детаљ слике: КРК Арт дизајн

Древна мудрост, чувар тајне

 

Мидар је у посљедње вријеме све отвореније приступао Ану и њиховим разговорима. Копкала га је савјест, уз сву његову пажњу и поштовање према другима. Плашио се да негдје не грјеши, не марећи за себе, већ увјек тежећи томе да другима удовољи.  

- Рођен сам у Јагорици, изусти Мидар и настави, али кад сам имао двије године мати ме одњела у велики град гдје сам завршио школу и једва дочекао да одем из те средине у којој се нисам никад примио. Моја мајка је радила. Снашла се у новој средини. Била је прихваћена и вољели су је, а ја сам се осјећао као да увјек бјежим. На Кордун се нисам могао вратити. Нити сам имао коме, нити гдје. Сматрао сам да је повратак у родни крај посљедње уточиште, кад баш више немаш куд. Таква ме судбина и задесила. Ево ме, ту сам. Људи ме не знају ко сам и чији сам, нагађају. Ћутим. Причам све што желе да чују, да их одобровољим, али они ме свеједно не воле. Ан ти си мудар и свезнајући човјек. Како ти гледаш на ове наше тврдокорне људе у селу како је са њима најлакше заметнути разговор?

Ан, као и сваки пут кад би био нешто приупитан, замисли се, мало набора чело, рекло би се као да му није на уму баш то што га Мидар пита, па почне да говори.

- Код нас, међу нашим људима, разговор никад није започињао ужурбано и неким жустрим тоном. Ако би се неко истицао у намјери да каже неку глупост сматрао се за непристојног и није се придавала пажња томе што би он рекао. Дјеци се није указивала прилика да кажу било шта на таквим посјелима. Дијете ако би прошло између двојице саговорника или нешто рекло сматрало се врло неодгојним. Било би укорено и памтио би се његов несташлук. Мудрији људи су већ по том поступку знали какав човјек у њему одраста.  Зна се гдје се прича, а зна се и гдје се ћути, рецимо, на светим мјестима, цркви, гробљу и масовним стратиштима која у овом сиромашном и напаћеном крају болом раздиру душе потомака.

Ту Ан застаде, као да му нешто под грлом затегну гласне жице, одгурну огроман камен туге, па настави.

- Један од старих обичаја је да се чува покојник, у својој кући на одру, посебно прво вече. Ту се окупе најближи рођаци, кумови, комшије и пријатељи. Ћутање се гледа као израз поштовања, држање до угледа и части покојника, његове фамилије и куће. Зна се моменат кад се има што рећи и зна се ко може рећи и коме. Ако  неко каже нешто непромишљено углавном се остали понашају као да нико ништа није рекао, а дотични би се угризао за језик, свијестан да је погрјешио, не вреди му се ни покајати, не бој се, тај преступ се не заборавља, дође на ред, кад тад! – Ан је чврсто стајао иза сваке своје ријечи не двоумећи се ни трена, сматрао је да контролом ума може заштити сваког саговорника од оштрице којом речи знају бити наоружане.

Мидар без превеликог искуства у међусобним односима са сељанима и обичајима у селу знао је примјећивати врлине, а посебно мане, јер су чешће биле исказиване.

- Примјетио сам да је тај однос према човјеку често понижавајући, увјек се гледа само оно што они сматрају да је најважније. Чини ми се да се више држи до својине и нумера, него до другог човјека, а до онога што човјек каже то је њима неважно – била су Мидарова запажања

- Кордунаши су одувјек поносни на своју имовину посједе, грмове, шуме, ливаде, пашњаке. Увјек се гледа да то буде онако како треба да буде. Знаш, никад нисмо крчили земљу која нам није била потребна. Крчили смо лијепши терен, са мање камена, а дијелове прљуга и бујадара смо остављали какви јесу и добро би дошло, јер су увијек у прикрајку обрадивих њива. Ту се баци и запали све што се искупи у њиви од корова, пањева и остале драче. Људи знају посадити орас, трешњу, мурву, па буде хлада кад се сједне да се одмори и презалогаји. Има доста такве земље, ничија, а наша, гмајина, тако је зовемо. Уз посједе који су нам додјељени још од Билземана*, те  гмајине  прате нас до дана данашњег, Нас је наша земља сачувала, јер ратови и зла који су прешли преко ње нису могли против те наше природе с којом смо срасли и најбоље познавали. Колико год изгледала дивља, за нас је питома, јер смо знали и умијели пронаћи и прескочити сваку стругу у најмрклијем дијелу ноћи. Пријећи брда и долове и на правом мјесту се затећи. Знаш Гору Петрову, е видиш, за вријеме оног Хитлеровог рата кад се у усташком обручу нашло неколико десетина хиљада народа, гладног и босог, озеблог и промрзлог, преплашеног и напаћеног, наша шума, природа, препознала је своју дјецу, заклонила их и спасила од усташког покоља. – опет Ан застаде, као да му је горчина скупила уста и гледа унаоколо, фали му травка да је загризе да срце умири. 

Мидар као да заустави дисање кад Ан са осјетном горчином заћути, тишина овлада простором за неки трен да би се Мидарово срце опет отворило у жељи да разговор не гасне.

 - Однос према домаћим животињама, рекао бих да је посебан, али неке ствари не могу да прихватим.  Са једне стране гледају их као да су чланови фамилије, а са друге буду жртвоване на свиреп и монструозан начин. Не волим како се односе према свињама, па то је покољ у прве зимске дане, још ме зову да им помажем и да све то гледам, а јагањцима недају ни да одрасту, заврше на ражњу, ован у својој највећој снази у јесен заврши у лонцу, овце јадне изморене и остарјеле исто тако прођу кад им дође вријеме, да не говорим о живади која краси свако двориште.

- Мидаре, то је у природи тако усклађено са потребама исхране домаћинства, док се на крупну стоку гледа сасвим другачије, крава, во, коњ, па чак и телад скоро никад нису жртвовани на исти начин. Ја то не замјерам, наш сељак се толико зближи са својим благом да разговара са њим, а на крају ако не заврши у његовом лонцу свјесно га прода па неко други задовољи своје потребе.  Кад се сјетим дјетињства док сам ишао код Дида на науковање, могу рећи, да је у то доба било више разумјевања према домаћим животињама, док за дивљач није било мислости. Људи су несвјесно ипак проницали у тајну живота. Мјесто које нам је скројено под небеском капом стварало је скоро исте услове за све, људе, животиње, биљни свијет и ствари. Одисало је трајном љубави. Човјек је у складу са природом борио се за своја права. Тежио је да буде у вези са земљом, волио је да хода босоног, да упија сунце у свакој прилици, купао се у ријекама, скупљао је енергију која је продирала из свемира и допирала до његовог тијела. Знао је да поштује стабло, осјећао је да кроз њега струји добробит која је и за њега добра, знао је да цијени и поштује сваку воћку која је давала плодове и сваки грм са којег је могао да убере плод и употреби у исхрани или за неки природни лијек. Човјек тог времена и таквог приступа животу размишљао је дубље и осјећао снажније, због тога су сви процеси везани за тајну живота протицали спорије јер су се темељили на истинским вредностима, док се данас тај процес знатно убрзао али смо се због тога још више удаљили од тајне, а истинске вредности замјенили лажним. – превише увјерљив Ан није хтио ни да чује да за оно што поуздано зна, постоји нека друга истина.

- Значи, знање се најчешће прикупљало усменим предањима, а шта ако би неко отишао у велике школе у далеке земље и градове? Да ли се тај враћао или је отишао заувјек, однио себе и своје стечено знање под неки други дио неба.

- Јесте, млади су учили од старих и како су мудри знали рећи; отвори се нешто у човјеку и пристигне оно што нам је до тад било непознато. У томе су посебно предњачили древни безвремени и бесмртни старци мудраци који су увјек имали пуну кошницу знања и са милошћу је увјек дјелили са свима који су жељели да га прихвате и усвоје.

- Је л’ истина да се говорило да је природа једна велика књига коју треба знати читати, сав биљни и животињски свијет је имао тога толико да нам каже, поручи и научи нас ако му се предамо отворена срца. Олује, невремена, непогоде никад нису називане погрдним именима нити су псоване погрдним ријечима, јер то би био страх од још већег, личног, страдања.

- То су ствари које човјек не може да промјени, њихова појава и утјецај су неминовни, а спас од њих се гледао у заклону, а штета која би била нанешена гледало се кроз то какав си човјек, ако би читаво село страдало, онда је читаво село и грешило. Тајна је од нас тражила уз преживљавање и одржавање врсте и прилагођавање са цијелином, а не да будемо у сукобу са њом.

- Кад се човјек одмакне од природе његово срце отврдне. Кордунаши су настојали да потомство држе што више у спрези са природом.

- Оног момента кад се млад човјек покаже као добар домаћин, знало се да је довољно мудар да може водити домаћинство. На њега се полагало, како кућа тако и село. Стари мудраци би га храбрили и соколили, а то би се видјело на таквом младом човјеку да му све иде од руке, хтио он или нехтио успјех му је био загарантован. Преузимао би, у том случају, велику одговорност на себе, јер покољења која су долазила посље њега уживали су његов кредит, ако је свим срцем улагао у главну жилу опстанка онда његова покољења и данас живе у благостању ма гдје да су. Оног момента кад се измакну од утјецаја природе и та поколења почињу да вену. Говорио је стари мудрац Мегеда. 

Идлопоклонство којим је Ан доживљавао све своје старце мудраце, било би наглашено у скоро сваком његовом казивању. Мидару се чинило да Ан и своје неке вредне изреке приписује мудрацима и ако је увјерен да су заиста његове. 

- Е мој добри Мидаре да ти још и ово кажем; гајећи древну мудрост, усмено је преносећи са кољена на кољено за Кордунаше је остала завезана истина, поштење и великодушност без обзира на све страхоте, страдања и нестајања са вјековних простора они су успјели да одоле свим тим вихорима и дан данас проносе зрно, сјеме те древне мудрости и покушавају да га унесу у модерну културу да би се истински стремило откровењу тајне живота.

Гасну свици у потамњелој ноћи, стишава се разговор Мидара и Ана. Кордун спава и почиње да сања. Пале се звијезде мудрих звијездочака и одводе их међ свијетове које посјећују у сновима.

 

 

Мидар је имао игле за плетиво најтананијих осјећања. Његови мисаони трептаји дотицали су зидове живота и умио је, заједно са свјетлошћу, да плете магију доброте међу људима. Као одрођен од свијета, подсјећао ме на паука који савршено мирно плете своју мрежу. Не за плијен, већ да њоме покуша спријечити напредовање зла које навире из човјековог ума. 

Његове мисли су његово сјемење, расипа их као сељак у пољу кад сије жито с надом и вјером да што боље роди. Сви би се требали претворити у уши кад Мидар проповиједа. 

 

*Једно од причања романа Мидар, Илије Шауле, друго проширено издање у децембру излази из штампе. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: