детаљ слике: КРК Арт дизајн

ГРАДИНА

У Освит зоре два путника оставише необично мјесто, гдје су коначили. Иза леђа им остаде надвијена стијена што их је од росе заклањала и поред ње кратки каменити поточић што од извора на пар корака понире. Очистише логориште и уклонише трагове, а потом се упутише кривудавом стазом низ висок буквик.

Између снажних стољетних букава мјестимично се тискају витке јеле и понека смрча, израњајући из непрегледне прошарице бујног зимзелена. На све стране, околином одзвања јутарњи пој најразличитијих птица. Осјетиле су свитање лијепог дана. Натпјевавају се и такмиче која ће љепшом пјесмом дочекати сунце. А кад′ иза горских обронака грану и путници стигоше у подножје горја. Иза њих остаде голем, непрегледан и јутром озарен Грмеч.

Али тек сада видјеше да су га прешли само једном његовом великом удолином, која га дијели на два подједнака дијела, источни и западни. Како га големи Равни до раздваја, тако и попречна каменита Рисова греда спаја, и ту оста вјечни знак гдје се природа дуго двоумила, да ли да Грмеч раздваја, или да га спаја.

Источним дијелом доминанирају три купаста врха под стољетним јелама, око којих се мота неколико свијетлих облака, док врхове западног надвија и скрива тамни облак из којег сваког часа може сунути киша.

Оба масива се некако заштитнички нагињу над ниским, брежуљкастим сјеверним подручјем, као да га стално надгледају и стражаре над њим. Подгрмеч!

Како путници из шуме искорачише, тако и пјесма птица стаде. Јахали су равнијим тереном, потпланинским горњим завлакама неког новог поља, ваљда подгрмечког. Ове пољане бијаху прилично ниже од петровачких и другачије.

По благо валовитом терену, прошараном шумарцима и трњацима, стајала је понека кућица брвнара или шеперуша. Нека је извиривала из воћњака или обора, а нека ни из чега, сама на голети, без дрвета и воћке, без обора и стоке, као дом најскорије досељене породице прогнаника, који су прво морали кућити господара, а себе Бог зна кад ли ће и да ли ће имати прилике за то...

На једној обали изнад колског пута, поред неколико оваца и свиња, стајаше чобанче. Иако је изгледало прилично озебло у ишчекивању да и на његовој њиви гране сунце, подигне росу и разлије топлину, из подеране одјеће, свих боја и величина, извиривала су два бистра ока отреситог десетогодишњег дјечака. Иван му, онако са коња, кратко довикну:

    - Момче, како се ово мјесто назива?

Да би пролазници јасније чули, дјечак стави отворен длан са једне стране усана и кратко одговори:

    - Јасеница!

И остаде тако, нетремице гледајући за пролазницима док су путем замицали.

Након пола сата хода отвори се широк видик на нешто ниже, равно поље, усред којег блиста мало језеро. Окружено је са неколико липа. На стакластој и мирној површини воде огледа се голо, купасто и повисоко брдо, на чијем врху стоји кула. Изгледа ониска, разбацана. Са посивјелим и новим зидовима, у више фаза грађена, невелика, са тек понеком палисадом и бедемом, али и са неколико брвнара.

Путници стигоше и под град Јасеницу.

Иза поменутог брда стоји и друго, још више, степенасто, пошумљено, са траговима разрушене тврђаве на равном врху. Све се то огледа у језеру, док на његовој обали, испод липа, сједи и стоји мноштво копача кукуруза. Претежно су обучени у црно, са понеком бијелом кошуљом, блузом, рупцем и тек понеким ситним детаљем црвене боје.

У овом крају прољеће понесе рано, па је бегов кукуруз на читлуку пристигао први.

Копача стајаше тридесетак, што мушког и женског свијета, свих доба и узраста, а сви у ритама. Вјероватно су имали некакав одмор у окопавању кукуруза. Те дугачке редове са коња надгледају два наоружана коњаника, одјевена у турску одјећу. Бијаху то субаше или деврије, који надзиру упослене чивчије и воде послове.

Како су пролазници прилазили, копачи кукуруза их примијетише издалека и загледаше се у њих, али их примијетише и двојица Турака на коњима.

Примијетио је то и Стојан, посматрајући их дурбином у исти час када је црномањасти коњаник оном другом довикнуо и руком дао знак да ове пролазнике треба зауставити и прегледати. Било је то у ситуацији када су обје стране подједнако удаљене од језера и народа што је стајао испод липа. Када турски коњаници с краја њиве лагано кренуше ка путу и језеру, кренуше и пролазници.

Како ови путници нису имали намјеру ни заустављати се, ни представљати се, нити разглабати о било чему, подболи су коње. Вични оваквим акцијама, вранац и сивац полетјеше као вјетром ношени...

Док Турци нису прешли ни пола пута, Стојан и Иван пројурише поред народа под липама и одмах иза језера скренуше удесно, замичући у сокак. Субаше их само крајичком ока видјеше и на заласку пропратише, док су журним галопом прилазили кулучарима...

   - Видјесте ли ове пролазнике, да ли их је неко препознао? Ко су ти људи? – урлао је црномањасти субаша.

Сви су ћутали...

   - Питам, болан, још једном, да ли их неко видје и препознаде?!

Сада већ видно изнервиран, субаша подиже тон, а затим, онако из седла, грубо зграби омањег човјека за колијер и готово га одиже од земље...

   - Очи вам влашке, које не виде ни онога што овуда  к′о ускок проскаче, па зар ћете и даље ћутати?! Је ли!?

Већ сикћући, одгурнуо је придржаваног чивчију, а затим коња натјера до другог, старијег човјека који је стајао на самој ивици пута...

   - Ти ми не можеш ћутати као да ништа ниси видио. Био си најближи. Говори!

Дугачки, уплетени кожни бич однекуд му се створи у руци. Рука се од узбуђења већ сва тресла и пријетила да сваког трена удари...

Тада се између збијених рамена прогура и пред субашу иступи босоног дјечак. Наслони се на своју стару излизану мотику и прозбори:

   - Честити субашо, видјех ја оне људе.

Све се утиша, као да нико није дисао, док он настави:

Пројурили су брзо, као да их је вјетар носио. Коњи им нису  ни дотицали пута, а опет су испод копита варнице сијевале. Из ноздрва им је ватра куљала, а са онога сивца до нас грива се вијорила толико да је обојици упоредних јахача  заклонила лица. Испод издераних хаљина, као у највећих јунака, свијетло оружје је блистало толико да нас је бљесак заслијепио. Такво нешто још  не видјесмо...

   - Ма, је ли?! Прошли су као авети и привиђења, па можемо закључити да нам се привидјело. Знаш ли им имена, ти брбљивче један?!

   - Не знам, честити субашо.

   - Пас ти матер влашку, још нас задржаваш, а!

Зраком сијевну муњевит писак залетјелог бича... Ошину гапреко леђа, из све снаге, толико сурово да дјечак ничице само паде. Затим субаша дрекну:

   - Устај, копиле каурско, иди на копање!

Затим је довикнуо своме помоћнику да иде у село и извиди ко су били пролазници. Осталима нареди да прекину одмор и одмах наставе окопавање кукуруза.

И док је помоћник на коњу замицао сокаком према селу, а узнемирени радници придизали дјечака, надзорник је сав узрујан, на коњу одлазио према другом крају њиве, одакле је и дошао. Шкргутао је и циједио кроз зубе:

   - Влашка гамад, они ништа не знају...

Да ли је био жешћи бол, или понижење, али овако помијешани, на дјечаковом лицу изразише све. Нити је коме дозволио да га придигне, нити да му мотику придржи, већ се придиже сам и кроз стиснуте зубе само  просикта:

   - Ко се не освети, тај се не посвети!

Између надничара који застадоше, издвоји му се мати сва у сузама и склопивши дланове скрушено замоли:

   - Сине Срђане, чедо моје, покушај да се смириш. И ради себе и ради нас, јер ако те Турчин чује, готови смо... Могу нас све побити ако хоће, њихова је власт. Срећом, Турци су већ одмакли подаље и нису чули, али ако тако наставиш, једном ће чути, а једном је довољно да се деси зло... Знам ја како боли. Овдје се трпљење с нама рађа и умире, и да бисмо преживјели, оно нам мора бити јаче од свега.

А Срђан, као да је није ни чуо. Обузет неописивом ојађеношћу, само је наставио:

   - Оца ми убише, кућу нашу запалише, сву стоку нам одвукоше. Са наших њива нас отјераше, ни на згариште нам не дају. У трњаке и бујадаре нас одгураше. На душманским њивама одрастам. Можда своју више никад нечу ни окопавати. Ни за ручак данас немам, ако не кулучим. А како смо некад лијепо живјели... И свега имали... Све ми узеше и још ме туку!

У лаганом ходу према редовима кукуруза сви су ћутали док је Срђан настављао. Као поплава, ријечи су саме од себе навирале:

   - И још ме овдје, на отетој њиви, ни кривог ни дужног, као говече, бичује и удара тај душманин, док ви само стојите и гледате. Он један сеир чини, док вас тридесет стоји и гледа... Ни пола ми муке не би било, да то није тако. И чему се имам надати, ако освета не буде од свега јача? Чему?

У колони надничара чивчија сви су ћутали. Само су на зачељу стари Митар и Бранчило, на свој начин, зборилили:

   - Овај мали Даљевић, Цвијетин потпуно је у праву. А, мој Митре, да ли си ти некад чуо за ону нашу стару народну:

                  Кмет на′рани ускока, војника,

                  све до оног пуког пролазника.

                  И још о′зго, у гори ′ајдука.

                  А чивчија ни сам себе неће,

                  јер он такав ни до подне нема...

   - Богами, Бранчило, имаш право. Баш је тако.

   - А има и она друга на коју ме овај мали потсјети:

                 Сложан народ нико неће бити,

                 са несложним, свак′ ће сеирити...

   - Мој Бранчило, можда овај мали неке ствари боље види него ми. У њега су очи млађе и бистрије. Немој рећи да можда нису и паметније од наших.

Бранчило се лецну:

   - Ајде, немој сад′ тако, па шта је он преко своје грбаче досад претурио, а шта ми?  А?  ′Ајде, Бога ти.

   - Па, да ли треба да се само хвалимо, или да нешто корисно и чинимо?  Шта мислиш, Бранчило мој стари? А?

И ко зна докле би њих два овако бесједили да се субаша са краја редова није обазрео и дрекнуо:

   - Шта се то тамо оклијева?! Треба ли још једном да поновим, или да вас можда замолим?! Је ли?!

У неколико околних шумарака одјекнуо је његов повик.

Сав је сиктао, док чивчије пожурише да зађу у редове.

Не прође дуго, а копачи су већ излазили на крај редова, управо тамо гдје је и субаша стајао. Његов помоћник из села дојури на коњу и, онако из седла, одмах поднесе извјештај:

   - Тамо ја чух готово исте ријечи, какве је овдје овај мали изговорио. Свратио сам и пред механу, гдје је на веранди сједило неколико бешлија са бешлагом, и они ми рекоше слично. Као: „нити су пролазници кога погледали, нити су коме шта рекли, нит′ се заустављали. Пројурили су у таквом галопу, као да их је вјетар носио. И док смо ми трепнули и схватили шта се деси, они су већ на крају села замицали према Кланцу. Само смо се згледали за њима, јер такве коње и орму, а богами и оружје свијетло, не  видјесмо одавно“.

И ја сам се сокаком увјерио у траг. Њихови потковани коњи сокаком су чинили такве скокове какве у свом животу нисам видио.

Субаша само јетко отпљуну: 

   - Па шта сада? Шта су одлучили, шта даље намјеравају? Шта су ти рекли?

   - Њих четворица су ту сједила и рекоше да ће се појачати са још коњаника и прочешљати околину, јер изгледа да се ради о ускоцима. Један од њих је одмах одјахао по помоћ, на Градину. То је све што ја сада знам.

За то вријеме двојица јахача, што све очевидце оставише у чуду, јахали су даље. Након што се путем низ Кланац сјурише, примијетише да се одатле даље пут јасно види. Успиње се ливадама и њивама све до хоризонта. Стојан, онако у трку, довикну Ивану:

   - Да потјери трага заметнемо!?

Како то изусти, повоцем коња наведе десно, на нешто нижи дио живице, а овај се вину увис и удаљ. Прескочи је да ни гранчице не дотаче, настави се спуштати ливадицом, замицати у густ грабик према потоцима и бари. Иван га је у стопу пратио.

Испод шуме прогазише влажнији дио ливаде, преко потока и уз краћу, сувљу ливаду, попеше се до омањег купастог брежуљка. За њега се заклонише и наставише осматрати шта се иза њих дешава.

Будући да су бјегунци били свјесни чињенице да имају изванредне коње, у које се увијек могу поуздати да ће  их измаћи изван пушкомета, могли су себи дати одушка и у оваквим приликама предахнути, прозборити. Иван је настојао да запамти и уреже у сјећања терен којим је ходио:

    - Чудна ли бријега, за који зађосмо. Као да је из неког огромног длана ситан пијесак сипао, све док се није формирао бријег виши и од двадесет метара. И тако га држи само ова ситна трава, да се не оспе.

    - Бријег изгледа неприродно, као да га је неко донио. И стара, прадавна легенда каже да је овдје црква засута пијеском. Само мјесто гдје се бријег налази, као створено је за цркву. Управо овдје на благом узвишењу, усред ове питоме удолине, гдје се укрштају путеви источног и јужног правца. Легенда даље говори да је ово мјесто, по тој засутој цркви, добило име Засипа или краће Заспа. Неколико је пута насељавано и остајало пусто...

Затим још додаде: - Чим се појаве Турци послужићемо се лукавством, даћемо им до знања као да се враћамо у Грмеч, а онда ћемо поново наставити својим путем.

Недуго затим примијетише да је неколико турских коњаника пристигло у дно кланца. Ту су застали изненађени нестанком трагова. Ускомешали су се управо на мјесту гдје су прогоњени искочили из сокака на ливаду. Затим их је неколико изишло из сокака и са обје стране живица, кретали су се укруг. Уз повике су претраживали споредне ливаде, све док трага не открише. На трагу се сви груписаше и док су још стајали тако окренути у правцу бјегунаца, ова двојица у галопу изјурише иза брежуљка... Јурнуше у правцу југа, ливадом усмјерише пут Грмеча, дајући потјери до знања као да се намјеравају вратити одакле су и дошли.

У потјери се зачу галама када схватише да на овај начин  не могу стићи прогоњене.

А прогоњени само продужише у истом правцу и наставише се успињати, најприје седластим подножјем, па љескарем, све до виса. Одозго примијетише да се Турци враћају у село и ту заустављају. Изгледају као да од даљње потјере одустају, или кроје неки нови план.

Прогоњени поново изјахаше на видјело и ливадом наставише у истом правцу. А када дохватише први шумарак, ту и застадоше... Стојан само прозбори:

   - Бичве!

За трен ока из бисага извадише комаде од тврдог платна и коже, који су највише личили на тврдо зашивене рукаве неких старих капута. Навукоше их коњима на копита, везаше изнад глежњева и опет узјахаше.

   - Како су нас на крају видјели да одјахасмо према Грмечу, тај предио ће више и претраживати. Одавде би се наши трагови требали потпуно изгубити.

Осјећао је Стојан да ће ово лукавство са „обувањем коња“ послужити, као већ много пута досад.

Одатле завише устрану и назад. Наставише шумом и грмљем, гором и долом. Прикривени се вратише поред истог купастог бријега и упутише низ потоке сјеверним смјером, којим су и намјеравали данас путовати.

Краћи дио пута јахали су низ потоке, куда је водио колски пут, а тада видјеше да ова поуска котлина није погодна за кретање. Није прегледна и може се изненада набасати на непријатеља. У првој ували скренуше улијево и краћом косином попеше се на вис.

Сада су поново били у близини оног истог пута којим су изашли из села и на истом правцу, само један километар напријед. 

Обазирући се према селу, видјеше да се путем нико не креће. Све се смирило, сада и они могу одморити. Можда и ручати, прије него што наставе даље.

Скинуше са коњских копита бичве и спремише их у бисаге. Док су заклоњени иза честара и купине мотрили на пут, размотавали су суву храну, а све уз осмијехе док Стојан  на свој начин не прозбори:

     - Не знају они колико смо се ми данас заинатили. Опет смо на истом путу, а они појма немају гдје да нас траже.

    - Па, како би било да им се покажемо? – шалио се и  Иван.  - Ако не успију пронаћи ускоке и ′ајдуке, гадно ће се провести пред својим преузвишеним и, по божијем избору, честитим заповједницима. Мораће даноноћно пред њима пузити, док они буду смишљали и бирали најодвратније погрде којим ће их чим више понизити, све запљувати... „Шупљоглави глупаци, који ништа друго не знадоше но блејати у трње за каурима. Немадоше чиме ни досјеттити се да им мало соли ставе на реп, како би их лакше похватали“.

Тако ће они своју величанствену разборитост и надуту преузвишеност још више надимати, издизати је изнад свих подчињених. Непрекидно ће им је товарити на њихова већ сатрана плећа и рамена. И све то још уз грохотан смијех, који се већ сам од себе отима, јер успјех га гони...

Будући да смо им ми све те предстојеће невоље скривили, био би ред да то и исправимо.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: