детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПУТОВАЊЕ И ПРИЧАЊЕ  САВЕ БЈЕЛАНОВИЋА

Проф. др Горан Максимовић

У огледу смо окупили на једном мјесту и анализирали путописну прозу Саве Бјелановића (1850-1897). Најприје његову књигу Кроз славенске земље, која је у наставцима била објављена у периодици (1891-1893), а затим и као посебно издање у Задру 1897. године. Обновљено, друго издање ове књиге, објављено је заслугом Јована Радуловића, у Београду 2003. године. Затим су анализирани путописи штампани у периодици: Дан девети, путне црте из Црне Горе (1886), Снијег у Црној Гори (1890), С пута, црте по Хрватској, Угарској и Србији (1895). У уводу је указано на чињенице из живота, те на значај књижевног рада и политичког ангажмана Саве Бјелановића, а затим је у првом дијелу рада посебна аналитичка пажња посвећена интерпретацији умјетничке равни његових путописних текстова. Прије свега се то односи на приказ путничких утисака и путописних записа о просторима, људима и поднебљу Чешке и Хрватске, Србије и Црне Горе, Новог Сада и Београда. Указано је и на документарну раван текста, тј. на уметнуте историјске, географске и етнографске студије у којима је изложена ненаметљива аналитичка слика Чешке и чешког народа, те Београда и Србије, Цетиња и Црне Горе. У закључку смо указали на чињеницу да путописни текстови Саве Бјелановића о Чешкој и Чесима, Загребу и Хрватској, Новом Саду, те Београду и Србији, Цетињу и Црној Гори, представљају остварења која настављају плодну српску путописну традицију у 19. вијеку.

Приморски Срби друге половине 19. вијека нису имали значајнију политичку личност, нити одлучнијег борца за национална права од Саве Бјелановића. Рођен је 27. октобра 1850. године у селу Ђеврске, код Кистања, у сјеверној Далмацији, у богатој сеоској породици. Остао је рано без оца, кад је имао свега седам година. Бјелановићев дјед по мајци, Пане Сабљић, био је српски заступник у првом Далматинском сабору у Задру, што је без сумње одиграло пресудну улогу у каснијем његовом опредјељену за политички и публицистички рад, те борбу за очување националног идентитета Срба, као и српских националних, вјерских, просветно-школских и привредних институција. У Задру је завршио основну школу и гимназију, гдје је нарочито добро знање стекао из историје од објективног и непристрасног професора Натка Нодила. Правне науке студирао је у Бечу, гдје се активно укључио у рад српских студентских дружина. У Бечу је био један од оснивача и предсједник далматинског студентског друштва "Јединство".

По завршетку студија најприје је одбио понуду Земаљске владе из Сарајева да ради у судству, а затим се вратио у Задар, гдје се укључио у жив национални рад, а 1880. године учествује у оснивању политичког гласила Српски лист, касније под називом Српски народни лист, а од 1888. године због забране излази под измијењеним именом Српски глас. Упркос оштрим цензурама и честим забранама аустријских власти, Бјелановић је овај драгоцјени српски лист уређивао све до смрти 1897. године, а након тога гласило је излазило све до почетка 1905. године, али са знатно измјењеном уређивачком концепцијом коју је заступао нови уредник Никодим Милаш, познати и веома утицајни епископ Далматинске православне епархије (1890-1912).

Познато је да је "покретање листа изазвано негирањем српског народа у Далмацији и другим земљама (Босни и Херцеговини), на које је претендовала хрватска државна и вјерска политика", као и због константне "опасности по Србе од утапања у хрватство". Управо због тог агресивног успостављања стратегије идентитетског инжењеринга и настојања хрватских научника да присвајају српску народну баштину, попут усмених народних пјесама, као и негирања српског националног поријекла појединих књижевника, попут Андрије Качића Миошића и Николе Томазеа, развиле су се жестоке полемике у којима је важно мјесто припадало Сави Бјелановићу. "Доброг образовања, вешт политичар, изузетан говорник, страствен полемичар, Бјелановић је Српски лист (од 1888. Српски глас) направио листом који је био читан и омиљен код Срба у свим крајевима".

Важно је овом приликом нагласити и чињеницу да је Бјелановић још од 1883. године, па све до краја живота био заступник српског народа у Далматинском сабору у Задру, да би 1897. године био изабран за српског заступника у бечком парламенту. Преминуо је у Задру 14. марта 1897. године, а сахрањен је у родним Ђеврскама, што је било пропраћено бројним искренима изразима саучешћа и некролозима савременика из бројних српских средина.

Публицистичким и књижевним радом почео се бавити још као задарски гимназијалац, прве чланке објавио је у Застави Светозара Милетића 1871. године, да би од покретања Српског листа био не само уредник, него и најзаступљенији аутор, подједнако у политичкој публицистици, путописима, фељтонима, књижевним рецензијама и освртима. Због изразите политичке досљедности и исправности, а нарочито због залагања за "програм Српства трију вјера", уобличеног у низу чланака под насловом Вјера и народност, у току 1881. године, Бјелановића су у публицистичким текстовима оштро нападали хрватски клерикални кругови, предвођени дон Михом Павлиновићем. Након више таквих Павлиновићевих чланака у задарском Народном листу 1882. године, објављених под насловом Мисао хрватска и мисао србска у Далмацији, Бјелановић је жестоко одговорио у Српском листу, у серији текстова под заједничким насловом Дон Михо на бранику, које су савременици назвали "бисером новинарске вјештине". Сљедеће, 1883. године, наведени чланци су објављени у Задру у књизи под истим насловом. Бјелановић је написао значајну студију о Божидару Петрановићу: Живот и рад Д-ра Божидара Петрановића (1883). Међу књижевним прилозима, издвајамо запажене рецензије о књигама: Љубомира П. Ненадовића (1881), Лазе К. Лазаревића (1887), о Гундулићевом Осману (1890); а посебну умјетничку вриједност имају путописи: Дан девети, путне црте из Црне Горе (1886), Снијег у Црној Гори (1890), Кроз славенске земље (1891-93), С пута, црте по Хрватској, Угарској и Србији (1895).

Као најзначајније Бјелановићево књижевно остварење издвајамо путопис Кроз славенске земље, који је настао у љето1890. године, за вријеме његовог путовања у гласовито чешко лијечилиште Карлове Вари (возом од Ријеке, преко Граца и Беча), те боравка у Прагу, а затим проласка кроз Будимпешту и боравка у Београду и Врањској Бањи, гдје се је сусрео са утицајним српским политичарем тога времена, Јованом Ристићем. Путопис је публиковао у наставцима сам Бјелановић у Српском гласу (1891-93), а као посебну књигу објавили су га његови сарадници и сљедбеници, у Штампарији Шпире Артале, у Задру септембра 1897. године, у знак поштовања према свом рано преминулом пријатељу и бескомпромисном вођи далматинских Срба. У томе смислу, указујемо и на једну сродну путописну књигу др Александра Љ. Митровића Са Влтаве на Нишаву, која је у два тома такође објављена у Задру 1898. и 1899. године,у Штампарији Шпире Артале, а која највећим дијелом описује путовања кроз исте просторе као и путописна књига Саве Бјелановића. "Кад описује неки предио, сусрете с познатим и непознатим људима, саопштава утиске о давним историјским догађајима – Бјелановић то увек чини занимљиво, ведра духа, трудећи се да своја расположења пренесе и на будућег читаоца".

Бјелановић је био писац изразите књижевне културе, тако да у његовој путописној прози долази до ненаметљиве синтезе документарног и умјетничког поступка. У путопису Кроз славенске земље, такав поступак нарочито долази до изражаја у обједињавању сажетих историјских студија о бурној судбини чешког народа, са импресивним путничким доживљајима чешке земље и људи. Бјелановић вјешто и прецизно сажима историјске догађаје, политичке идеје и личности (позивајући се на Палацкову Историју чешког народа, на Шафарикове Славенске старине, Југманове лексичке студије из историје чешког језика). У историјским реминисценцијама полази од јуначког војводе Сама из VII вијека, те кнегиње Либуше и заснивања народне династије Пшемислова, преко крвавих вјерских обрачуна католика против Хусита у средњем вијеку, а завршава их приказом савремених политичких тежњи чешког народа на крају XIX вијека. У приказу путничких доживљаја нарочито мјесто припада опису знаменитости града "златног" Прага (Вишехрад, Храдчани, готска катедрала Светога Вита, Тински храм, Градска вијећница, Народно позориште, Народни музеј, Карлов мост, Карлов универзитет, бројни мостови и тргови), као најљепше европске престонице тога времена. Међу сусретима са бројним знаменитим чешким личностима у Прагу, нарочито мјесто припада новинару и публицисти Јосефу Холечеку, писцу чувених књига о Црној Гори и Босни и Херцеговини, које је посјетио у току Српско-турских ратова 1876-77. године, а памтио их је као "најмилију успомену свога живота".

Бјелановић је у разговору са Холечеком, у редакцији Народнијех листова, а у друштву главног уредника овог "првог политичког листа у Чешкој", др Јулија Грегра, дотакао бројна политичка питања. Доминирала је тема чешко-њемачких односа, "чешког питања" у Аустро-Угарској монархији, као и дјеловања „Младе чешке странке“ у заступничкој кући у Бечу. Разговарали су и о српско-хрватским односима у Далмацији и показали су добру упућеност у тај проблем, мада су то посматрали као "унутрашње питање" Срба и Хрвата и нису хтјели дубље да га коментаришу. "Чеси воле све Словене једнако, а нама Србима носе особите симпатије. Они ће се заузимати једнако за све, и за сваку правицу сваког племена славенскога". Бјелановић наглашава да му је на растанку Холечек "даровао једанаест свезака његовијех књижица о Црној Гори".

Све што смо укратко поменули у опису Бјелановићевог путовања у Чешку, као и бројне друге упечатљиве странице дјела Кроз славенске земље, међу којима вриједи издвојити и узбудљиви опис путовања жељезницом преко планинског масива Семеринг између Граца и Беча, те наглашено емотивну евокацију студентских успомена приликом боравка у Бечу, чине ову књигу једним од најузбудљивијих путописа српске књижевности, написану у аутентичном духу ненадовићевске путописне традиције.

У приказу Београда и Србије, као друге велике теме свога путописа, Бјелановић са много успјеха приказује политичку, књижевну и културну атмосферу у српској престоници на крају XIX вијека, а при томе живо описује сусрете са бројним јавним личностима тога времена. При свему томе, "доживљавао је Србију као посебан свет, као идиличну српску земљу, као своју матицу и као средиште свога народа“. Поред сажете историјске студије о граду Београду, поред упечатљивих описа тадашњег изгледа престонице (Калемегдан, Теразије, споменик књазу Михаилу, Народно позориште, Народни музеј, Саборна црква, Чупићева и Коларчева задужбина, бројне кафане, редакције листова, чувена калдрма на улицама и сл.), драгоцјени су прикази сусрета са угледним књижевницима: попут Јована Илића, Матије Бана, Милана Ђ. Милићевића, те нарочито са видно изнемоглим и болесним Лазом К. Лазаревићем, који је тада живио посљедње мјесеце живота. Бјелановић је том приликом са живим интересовањем пропутовао кроз дијелове Шумадије и кроз новоослобођене крајеве јужне Србије само да би се сусрео са чувеним политичарем Јованом Ристићем, који је био на одмору и лијечењу у Врањској Бањи.

Посебно је у приказивању београдског живота драгоцјено XXIV поглавље, под насловом "Међу књижевницима", у којем су описани сусрети са бројним водећим српским књижевницима и професорима тога времена. Бјелановић наглашава да се дружио са старим Миланом Ђ. Милићевићем који је био „још окретан и чио као момак, таман да га у сватове зовеш“, а приликом разговора о тадашњим наглашеним политички подјелама у Београду и Србији, запамтио је његову дилему због несхватљиве загонетке у противурјечном менталитету српског народа, који је "живио у задрузи уредно и сложно, а у држави својој неуредно и несложно?" У кући Стојана Бошковића, књижевника и државника, послужили су му у складу са уобичајеним српским гостољубљем да се послужи "слатком", а Бјелановића је то подсјетило на анегдоту са чувеним сликаром Влахом Буковцем када су га на српском двору, док је градио краљичину слику, почастили и кад је у незнању "посркао пун тањирић слаткога".Бјелановић је са великим поштовањем свједочио о Бошковићевом сјајном карактеру: "Стојан је човјек без укора, чист као жежено злато". Упознао је тада у Београду и признатог филолога, Вуковог и Даничићевог настављача, Јована Бошковића. Са остарјелим Матијом Баном, који је још увијек био "усправан и крепак", сусрео се у његовом "Тускулануму" на Топчидерском брду. Бјелановић уочава да је гласовити Банов љетниковац са виноградом био проријеђен због хладних зима и филоксере, али је читаво имање  подсјећало на скромни дворац на коме би му свако могао да позавиди. Пјесника Јована Илића сусрео је у дворишту његове куће на Палилули, а због крупног гласа подсјетио га је на неког од "нашијех старијех Буковичана" из Далмације. Питао је Бјелановића са знатижељом како је у приморју и шта раде Срби у Далмацији? Најопширнији запис оставио је о приповједачу и љекару Лази К. Лазаревићу, можда и зато што је раније писао о његовој књизи Шест приповедака (1886), која је оставила снажан утисак на српске читаоце у Далмацији. Сусрели су се најприје случајно док су се возили кочијама на Топчидеру, а затим су договорили да му Бјелановић сутрадан дође у кућну посјету На том састанку били су присутни Милан Ђ. Милићевић и историчар Љубомир Ковачевић. Одмах на почетку разговора, Бјелановић је подсјетио Лазаревића да је раније већ добио од њега на поклон књигу приповједака, захвалио му се на томе, али је напоменуо да му је неко од пријатеља из Српског гласа узео књигу на читање и није је вратио, па га је замолио за још један примјерак. Лазаревић се насмијао и обећао да ће му пронаћи на тавану још једну књигу и послати на дар. Тешка болест је већ била начела Лазаревићево здравље тако да је мало говорио, а највише је "из своје наслоњаче, укрућен и умотан, пратио  наш разговор". Бјелановић напомиње да је након изласка на улицу имао потребу да се расплаче, јер је знао "да Лазаревића никад више неће видјети".

Бјелановић своје записе о сусретима са београдским књижевницима и јавним личностима завршава назнаком да је између осталих још сусрео историчаре Љубомира Јовановића и Панту Срећковића, приповједача Симу Матавуља и новинара Живаљевића, а да није видио Владана Ђорђевића, који је тада био у бањи Маријенбад, док су Стојан Новаковић и Чедомиљ Мијатовић били у државним посланствима у Цариграду и Лондону. На самом крају овог записа Бјелановић наглашава да су овакви сусрети српских књижевника и научника били веома чести: "Састају се једни код другијех, те у разговору бистре научна питања и удешавају свој рад. С тога ће се потомство благодарно сјећати овијех састанака".

Комплементарно овим записима је и завршно путописно поглавље "У Врањској Бањи код Јована Ристића". Бјелановић наглашава да је Ристић био стални претплатник Српског гласа, да је имао велики углед међу далматинским Србима и зато је свој сусрет са њим видио као „једну задаћу“. Није му било тешко да отпутује на други крај Србије да би се сусрео с њим, тим прије што је то била јединствена прилика да путујући возом види Шумадију и новоослобођене крајеве јужне Србије. Врањска Бања је оставила лијеп утисак на Бјелановића и личила му је на чешке бање и кисељаке, а приликом сусрета Ристић га је својим крупним и високим стасом подсјетио на оне "старе и плећасте војводе" из Карађорђевог и Милошевог времена.

Бјелановић наглашава да је Ристић одлично био упознат са политичким положајем Срба у Далмацији, те да је подржавао политичке српске вође са тог простора, а разговарали су исцрпно о односима Срба и Хрвата, као и великим подјелама које су наступиле у тим односима, прије свега због хрватског клерикалног политичког програма који је негирао постојање Срба у приморју. Ристић је истакао да је имао прилику да се увјери у "помирљиви приступ" бискупа Штросмајера и каноника Рачког, те њихово жаљење због насталог раздора између Срба и Хрвата. Бјелановић је на све то изнио и своје лично поражавајуће запажање да и у Далмацији има доста "таквих хрватских родољуба", који "на исти начин говоре у четири ока", али јавно не подижу гласа против, него "сви једнако раде": "Ево, међу Хрватима још се није нашао човјек да јавно истакне програм, на који би Срби могли пристати".

Друга велика тема о којој су разговорали била је посвећена унутрашњем стању у Србији. Бјелановић наглашава да је Ристић био тада један од тројице  "регената-саветника" младог краља Александра Обреновића. Имао је позитиван став о раду тадашње "радикалске владе", а одбацивао је као крајње штетну "политику странчарења" и нападе по опозиционој штампи. Посебно су на крају разговарали о књизи Владана Ђорђевића Србија на Берлинском конгресу, што је подстакло Ристића да казује о мучној борби да се очувају ратна достигнућа Србије на тој мировној конференцији. Тражио је подршку и помоћ од руског министра Горчакова, а овај га је упућивао на аустријског министра грофа Андрашија, да се њему обрати и код њега тражи помоћ ако жели нешто да добије за Србију: "Сложном одлучности краља Милана и Јована Ристића, и потпором Аустро-Угарске и њезина министра Андрашија, Србија је постигла на конгресу оно, што је постигла".

Њихово дружење и разговор окончани су пријатним ручком на којем су јели чорбу, кувану говедину и печену пилетину, а на крају су се почастили једном "народном питом" и крушкама које су регенту стигле из његове баште у Београду. Опростили су се за потпуним Бјелановићевим увјерењем да је Ристић био најспособнији тадашњи српски политичар, да је припадао оној старој политичкој школи која је пратила догађаје у свим сусједним земљама, гледајући увијек у више циљеве: "Сад сам видио колико су пред њим ситни млади политичари и реформатори у Србији".

Комплементарно са путописом Кроз славенске земље настали су и неки краћи путописни текстови Саве Бјелановића: "Дан девети" (Српски лист, Задар, 1886, год. VII, број 20, 22-27, 29); "Снијег у Црној Гори" (Српски глас, Задар, 1890, год. ХI, број 11-15); "С пута (по Хрватској, Угарској и Србији)" (Српски глас, Задар, 1895, год. ХVI, број 29-31, 33-34, 37-43). 

Путописне успомене с пута по Црној Гори, Бјелановић је насловио "Дан девети" са намјером да покаже како се овај његов текст наставља на претходно објављени путопис његовог пријатеља из Боке Которске, Лазара Томановића (1845-1932), који је годину дана раније у више наставака објављен под насловом Осам дана по Црној Гори у листу Јавор у Новом Саду. Бјелановићево путовање започето је у прољеће 1886. године, непосредно пред Васкрс, тако што је најприје возом допутовао у Сплит, а одатле паробродом преко Хвара, Корчуле и Гружа, стигао у Боку Которску, гдје га испред Херцег Новог на лађи дочекују Лазар Томановић, Душан Јовановић и Лабуд Врбица, да би се пловидба кроз Боку Которску окончала у граду Котору. Одатле су сутрадан ујутро, на освит Ђурђевдана, кренули преко Крстаца и Његуша за Цетиње. Величанствени поглед на Боку, која се видјела као на длану, Бјелановић је искористио да укаже на знаменита мјеста овог залива: на Михољску Превлаку, Врмац, Прчањ, Муо, Доброту, Ораховац и Рисан, Морињ и Вериге. При томе наглашава да је Боку походио и 1881. године, али да је ни тада није детаљно описао, а неће то урадити ни овога пута, јер је то прије њега урадио гласовити српски приповједач Стефан Митров Љубиша. На Цетињу је Бјелановића дочекао снијег, као и ђурђевданска слава која је била крсно име књаза Николе Петровића.

Цетиње је укратко описано, јер је захваљујући своме земљаку, тада настањеном на Цетињу, књижевнику Симу Матавуљу, који га је дочекао и био му путни водич, брзо обишао све важне локалитете, попут Биљарде, Цетињског манастира, Локанде, Иванбегове цркве, Зетског дома, као и извидио путеве који су водили према Његошевој капели на Језерском врху на Ловћену, те према Ободу и Ријеци Црнојевића. Много више пажње посвећено је сусрету са људима, међу којима се посебно издваја образовани митрополит Митрофан Бан, који је само годину дана раније био устоличен на негдашњем црквеном трону Светог Петра Цетињског, домаћин Гавро Вуковић, у чијој кући је Бјелановић био смјештен на Цетињу, а затим и књижевници: Марко Драговић, Ђуро Матановић, Филип Ковачевић; министри Станко Радоњић и Илија Пламенац, професор и познати педагог Илија Беара, извањац који је на Цетиње дошао из Далмације, те посебно тада гласовити романтичарски пјесник и прослављени руски официр Јован Поповић Липовац. На Цетињу су у то доба најгласовитији извањци били пјесник Лаза Костић и руски етнограф Павле Аполонович Ровински, али је у вријеме Бјелановићевог боравка Костић био одсутан и налазио се на одмору у своме завичају, а Ровински је боравио у Бару.

Средишње мјесто у Бјелановићевим путописним записима заузима посјета двору и аудијенција у гласовитој "оџаклији" код књаза Николе Петровића, у друштву бројних пријатеља, међу којима су били Лазар Томановић, Симо Матавуљ и новинар Јован Павловић. Разговор је обухватио бројне теме, али Бјелановић посебно издаваја књажева интересовања за Бјелановићеву родну Буковицу, за начин на који је излазио Српски лист у Задру. Разговарало се и о актуелној политичкој ситуацији и односима Срба и Хрвата у Далмацији, о политичким односима Цетиња и Београда, а највише су разговарали о драмском спјеву Балканскацарица о којем је књаз Никола причао са посебним заносом. На Цетињу је Бјелановић сусрео и књаза Петра Карађоревића, а у разговору су покренули бројне теме: од недавно завршеног Српско-бугарског рата и пораза српске војске на Сливници, у јесен и зиму 1885. године, судбине српског народа у Босни и Херцеговини након аустријске окупације овог простора 1878. године, до актуелне друштвене ситуације у обреновићевској Србији и династичких трвења и политичких странчарења. Међу важним састанцима је издвојен и сусрет са руским послаником на Цетињу Агриропулом, који је био грчког поријекла, а који се није сложио са Бјелановићевом тезом да су Руси занемарили српски народ и више политичке блискости показали према Бугарима на самом Берлинском конгресу и поготово у годинама које су услиједиле након тог конгреса, када је створена црквена „Бугарска егзархија“ и када су практично биле распаљене касније панбугарске претензије према Македонији и дијеловима источне и јужне Србије.

Бјелановићев обилазак и путовања у остале дијелове Црне Горе започели су од излета у Подгорицу и Ријеку Црнојевића, када је осмотрио и зидине старог Обода и града Жабљака, као и острва у Скадарском језеру Лесендру и Врањину, а завршили су се обиласком зидина античке Дукље на ушћу ријеке Зете у Морачу. На повратку из Црне Горе, Бјелановић се у друштву Лазара Томановића, посебно у пријатном амбијенту задржава у Херцег Новом, када је и обећао да ће своје путовање описати у путопису под називом Дан девети, као наставку оног већ поменутог Томановићевог путописа Осам дана по Црној Гори.

Неколико година касније, Бјелановић је описао још једно своје путовање у Црну Гору, у новембру 1890. године, а објавио га је у Српском гласу у Задру крајем исте године, под називом "Снијег у Црној Гори". Тада је путовао у Црну Гору са намјером да своју нећаку одведе на Цетиње да се школује у "Дјевојачком Институту царице Марије". Паробродом су допутовали из Задра у Дубровник, а одатле кочијама преко Конавала за Херцег Нови и Котор. Пролазак кроз Конавле подсјетио је Бјелановића на тада познатог дубровачког српског пјесника Меда Пуцића који је о Конављанима пјевао као о "јунацима на гласу", а долазак у Суторину асоцира га на војводу Луку Вукаловића и Херцеговачки устанак 1875. године, када је главни штаб побуњеника био смјештен управо у овом тада пограничном селу надомак Херцег Новог.

Много узбудљивије странице путописа Бјелановић исписује приликом приказивања путовања на кочијама од Котора према Цетињу, када их је сачекао велики снијег на Буковици изнад Његуша. Са Бјелановићем и његовом нећаком, из Котора на Цетиње се запутио и млади чешки учитељ музике из Херцег Новог, Вимер. Пошто нису тог дана успјели да пређу снијежне наносе на Буковици били су принуђени да се врате на Његуше и ту преспавају, па тек сутрадан да изнова покушају да савладају тежак и готово непроходан пут. Сутрадан ујутро их је сачекала велика авантура и огромна борба са стихијском снагом природе, тако да су једва пред смирај тог дана успјели да се пробију до црногорске престонице, а како Бјелановић наглашава, десило се то тек "осми дан по поласку из Задра".

Пошто је смјестио нећаку у "Дјевојачки Институт царице Марије", који је основала 1869. године ова велика руска и словенска довротворка, као једину нашу вишу дјевојачку школу у приморју од Бојане до Трста, Бјелановићу се указала прилика да на Цетињу проведе неколико зимских дана са својим старим пријатељем Лазаром Томановићем, али и са пјесником Лазом Костићем и руским научником Павлом Аполоновичем Ровинским, које није имао прилике да упозна приликом претходних својих долазака на Цетиње, јер су и један и други, како смо то претходно назначили, били због различитим послова и путовања одсутни. Бјелановић наглашава да је црногорска престоница саграђена на немјесту и да се то нарочито видјело зими, а општем зимском мртвилу је доприносила и чињеница што је у те ледене и непроходне зимске дане књажевски двор пресељаван у топлију Ријеку Црнојевића. Међутим, дружења са Костићем и Ровинским била су за Бјелановића толико драгоцјена да није пожалио ниједног тренутка што се толико помучио да допутује у снијегом завијану црногорску престоницу. Бјелановић наглашава да је Ровински био највећи весељак на Цетињу, те да је провео с њим незаборавне кафанске тренутке у Локанди, а затим је са великим поштовањем говорио о свим истраживачким резултатима које је постигао Ровински у опису народног живота у Црној Гори и Херцеговини и зато га је молио да дође и у Далмацију и да слична, а ништа мање живописна и разноврсна, истраживања народног живота уради и у овој српској покрајини.  

Повратак са Цетиња био је у сваком погледу мучан и тежак, јер је пробијање кроз снијежне намете преко Буковице и Његуша до Котора било још теже и непријатније, а након повратака у Задар, Бјелановић наглашава да му је сад у потпуности јасно истраживање Натка Нодила о старој вјери Срба и Хрвата у којој се Божић славио као рађање младог сунца, јер сунце је за њих било "сјајни Бог", а зима "црни Ђаво".  

Серија текстова објављених у Српском гласу 1895. године под насловом "С пута", обухвата путовање Саве Бјелановића по Хрватској, Угарској и Србији, као и његов боравак у Загребу, Новом Саду и Београду у љето 1895. године. Ради се о текстовима који су само условно путописног карактера, јер у њима нису у првом плану слике са путовања, већ сусрети са људима и разговори с њима о актуелним националним темама и политичким приликама. Бјелановић наглашава да је у Загреб дошао по први пут и да се ту састао са добро организованом српском заједницом окупљеном око Српске банке, као снажне финансијске институције, те око листа Србобран, као најстарије српске установе у Загребу, а посебно и са перјаницама српске заједнице, попут научника Натка Нодила и Пера Будманија. Бјелановић указује и да је походио уредништва појединих хрватских гласила (Народне новине и Обзор), те да је уредништво Хрватске избјегло да се сусретне с њим. То му оставља простор да укаже на тешке посљедице тада већ веома гласне и агресивне екстремно прохрватске Старчевићеве политике, која је негирала постојање српског имена, на положај и живот Срба у тадашњој Бановини Хрватској, Славонији и Далмацији. Бјелановић наглашава да се сусрео и са баном Драгутином Куеном Хедерваријем који је оставио пријатан утисак на њега и који је указао на значај српске заједнице која је чинила трећину укупног становништва на територији тадашње Бановине. По непосредном свједочењу бројних сународника у Загребу, Хедервари је значајно олакшао положај Срба који су били прогоњени и на различите начине обесправљени у доба владавине претходног бана, познатог књижевника Ивана Мажуранића, који је обављао ту политичку функцију од 1873. до 1880. године.   

Долазак у Сремске Карловце и Нови Сад отвара простор за Бјелановићеве сусрете са утицајним српским првацима у тадашњој Угарској. Бјелановић је посебно издвојио град Нови Сад у којем су Срби имали снажну већинску заједницу која је бројала више од 9000 становника. Осврнуо се на сусрете са тада већ тешко болесним Светозаром Милетићем, те са Михаилом Полит-Десанчићем и Илијом Вучетићем. Указао је на погубне посљедице које је „политички раскол радикала и либерала“ у Србији остављао и на позицију српске заједнице у Угарској, као и на опасност од даљег растакања српског религијског бића, јер се у тим крајевима међу народом била појавила "нова вјера" или секта Назаренства.

Након доласка у Београд, Бјелановић који је као што смо описали претходно боравио у српској престоници у љето 1890. године, непрестано упоређује нови сусрет са градом и људима у односу на оно што је доживио приликом ранијег боравка. Највише пажње посвећује сусретима са важним политичким личностима, попут Ђорђа Симића и Јована Ристића, а затим се осврће на актуелне политичке проблеме који су пратили династију Обреновић након абдикације краља Милана и његовог раскола са краљицом Наталијом и сином Александром. Бјелановић се осврће и на проблеме које је доносило екстремно "партајство" и нетрпељивост међу политичким странкама у Београду, као и на неповољна кретања у спољњој политици са Бугарском која је показивала све веће претензије према Македонији. Упркос свим неповољним и њему несхватљивим политичким запажањима, поготово оним око страначких непомирљивих сукоба, те око династичких размирица, Бјелановић са посебним задовољством и надом наглашава да у Србији постоји одабрана интелигенција свијетла по карактеру и искреном родољубљу. Отуда са великим поносом описује своје сусрете и разговоре са тадашњим министром просвете и угледним научником Љубомиром Ковачевићем, са председником владе, знаменитим Стојаном Новаковићем, као и са тада већ остарјелим, али веома утицајним митрополитом Михаилом Јовановићем.

Као путописац Сава Бјелановић је настављач разноврсне српске путописне, ненадовићевске традиције 19. вијека, а путописне текстове је стварао из задовољства и потребе да се одмори од политичких расправа и новинарских полемика, те са намјером да остави свједочења о просторима и људима које је упознао и са којима се сусретао. Подједнако успјешно је представио путовање у Праг и Чешку, преко Аустрије, Беча и Граца, као и путовања у Србију са Београдом и Црну Гору са Цетињем, те путовања из родне Далмације у Хрватску и Загреб, те у јужну Угарску са Новим Садом, као доминантним српским културним и политичким центром.

Бјелановић је био превасходно усмјерен на приказивање људи које је сусретао на тим путовањима, тако да се намеће читава галерија знаменитих личности: од Јосефа Холечека у Прагу, Светозара Милетића и Михаила Полит-Десанчића у Новом Саду, преко Јована Ристића и Лазе К. Лазаревића, Љубомира Ковачевића, Матије Бана и Милана Ђ. Милићевића у Београду, до Лазара Томановића, Симе Матавуља, Јована Поповића Липовца, Лазе Костића и Павла Аполоновића Ровинског, те црногорског књаза Николе Петровића и књаза Петра Карађорђевића на Цетињу. У путопису је препознавао превасходни сазнајни циљ, чиме је настојао да рашири видике својих читалаца, а као што знамо највише су то били далматински Срби. Отуда можемо говорити и о преображавањима тог путописног казивања у "студије културе", које су имале за циљ да унаприједе општу идентитетску свијест српског народа у оним крајевима који су највише били изложени однарођавању. Све то његове путописне текстове и данас може учинити привлачним за читање и интересантним за разумијевање историје и генезе путописног жанра у српској књижевности, као и потпуније схватање културне и политичке историје српског народа у 19. вијеку.

 

Сава Бјелановић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: