|
|
|
ВЛАДИМИР ПИШТАЛО - СУНЦЕ ОВОГ ДАНА, ПИСМО АНДРИЋУ  | Ненад Шапоња | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Поводом другог издања једне од најпродавнијих књига у корпусу српске књижевносги Сунце овог дана писмо Андрићу, Владимира Пиштала у издању АГОРЕ Нови Сад, доносимо осврт главног и одговорног уредника Ненада Шапоње
Владимир Пиштало - Сунце овог дана
Писмо Андрићу
Ненад Шапоња
Пред читаоцем је књига која нашу књижевност чини одиста великом.
Смештајући Андрићево дело усред личног књижевног мита, Пиштало је своју причу о појачаној садашњици исписао као писмо Андрићу.
 Сунце овог дана писмо Андрићу, Владимир Пиштало, фото: АГОРА
Путопис из света Андрићевог књижевног дела, комбинован је са извештајем из нашег света који прати сунце овог нашег дана.
Налазећи се усред „пропагандне киклопизације данашњице” аутор подиже своју тачку посматрања и отвара нам аналитичке и поетичке прозоре, како према једној књижевној свести и њеном историјиском контексту, тако и према пројекцији те свести у овом времену.
Бескомпромисно демонстрирајући етику књижевне оданости, али истовремено и етику оданости књижевности приповедању света, Пиштало разговара са Андрићем на начин близак ономе на који је млади Андрић водио „Разговор са Гојом”.
Овај епистоларни роман тока књижевне свести, писан је кроз туђу свест.
Усред мреже бритких асоцијација, замаскиран је у манифестни говор есеја који у себи садржи скривену и збирку прича и збирку песама и путопис.
Он читаоца извештава о Андрићевим прозорима у свет и свест из паноптикума, циркуса и књига; о књижевним прозорима у страст и у тајну жене; о ономе што заиста јесу митски хероји његовог доба; о Гаврилу принципу и „Младој Босни” као друштвеноисторијском контектсту неправде последњег кметства у тадашњој Европи; али и о истини данашњег света и његовог неоколонијалног устројства у коме „усрећитељи траже од усрећених да се одрекну сопствених очију”.
Лоциран између конкретних времена, Андрићевог и нашег, и безвремена књижевности, овај данашњи Пишталов разговор са Андрићем, уз коришћење душе као лампе, показује колико је могуће књижевно, језиком слика и емоција, говорити и о књижевности и о времену у ком се говори.
И заиста, након читања ове књиге, исписане као савршено одсвирана композиција, ни читање Андрића неће бити сасвим исто.
|
