно је да се то десило након Видовданског атентата у Сарајеву, када је започела велика хајка аустријских власти против бројних српских интелектуалаца, а непосредно пред објаву рата Србији.  

Наставиће се ...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: