детаљ слике: КРК Арт дизајн

АЛИ-БЕГ

Прошло је подне када двојица намјерника, извидника, авантуриста и људи од задатка, спаковаше своје ствари и продужише низ Подгрмеч.

Пролазили су сабласно опустјелим крајем. Из размахалог зеленила и пусте тишине, свуд около извирују рушевине. Над згариштем природа се свија, као да скрива и прикрива нечији гријех и срамоту. Као мати над недјелом бића које донесе да ствара, а оно разара. У своме развратном бијесу и похлепи насилно гази и стално мијења правила живљења, а не зна да је оно једно, једино и једноставно, што му га мајка природа подари: - бити, или не бити...

Смјењују се различити призори зидина у групама, или осамљено. На све стране виде се остаци камених темеља кућа, зараслих у коров и покршене воћњаке, свједоке негдашњег живота, којег је природа давала, а човјек човјеку отимао и гасио. Прођоше поред спаљене цркве и разореног гробља. Пречицом и странпутицом преко негдашњих њива, зараслих у коров. Ходише тако ивицом виса, док се наједном не отвори  пространа питома долина и у њој густо збијено насеље.

 

Шиндраних, чађавих кровова бијаше много, бар четрдесет, колико се одавде видјело. Уз два укрштена сокака много је шепераних спратница кућа, свака са мноштвом малих прозорчића, нижу се тамо надесно, све до механе, испред које је на везовима неколико коња.

Путници продужише лагано између првих кућа, преко раскршћа и ширим сокаком даље, средином села, а све огледајући се лијево и десно. У општој тишини каткад би се чуло оглашавање пијетла, лавеж пса, рзање коња. Бануше пред механу. Овако преобучени у најстарију и најподеранију одјећу из бисага, прерушени да их ни рођена мајка не би лако препознала. Иван остаде поред коња сједећи на некој клади, а Стојан се упути на веранду механе.

 

Сламом наткривена веранда бијаше пространа. Ту је  неколико столова и сви празни осим крајњег, најудаљенијег од улаза. Око њега се окупило неколико богато обучених и бучних људи. Гласно разговарају и често ударају у бучан смијех, као усред добре забаве. Сједе укруг око стола, густо збијени. Седморица их је, сви углађени и добро наоружани. А на везу је, осим два новопридошла, још седам коња.

 

Када механџија приђе, Стојан наручи бозу и он је убрзо донесе. Бијаше у чистој посуди, прохладна и свјежа, уз наглашен осјећај крупно мљевеног кукурузног брашна, утонулог у мјехуриће што шапатом истичу мирис и укус свјежег квасца.

 

Сва је околина утону у поподневну тишину. И Иван се умирио сједећи на некој клади намјерно погурен. Испод   извраћеног кожуна више је личио на слугу ког, чувајући коње, хвата дријемеж. Само је Стојан могао примијетити да испод биједног кожуна извирује украшен мач, иза убогог слуге одважан младић, иза најдубљег дријемежа будно осматрање, док заслужна рука прње притеже...

У завладалом миру и тишини само би се каткад зачула мува. Пренули би се коњи и задријемали пас, након пролома смијеха иза сусједног стола.

 

Након што Стојан отпи гутљај и освјежи се, настојећи да изгледа незаинтересовано, поче управо пажљивије да слуша разговор за сусједним столом и разгледа околину. Како никад није волио да носи капу нити било шта на глави, осјећао је како се испод свог намјерно натученог црног феса зноји и како га стари капут жуља око појаса и кратке пушке.

Разговор за сусједним столом био је обична разонода и доколица. Главну ријеч је водио један средовјечан, крупан, црномањаст и наочит човјек. Повремено је скидао своју високу накинђурену капу и руком пролазио кроз црну ознојену косу. Његово лице Стојану изгледаше однекуд познато, као да га на неког подцјећа. Није могао да докучи одакле и због чега, те сматрајући то небитним, настави слушати даље.

 

Тај човјек се налазио у центру пажње и сва ова садашња доколица не бијаше ништа друго до његове шале и сеир.

За кратко вријеме он је већ по други пут поручио ракију за све присутне и изгледало је да их великодушно и радо части, само да му ови свесрдно ласкају. Опет, овима није било тешко да за мало ласкања буду почашћени и изгледало је да ово друштванце на овај начин функционише већ одавно.

 

Кроз причу се одмах могло закључити да сви они имају понеку улогу у овом мјесту, бар по томе како су се међусобно ословљавали, са субашо, девријо, бешлаго, сарачу, беже, аго, Али-беже и пашо. Осјећали су се као одабрано друштво и у томе су уживали.

Томе главном су се увијек обраћали са Али-беже, или омиљеним надимком Пашо, а по његовој причи одмах се могло закључити да је бег:

 

    - Јес′ да је у тој мојој нахији или беглуку, моје земље најмање, али су моји амбари највећи. Сви они који имају част да бораве у моме беглуку, са свих тих својих силних њива, сво то силно жито истресају у мој амбар. А моје земље је само оно пар корака испод пенџера, куд′ ми се Фата шета. И оно мало од бунара до амбара.

 

    - Честити Али-беже, и оно земље испод амбара је твоје...

Јер, како би твој иметак могао стајати на нечему што није твоје?

Сви се громко насмијаше.

 

    - Јес′ вала, а како би и било другачије, кад′ нема смисла - одговори Али-бег.

Опет смијех.

    - А, како оно бијаше у послу са Латиф-бегом?

    - Ма ништа посебно, то је била једна уходана работа, једна наша већ вишегодишња сарадња...

У′фати он мене код своје цуре и сад′ шта ћемо... Шта би сад′, добри смо јарани, нема смисла да се сукобљавамо и, к′о велим ја њему: хајде да се ми некако нагодимо! Како да се нагодимо, пита он мене. Велим ја њему:  - ето, када сам ти учинио штету, ред би био да ти учиним и неку корист. Мислим да и то можемо уредити. Па, онда, да чујем, вели он мени. А ја, знајући шта му је слаба тачка, шта му је мука и гдје га боли, понудим ја њему  неколико радника и чивчија. И, да ствар буде још гора, он пристане...

Услиједи пролом смијеха.

Када се мало стишаше и када Али-бег обриса сузе, прочисти грло и настави:

    - И тако ти ја одмах, у року два дана, из мога беглука одаберем пет кметовских фамилија, учиним их чивчијама и пошаљем Латиф-бегу. Одужим се, мило за драго, истом мјером као што је јесенас он чинио мени. Никоме Али-бег не остаје дужан, ником живом, па ни Латиф-бегу. Све ја то платим. Све поплаћам што се иште и ћеифа тражи, само, ето Каурима ништа не волим платити, јер они су потлачена раја. Њима ми је некако најтеже пружити новац. То још нисам увјежб′о, не иде ми од руке.

Слушаоци се опет смијаху а Али-бег онако шеретски и уважено довикнуо старом конобару:

    - Дај још по једну љуту свима што сједе под овом стрехом!

    - Честити Али-беже, је ли да донесем пиће и за онога тамо госта што сједи сам?

 

У трену се све ућута, сви се окренуше да погледају тога новог госта. Када видје сва лица, Стојан међу њима спази и Омера, у оној истој ношњи и под оним истим његовим оружјем. Поглед му није био сасвим одређен и сигуран, већ као да гледа човјека за којег није сигуран да ли га зна, или га само на неког подсјећа. 

Прерушавање је ипак успјело, па га не могаше одмах препознати ни човјек са којим прије неки дан имаде преговоре и укрсти саблју. Не препознаде одмах чак ни да је то онај исти човјек, који га два пута у два дана побиједи, каријеру и углед му упропасти, исти онај за кога се и сам себи зарече да ће му се осветити кад-тад.

Не препознаде одмах, али се још једном кратко обазре и погледа, јер као да га је поглед на нешто упозоравао...

 

Међутим, овамо, са друге стране Али-бег је и онако био у заносу и као из топа му је излетјело:

    - За онога тамо Каурина!? Па, можеш, ето, донеси пиће и за њега!

Утом се јави онај исти, који га је стално запиткивао са супротне стране његовога стола:   

    - Честити Али-беже, ето видиш да ти ни сам не знаш колико си великодушан, јер малоприје о Каурима тако збориш, а  већ сада си спреман да их частиш. Није ли то мало превише за једног Али-бега да различито збори у једној истој минути, или ћемо ми овај случај мало-помало и заборавити?..

А, шта велиш Честити Али-беже?

    - Па, можда сам се, ето, мало и залетио, али у сваком случају ти, механџијо, донеси му ракију, како рекох, па нека се зна колико је Али-бег племенит.

Донеси и Каурину ракију!

 

Како је Стојан ријетко када и додиривао алкохолно пиће, осим у изузетним тренуцима одмора или када нешто треба посебно прославити, наздравити, осјети потребу да им то каже и да се захвали:

    - Господо, желим да вам захвалим на части и да вас обавијестим да не пијем алкохол.  

 

Сви се згледаше, а конобар за себе наглас срачуна:

    - Значи, још само седам ракија?

 

Али-бег у својој жељи и настојању да у свему остане главни и круна свега, додаде:

    - Донеси, донеси овдје и за њега, па ћу му ја однијети.

 

Конобар стварно донесе и спусти све чаше на њихов сто, а Али-бег одмах устаде, упути се за сусједни сто и бучно  спусти чашу право пред странца...

 

Наста тајац и сви погледаше према њима ишчекујући шта ће бити...

 

    - Али, господине, већ сам рекао да не пијем алкохол и могу само да се захвалим на вашим жељама и да кажем да нисте требали доносити.

 

Ово је изговорено у тишини у којој су сви пажљиво слушали и Омер тек сада препозна и глас, па када га повеза са изгледом, сину му мисао шта га је то гонило да више пута погледа овог странца...

 

Како Али-бег није трпио да му неко противуријечи, већ да му се само ласка, реаговао је на свој начин:

    - Пиће ти нудим, а ти би да ме понизиш, гњидо каурска!

Иста рука, која је чашу спустила, ту у близини је и остала као да је чекала, муњевито је зграби и сву њену садржину ракије сасу странцу у лице...

И Омер је, препознавши овог странца, одмах дрекнуо:

    - Пази се, брате, то је Стојан Јан...

 

Све је већ било прекасно...

 

Не зна се да ли је ракија из чаше прије стигла до лица странца, или је он придошлог насртљивца брже зграбио за овратник, повукао према себи и другом га шаком силовито саставио посред чела. Попут змије, из оног сједећег положаја преко стола дохвати човјека прије но што је трепнуо, али тако снажно, да се овај, иако поприлична грдосија, напросто свали. 

 

Звекну преврнути сто и она мала стаклена чаша. Звекнуше о под истовремено, када се и грдосија од бега свали и када брат му Омер изговори упозорење.

Сви скочише, а онај што је у шалама и запиткивао, на руке дочекао овог што је падао.

 

Све се то одиграло у једном трену, а у сљедећем  Стојан је већ хитро прескочио ограду веранде у правцу коња, који су стајали на везовима. У два-три сљедећа корака већ је био на коњу, као и Иван, који је ту чекао приправан да у оваквом трену реагује. Оба коња је одријешио, односно само је обавијени поводац брзо одавио око греде на везу и већ су подболи коње, усмјеривши их источним смјером, у којем су се кретали и при доласку.

Каква ли се галама и дрека подиже: Дрш′те влашку звјерад! На коње! Не дајте им да побјегну! За њима!

 

Ови су већ грабили у најсилнијем галопу, тако хитро и журно да су подигли прашину, од које се више нису ни видјели.

Појахаше и Турци, необично брзо, с обзиром да су већ пили ракију, и сада се ухватила бјесомучна потрјера за бјегунцима. За њима се придигао и Али-бег и како је имао понајбољег коња, већ их је сустизао, престизао у неописивој жељи да се што прије освети. Коњ му је незадрживо јурио и већ заузимао прву позицију у потјери...

    - Брже браћо, да их похватамо, јер срамоту ја опрати нећу...  

 

Након пола километра, његов коњ је ухватио ритам галопа и већ је измицао првима, а када из сокака иступише на ливаду, куд бијаше комотније, његов риђан заграби још јаче и видно поче измицати испред осталих у потјери, а све у силној жељи да чим прије сустигне бјегунце, спере љагу и срамоту...

 

И коњи бјегунаца су ухватили ритам и изгледало је као да успијевају повећати растојање и измицати још више. Из села су давно измакли и већ су иза леђа остављали једно повисоко брдо, чијим су јужним подножјем грабили преко ливада, примичући се сокаку и прескачући једну попречну живицу. Лако је прескочише, а када се обазреше, видјеше да и Али-бегов коњ језди и даље исто, као да живице није ни било, али остала његова дружина заостаје.

Па не могу баш сви имати врхунске коње. Прилично заосташе и сада је осветник надирао сам негдје на стотињак метара иза бјегунаца и исто толико испред своје групе. Још једна живица и и још једно кашњење групе, која удвостручи заостајање, тако да је Али-бег све више сам грабио напред.

 

Бјегунци прођоше и трећу живицу наспрам врела и сада су се, држећи правац, стали пењати уз благу падину, а када бијаху при врху,  Али-бег довикну:

    - Стан′ Кауре, да се огледамо, ниси ваљда сукњу  припасао!

Како то Стојан чу, у трену се обазрео и видје да главнина потјере заостаје савладавајући или заобилазећи ону трећу живицу, док се Али-бег већ пењео уз падину за њима. Онако зајапурен и бијесан, изгледао је још крупнији и жешћи. Десном руком је витлао сабљом, док је лијевом вјешто управљао коњем. Надирао је и пењао се.

 

Да ли је то био инат, понос, или оно крајишко у њему, није више ни важно, Стојан само затеже поводац...

    - Иване, продужи сам, стижем те зачас!

 

Иван се само кратко обазре залазећи стазом у грабов шумарак, а чим зађе за први грм и он затегну поводац...

 

Још док се Стојанов коњ заустављао, и док је он још једном, некаквим унутрашњим инстиктом, покушавао да погледа и осмотри противника, његове мисли, саме од себе, као на огрлицу нанизане, оживјеше слике из протеклих дана, стигоше чак до дјетињства, до првог увјежбавања војничких и борбених вјештина, како са дјечацима чобанима, тако и оних са Илијом Миљковићем у њиховом воћњаку и гдје још не.. У магновењу, између мноштва којекаквих изрека и мисли из најранијих дана искрсну и она, која му се стално јавља пред борбу:

- Сјајна звијездо што ме пратиш, дај ми снаге у мислима, па да прозрем душманина, да се браним како ваља -

 

Турчин је већ био ту, надохват руке, скоро да му се већ и дах осјећао. Примицао се великом брзином, веома искусно, јер Стојан још увијек не осјети онај трен или бљесак одлуке, на који ће начин напасти...  Више није било ни трена за чекање, морало се реаговати. Морало се нешто чинити у циљу одбране. Нагло затеже поводац на десно, па на лијево. Увјежбани коњ послушно га понесе...                           

И Али-бег је имао своју тактику. Поред сабље у десној руци, лијевом, којом је држао олабављени меки поводац, иза паса потеже своју сјајну кремењачу и хитро опали. Али усљед Стојановог изненадног покрета, набој одлетје у празно, промаши... У чуду Турчин застаде, а већ бијаше готово на дохвату противника...

 

Усред свога покрета Стојан задиже и усмјери мач, те коња управи поред противника и нагло га подбоде. Јурну вранац као стријела, а јахач како испружи руку, тако и дохвати противника, који се више није могао зауставити, мијењаити правац, измаћи...

Муњевито се сав испружи, дохвати га преко паса и прође коњем поред њега...

 

Противник покуша учинити што је у том тренутку могао, да се колико-толико измакне, али то бијаше одвећ снажно, прејако, изненадно. Изви се устрану тај крупни човјек и са собом повуче све. Свалише се јахач и коњ и оба јекнуше. Коњ се, ипак, брзо намјести и ногама заграби подлогу, те онако сав прашњав, стресе се и устаде, а јахач остаде на земљи, са десном ногом у узенгији. Коњ стаде и умири се.

 

Стојан више ништа није видио, нити се обазирао, само у некаквом полуокрету усмјери вранца за Иваном и замаче у грабик.

А Иван, када видје да Стојан остаде жив, окрену коња пут грабика и продужи, тако да га је Стојан сада пратио на неколико коњских дужина. У подножје грабика, преко њива па у колски пут, јурили су као да их вјетар носи.

 

Утом овамо главнина потјере стиже до Али-бега и продужи, а Омер, изненађен и у страху за брата, само у трку скочи са коња и просикта:

    - Ао, брате, шта се деси, колико те звијере рани? 

    - Ето видиш, за чим трчасмо, то и стигосмо.

    - Могу ли сада штогод да ти помогнем, док остали трага слиједе?

    - Прекасно је, мој брате једини, ране су ми предубоке. Придигни ме само мало, да још видим сјајна дана. Нисам знао да је такав и да није за мегдана. Освети ме ако можеш. Једино се у те уздам...

Заћута, клону...  

 

Клонуо је на рукама Омеровим, у наручју брата рођенога.

 

Поглед згасну. Рука, која се малочас грозничаво пихватала за братово раме, отпусти, сруши се...

 

Омер се следи. Осјети као да за братовом руком клону све... Сав свијет поче да се руши, пропада, оде све у бездан, у мрачну, бескрајну празнину.

На махове је осјећао да и сам пропада, а каткад да ће му брат испасти из руку. Не може га више обдржати, и сам ће се срушити, онесвијстити.

 

Дуго је остао у том клечећем положају, заокупљен очајним мислима, држећи брата у крилу.

Бескрајно усамљен, као да нигдје никог нема. Никог живог ни да му приђе. Да примијети његов очај. Само се чују два коња како пасу и вјетрић што чарлија. Смиче чуперак братове косе са чела. Открива ожиљак из дјетињства.  

Колико је још тако остао?

Колико је пута покушао, док је успио дићи и положити брата на коња. Нигдје никог да помогне, ма ни да прозбори, када му је најпотребније. Нигдје никог ни уз пут до села.

Тек сада Омер видје колико се човјек може осјећати усамљен, када му је најтеже.

Неописив бол груди је раздиро, враћао у стварност, дирао осјећај кривице, будио питања:

Како? Зашто, брате мој? Зашто се све ово деси на овај дан данашњи? Зар због ината, поноса? Чега? Достојанства ти више није требало. Свега си имао довољно. За какве је циљеве вриједило губити главу? За чим данас трчасмо? Толико брзо трчасмо, да нас ни опомена не стиже. А шта то ми стигосмо? Шта сада имамо?

Зашто и ја све ово не рекох ти прије? Нити сам се сјетио, нити би ти послушао...

Од свег бијеса ништа не видјесмо, мој брате једини...

 

Бјегунци су већ добрано измакли. Сада су сјурили низ још један шумарак, па ливадама преко двије рјечице, а онда се наставише успињати уз подужи кланац, насред којег се зауставише.

Пустише коњима да предахну. Тада спазише потјеру, како у трку гази ону прву ријечицу, настојећи да остане на трагу. Било их је петорица.

 

Поново су подболи коње и наставили с пењањем уз кланац, настојећи домоћи се виса. А када се тамо попеше, усмјерише између травнатих брежуљака, све док не стигоше усред повећег шумарка са крупним храстовим стаблима. Ту застадоше. Брзо сјахаше и из бисага извадише бичве. Оне ће и овога пута добро послужити у заметању трагова. Када их поставише коњима на ноге, поново узјахаше. Кретали су се истим правцем до сљедећег шумарка. Ту скренуше и усмјерише јужно.

 

Испред њих су се јасно оцртавали висови и обронци источних падина Грмеча.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: