детаљ слике: КРК Арт дизајн

Први дио фељтона можете прочитати ОВДЈЕ

Други дио фељтона можете прочитати ОВДЈЕ

Живот и прича епископа Никодина Милаша - трећи дио

проф. др Горан Максимовић 

Наглашавамо овом приликом да је сачуван велики број драгоцјених епископских „окружница“ и „пастирских посланица“, из којих се јасно види колико је Милаш за тих двадесетак година био способан и уредан руководилац епархије, колико се старао о материјалном положају свештенства и вјерног народа, а поготово колико се бринуо за очување православне вјере и српске народносне свијести, а данас представљају рјечите документе не само за опис овога сегмента његовог важног рада, него и за историју читаве Далматинске православне епархије. У истој равни налазе се и сачувани записници са одржаних „пастирских зборова“. Издвајамо неке од карактеристичних наслова: „Окружница о начину обраћања свештеника вишој црквеној власти“, „Окружница о оцењивању свештеника“, „Окружница о прикупљању личних података свештеника“, „Окружница о вођењу евиденције прихода и расхода“, „Окружница о забрани свештеницима да дају новац под интерес“, „Окружница о похађању иноверних богомоља“, „Окружница о суложништву“, „Окружница о уређењу сеоских гробаља“, „Окружница о чувању парохијске документације“, „Окружница о катихизарању дјеце“, „Окружница о уређивању парохијских канцеларија“, „Окружница о покретању Гласника Православне далматинско-истријске епархијеи“, „Окружница о мјешовитим браковима“ и сл.

Овом приликом, између бројних, посебно указујемо на двије окружнице. Прва се односила на унијатско свештенство, а написана је у Задру, на Илијиндан, 1901. године. Друга се бавила коришћењем ћирилице у општењу с властима, а датирана је у Задру, 31. децембра 1901. године. Познато је колико је Милаш био жестоки противник унијатског дјеловања у Далмацији, тако да је тим поводом написао више радова о проблему „унијатске јереси“, који су на крају финализирани и у бројним књигама. Овом приликом указујемо на студију Пропаганда, њезин постанак и данашња уредба (која је прво издање имала на српском језику, у Београду 1889. године, одмах и на руском језику исте године, а потом и на бугарском језику, 1901. године). У наведеној „Окружници о унијатском свештенству“, Милаш непосредно показује како се међу народом морало супротстављати овом вјерском злу. У тексту окружнице обавјештавао је „сво пречасно свештенство Далматинске епархије“о томе како се ових дана у Задру појавио један унијатски свештеник, настојатељ Завода за сједињење цркава у Риму, те како путује кроз Далмацију и скупља прилоге за тај свој завод. Милаш наглашава да је тај унијатски свештеник „заодјенут манторосом, да носи на глави камилавку са панакамилавком“, да му о врату „виси крст“, те да тако замаскиран подсјећа на православног свештеника. При томе, по римокатоличким црквама служи по источном обреду и послије службе раздаје народу у цркви „антидор“. На крају упозорава и  најстрожије забрањујемо свакоме православном вјернику да неучествују у тој служби, нити да долази у било какав додир са тим унијатским свештеником. Милашева окружница завршава се строгом наредбом да сваки парохијски свештеник обзнани о томе гдје је био и шта је све радио у извјесним мјестима поменути унијатски свештеник, особито ако је покушавао, на било који начин, да иједног од православних вјерника заведе и добије какав прилог. У другој издвојеној „Окружници о коришћењу ћирилице у општењу с властима“, Милаш показује пуну свијест о томе колико је употреба ћириличног писма била у дубокој вези са очувањем српске националне свијести. Због тога наређује подручном свештенству, црквеним туторима и школским одборима, а позивајући се још једном на стару бечку министарску одлуку од 17. јула 1861. године, да са даном 1. јануаром 1902. године почну „водити сву званичну преписку са свима ц. к. властима само и једино нашом ћирилицом“.

Важне документе за разумијевање Милашеве епископске дјелатности, представљају и сачувани „записници“ са бројних „Пастирских зборова“, из којих се види са колико посвећености су разматрани најразличитији аспекти вјерског и народног живота. Као карактеристичан примјер, наводимо овдје дио једног записника са „Пастирског збора“ одржаног 18. јануара 1897. године, а у којем се уређује начин обиљежавања „крсних слава“. Наглашено је да са крсним именом улази у наше куће „читање свечарске славе“, док у цркве улази „свештено кољиво“.„Прво за здравље цијеле куће и породице наше, а ово друго, кољиво, за освећење свих свечара љубављу и благочашћем слављенога свеца“. Истакнуто је да се слављењем крсне славе српски народ у црквеном свом животу „одликује од свих других православних народа, који не познавају славе таке“. Зато се свештенству упућује наредба да нипошто не укидају обичај полажења домова парохијана „зарад читања крсне славе“.Наглашава се да је тај обичај одвојен од обичаја „доношења свечарског кољива у цркву“што је, такође,обавезно спороводити у циљу уздизања вјернога народа у духу хришћанско-народне побожности. Зато су „пастири црквени“ дужни да тај обичај подржавају и учвршћују, поучавајући паству своју у сазнању његове велике важности.На крају засписника наглашено је да не постоји строга једноличност у самом начину вршења обреда„крсне славе“, зато Конзисторија свом парохијском свештенству даје упутства о поштовању сљедећег молитвеног реда: „узглас, трисвето, тропар и кондак светитељу, ектенија за живе, молитва Господња и благослов трпезе“ и сл.     

Трећи аспект мемоарског казивања, као што смо то једним дијелом и представили у претходним поглављима, био је посвећен приказивању појединих значајних српских првака тога времена. Милаш посебно издваја епископа далматинског, Стефана Кнежевића, епископа бококоторског, Герасима Петрановића, митрополите Саву Косановића и Георгија Николајевића, епископа бачког, Митрофана Шевића, епископа Доситеја Јовића, архимандрита крчког Јеротеја Ковачевића, архимандрита Илариона Руварца, протојереја Димитрија Руварца. Помиње значајне српске политичаре из Београда, Андру Николића, Владана Ђорђевића, Милана Кујунџића, као и бројне друге познате или данас заборављене и непознате личности. Говорио је критички о бројним црквеним великодостојницима, а међу њима и о патријарсима из Сремских Карловаца, прије свих о Георгију Бранковићу. Из реда српских политичара у приморју са посебним пијететом говори о личности кнеза Ђорђа Војновића, као и свог школског друга из Русије и каснијег колеге, професора Љубомира Вујновића, те вриједног и часног, изразито образованог, бокељског народног првака, др Лазара Томановића.

Милаш посебно искрено и са љубављу говори о епископу бококоторском, Герасиму Петрановићу, са којим је био у „најбољим и чисто братским односима“, имао је огромно повјерење у његов рад, а као старијег посматрао га је и као свог свагда оданог и искреног пријатеља и савјетника. Признаје да му је Петрановићева смрт 1906. године тешко пала и да је тада почео озбиљно да помишља да се повуче са своје епископске епархије у Задру. Приказао је и сложени однос са далматинским владиком Стефаном Кнежевићем, који му је помогао у годинама школовања око обезбјеђивања стипендија, а затим га је након повратка из Кијева примио за суплетна/професора у Задарској богословији. Све до 1886. године њихова сарадња је била узорна и епископ Кнежевић је у многим случајевима ангажовао Милаша да му помогне у неким најсложенијим канонским питањима и одбранама од честих напада. Послије 1886. године, када је Кнежевић већ био у дубокој старости, њихов однос је значајно захладио, што је Милаш објашњавао чињеницом да су га најближи епископови сарадници, а посебно тадашњи игуман Доситеј Јовић, представљали у најгорем свјетлу јер су у Милашу видјели конкурента за позицију далматинског епископа након Кнежевићевог упокојења. Милаш напомиње да је у таквој мјери био пао у немилост епископа Кнежевића у тим годинама да му је на наговор појединих недобронамјерних савјетника из реда „туторства задарске цркве“, епископ потписао забрану проповиједања у цркви са образложењем да је био „прави одметник од цркве православне и српске народности“. Упркос свим потоњим неспоразумима и извјесној неправди коју је доживио од њега, Милаш је непоколебљив у оцјени да је Кнежевић био више него значајна личност за далматинске Србе: „У питањима вјере био је Кнежевић не само чврст као литица, него могао би рећи и чак фанатичан, особито кад би му се споменула унија“. Са доста лијепих ријечи писао је о митрополиту сарајевском Сави Косановићу, али је у негативном свјетлу представио каснијег његовог насљедника Георгија Николајевића.  

Милаш доста пажње посвећује и опису личности Саве Бјелановића, као једног од најзначајнијих српских политичких првака у читавом приморју. Приказује њихов противурјечан и веома сложен однос. Познато је да га је Бјелановић често нападао у Српскомлисту, иако је Милаш био његов задарски професор у богословији, касније и један од покретача Српског листа и људи који су се заузели за Бјелановићево именовање за уредника овога листа. Преокрет у Бјелановићевом односу према Милашу наступио је у прољеће 1891. године, онда када је дошао код епископа, као да се ништа међу њима није дешавало, са молбом да га вјенча са дјевојком Даницом Баљак. Милаш је то прихватио без ријечи тако да се након тога њихов узајамни однос значајно поправио и Бјелановић касније није дозвољавао да се негативно пише против епископа у Српском листу/Српском гласу, све док није преминуо 1897. године.

Може се казати да је посебно сложен био и пријатељски однос Никодима Милаша са браћом Руварац. Иларион је био његов карловачки професор и каснији историографски узор, тако да је то био однос заснован на поштовању и корисним менторским савјетима. Међутим, однос са млађим од двојице браће Руварац, Димитријем, био је веома противурјечан. Милаш у својим сјећањима наглашава да је Димитрија Руварца посматрао као искреног пријатеља, са којим је као ђак много друговао у Карловцима, али је неколико пута био суочен са његовим клеветничким текстовима у којима га је што јавно, што анонимно, оптуживао за „унијатство“ и читав низ других антисрпских и антиправославних радњи, што је наравно било потпуно неосновано и нетачно, али је представљало дио тадашњих ружних и закулисних обрачуна унутар Карловачке патријаршије. Милаша је нарочито непријатно изненадила појава једне клеветничке брошуре због његове расправе о каноничкој јурисдикцији Сарајевске митрополије. Претходно смо је помињали у овој нашој расправи. Објављена је под називом Доле образину г. др. Никодиме Милашу 1884. године, а била је потписана псеудонимом „Стари Саборлија“ иза кога се скривао нико други него Димитрије Руварац. Док је Милаш живио у Београду школске 1886/87. године, Руварац је поново успоставио блиске односе са својим негдашњим пријатељем из ђачких карловачких година. Милаш наглашава да га је Руварац тада више пута посјећивао у Београду, а да је и он једном отишао код њега у Земун, те да је тада упознао и његову супругу, као да међу њима није било никада никаквог неспоразума. Кад је Милаш 1904. године био у Сремским Карловцима, Новом Саду и Гргетегу, овај се протојереј тако држао да су „сви били увјерени“, како наглашава Милаш, „да је то мој најприснији пријатељ“. О компликованој природи тог односа недавно је написана једна озбиљна историографска расправа.

Милаш веома негативно пише, како смо претходно истакли, о Београду и атмосфери у политичким и интелектуалним круговима српске престонице, тако да је ту једну школску годину (1886/1887), колико је био управитељ Богословије, доживио као најружнији кошмар. Атмосфера у том граду била је затрована нетрпељивим политичким односима „напредњака“ и „либерала“, а афере и најружнија политичка подметања и оптужбе биле су свакодневна појава. Несвјестан гдје је дошао, а исувише осјетљив за такву врсту искварених међуљудских односа, не познајући опште политичке прилике и размјере тог болесног странчарања, потпуно против своје воље Милаш је постао мета за бројна политичка поткусуривања, па чак и ружне оптужбе да је дошао у Београд да „полатини Србе“. Милаш са много невјерице и једа говори да му је ту оптужбу изговорила чак и тадашња српска краљица Наталија, приликом једне кратке аудијенције коју је имао у двору. Посебно је био огорчен што му је ту оптужбу изговорила особа која се неколико година касније, након развода са краљем Миланом, вјерски преобратила и отишла у католички самостан.

Милаш разоткрива и бројне аустријске званичнике и чиновнике у Задру и Бечу, који су водили крајње лицемјерну политику према Србима и православној цркви, а при томе нису поштовали законе које су доносили, што је јасно говорило о томе да је монархија имала једну „јавну политику“ за све вјере и народе, а другу тајну и негативну политику која је важила само са Србе и српску цркву. Као једину свијетлу личност међу тим бројним чиновницима, издвојио је Емила Давида, дугогодишњег далматинског намјесника у Задру. Међу хрватским званичницима, Милаш је још од седамдесетих година 19. вијека у бројним расправама, као и у самом тексту аутобиографије, у посебно негативном свјетлу представио бискупа Јосипа Јураја Штросмајера (1815-1905). Видио га је као особу која је била директно одговорна за непоправљиви хрватско-српскисукоб, кроз екстремно прохрватско дјеловање Народне странке у Далмацији, још док је на њеном челу био Штросмајер (1860-1873), а још више послије тог периода кад је дјеловао као „сива еминенција“ великохрватске политике. Огледало се то кроз спровођење наказне хрватске политике негирања српске индивидуалности у читавом приморју, као и негативног односа према српској православној цркви и кроз спровођење унијатске јереси. Посебно се то односило на догађај из 1881. године када је Штросмајер спроводио католички прозелитски програм, након што је Папа Лав ХIII„прогласио“ словенске апостоле Кирила и Методија „римокатоличким свецима“. Милаш се тим поводом оглашавао више пута у јавности, а овдје посебно указујемо на његову књигу Кирил и Методиј и римски папе (Задар, 1881).

Научни аспекти казивања у којима Милашев текст аутобиографије поприма обиљежја стручних расправа важних за научна и полемичка питања саопштена у бројним књигама и огледима овога плодног аутора, битни су за разумијевање контекста његових научних истраживања из области црквеног права, канонских студија, односа православља и католичанства, али и црквене историографије, те историје српског народа у Далмацији и његовог актуелног политичког живота на крају 19. и на почетку 20. вијека.

У претходним дијеловима нашег интерпретирања текста аутобиографије, нагласили смо да је Милаш негативно писао о организацији наставе у Карловачкој богословији и да практично ништа од богословских учења није баштинио из тог периода школовања. Упркос томе што му је један од тамошњих наставника био архимандрит Иларион Руварац, каснији пријатељ и узор у области историографских истраживања, захваљујући коме је Милаш поставио чврсте научне темеље српске црквене историографије. Међутим, његов одлазак на Духовну академију у Кијев означио је потпуну прекретницу, а Милаш са много захвалности наглашава да је ту посредством бројних спремних и посвећених професора ушао у потпуни свијет богословских истраживања и науке. На четвртој години академије у Кијеву, 1871. године, написао је за потребе завршног испита први свој стручни рад НомоканонпатријархаФотија, који је био оцијењен одличном оцјеном, а академијски савјет на основу тог стручног рада признао да је „достојан степена магистра богословије“. Практично је тада и усмјерио своја интересовања у правцу канонског права и црквене историје, а у складу с тим посебно се бавио питањима односа православне и римокатоличке цркве, као и историјом православне цркве и српског народа у Далмацији. Из Кијева је понио и велику љубав према књигама и практично је до краја живота набављао значајна нова издања из области богословије и историографије, као што је изградио и свијест о праћењу научних публикација и часописа. Милаш наглашава да је због тог истрајног набављања руских књига касније често изазивао подозрење сумњичавих аустријских власти. По доласку у Задар и са почетком професорског рада у богословском заводу, а на молбу епископа Стефана Кнежевића, написао је, као што смо то претходно истакли, рад из области канонског права који се бавио тада актуелним проблемом отцјепљења Далматинске епархије од Карловачке митрополије и његог прикључења новооснованој Буковичкој митрополији.

У тексту аутобиографије, први потпунији научни аспект казивања Милаш исказује поводом одласка у Бон, у августу 1875. године, на конференцију која је била посвећена приближавању ставова старокатоличке и англиканске са протестантском и православном црквом, а у циљу одбране од константног католичког прозелитизма. Конференција је постигла одређене заједничке ставове, али у стварности из различитих разлога никада нису заживјеле понуђене идеје. Независно од тога, Милаш тада успоставио контакте са бројним истакнутим професорима са којима је одржавао каснију дугогодишњу коресподенцију. Издвајамо имена двојице професора црквеног права, др Јосефа Зхисмана из Беча и др Луке Марјановића из Загреба. Приликом приређивања за штампу рукописа Крмчије Савинске  1884. године, Милаш је био успоставио изврсну и корисну сарадњу са професором московског универзитета, Александром Павловим и сл.

Милаш указује и на бројне политичке чланке које је написао и објавио 1879. године, углавном у Застави и Гласу Црногорца, а били су посвећени оснивању политичке српске странке у Далмацији и покретању Српског листа, поводом непријатељског става који је тада прохрватски настројена Народна странка почела да исказује према Србима негирајући њихову народност у Далмацији и право на православну вјеру. Непосредан подстицај за настанак ових полемичких расправа Никодима Милаша био је чланак српског протојереја и пјесника Јована Сундечића који се из само њему познатих убјеђења опредијелио за хрватску страну и напао је Милаша и Вујновића, као професоре Задарске богословије, да тобоже стварају „црквено-српску странку у Далмацији“.

Између бројних канонских расправа издвајамо ону која је написана поводом енциклике „Grande Munus“ из 1880. године, папе Лава ХIII, коју су Хрвати на челу са Штросмајером, како истиче Милаш, били прогласили за тобожње католичко признање за свеце словенских апостола Кирила и Методија, а тим поводом били су организовали и такозвано „Славенско ходочашће у Рим“ да би због тога исказали „захвалност папи.“ Посебно важно мјесто припада и претходно помињаној расправи Канонско начело православне цркве при разређивању црквених области. К питању о јерархијском положају Сарајевске митрополије, коју је Милаш објавио 1884. године, а односила се на актуелно питање статуса тадашњег сарајевског митрополита, Саве Косановића и његове Дабробосанске митрополије.

Познато је и то да је Милаш након повратка из Београда у Задар у љето 1887. године интензивно радио на монографији Православно црквено право која је објављена 1890. године, друго поправљено издање изашло је 1902. године, а преведена је на више језика и донијела му је углед „највећег српског канонисте у 19. вијеку“.[6] Међутим, можемо констатовати да је Милаш највише пажње у тексту аутобиографије посветио писању његове, како је наглашавао „миле и најмилије“, књиге Православна Далмација, која је започета 1897. а објављена 1901. године. Настала је као директан научни одговор на поменуте бројне хрватске нападе на постојање српског народносног идентита у Далмацији, као и негирање права на православну цркву. Као сљедбеник школе критичке историографије Илариона Руварца, Милаш је истраживањем архивске грађе документовао историју православне вјере и цркве у Далмацији од најстаријих времена, тако да практично до данас није урађена потпунија студија о том питању на пољу историографске науке. То је разлог због кога можемо потврдити закључак да је Милаш био међу првим историчарима српским који је „прихватио строге Руварчеве методе критике извора и историјских чињеница“.

На основу читања текста Аутобиографије епископа Никодима Милаша можемо извести сљедећи закључак. Ради се о аутору изразитог књижевног и научног талента, тако да је његово излагање прецизно и јасно, а умјетнички до те мјере изазовно да га можемо читати готово у једном даху, као неки узбудљиви аутобиографски роман. Прожимањем садржајног живота и вјешто вођене приче добили смо рукопис у којем се укрштају аутобиографско и мемоарско казивање са акрибичним стилом научних расправа. Сазнања која нам нуди Милашев текст су бројна и по много чему незамјењива. Породична хроника, дјетињство и школовање исписани су у духу васпитних романа тога времена, а мемоарски аспекти казивања дају нам ново свјетло, колико год оно било субјективно, можда понекад и пристрасно, на важне догађаје из историје далматинских Срба и православне српске цркве у приморју у другој половини 19. и на почетку 20. вијека. Мемоарски аспект казивања приказује у једном новом свјетлу бројне знамените личности из српске историје тога времена, разоткривајући често веома сложене њихове односе, а увијек приказујући њихове узајамне врлине и често сасвим несхватљиве мане. Научни аспект казивања разоткрива не само научна интересовања и резултате Никодима Милаша на пољу црквеног права и историографије, већ и његове научне ставове и принципе који су били дубоко утемељени и чврсти, а од којих никада није одступао вјерујући у универзалност принципа научне етике и научне истине.

Када је започео писање текста аутобиографије, Милаш се руководио чињеницом да има право и обавезу да остави потомцима о своме животу и раду сопствени поглед и истину. Управо зато што је био свједок и активни учесник једног драматичног времена, тај поглед је довољно изазован и драгоцјен да може и данас изазвати полемичке реакције, баш онако како је Никодим Милаш за живота својим чињењем и објављеним дјелима изазивао потпуну пажњу, супротстављене ставове или сагласна размишљања. Једно је извјесно, епископ Никодим Милаш никога није остављао равнодушним ни за свога живота, а тако је и данас више од стотину година од његовог упокојења. Својим посвећеним и непоткупљивим националним и вјерским радом, као и запаженим научним дјелом, оставио је неизбрисиве трагове у животу српског народа и православне цркве у Далмацији, као и непорецива свједочења о њиховој свагда тешкој и неизвјесној историјској судбини.      

~ КРАЈ ~

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: