Њему...

Можда нико није умио да те воли као ја јутрос.

Док први зраци Сунца стидљиво провирују главе, а сањиви

врапци припремају глас за пјевање.

06.45 будиш се у неком другом кревету поред неког са

ким ме одавно вараш.

Будна сам и ја.

Варам те са тобом, свакодневно.

И на јави и у сну.

Мирис свјеже кафе испуњава просторију.

Ускоро морам да кренем.

Ниједно мјесто није мој дом.

На станици гомила старијих људи.

Задубљени у своје мисли.

Са штанда запахује мирис тек штампаних новина.

Никада их не читам.

Ни ТВ не гледам.

Због тога ме обожаваш.

Боли нас уво за читав свијет.

Замисљам како изгледаш јутрос.

Да ли ти је она са којом ме вараш скувала кафу?

Пољуби ли те пред излазак из куће?

Дочекује ли те насмијана?

Никада ништа не питам.

Ја сам илузија.

Она је реалност.

Сунце је одвећ будно.

Моја чежња спава.

Пробудиће се вечерас.

Ни ти нећеш спавати. Знам.

Можда се превише осјећамо.

Можда ће све бити другачије ако машта постане стварност.

На пола пута сам до следећег пребивалишта.

Већ те јасно видим.

Насмијан и одлучан да освојиш и овај дан.

Наслућујем твој осмијех-најљепши на свијету.

Срце ми игра.Очи се сијају.

Нико не умије да те воли као ја јутрос.

И сваког дана. Потписујем.

Л'артиста

Од немира,

снова,

загрљаја,

страхова,

најтежег челика

и најфиније свиле саткана,

прожета понеким осмијехом

бујицом емоција

честом сузом,

болном тишином,

али још увијек блиставих очију

и дјечијег погледа

она,

стојећи у мјесту,

хода

утабаним путевима судбине,

држећи за руку само своју сјенку.

Театар

Ја нисам зељела да се истичем у циркусу препуном

дрогираних кловнова

и нисам наметала своје ријечи наглувим ушима.

Не.

Ја сам држала чврсто руб хаљине својих снова

као преплашено дијете што се крије иза мајчиних скута.

Није ме изједао мољац ега нити упрљала прашина набуситости.

Бисерно чиста пред свињама,

збуњена и погубљена

стојим у мјесту.

Није ме заслијепљивала свјетлост рефлектора

нити адреналин аплауза,

упаљених дланова,

театралног говора.

Није ме искористио систем, као кеш кредит,

нити сам дио тог изопаченог система.

У циркусу,

лудници,

егоистчних,душевно осакаћених кловнова,клонова

названом свијет, људи,

ја само избјегавам

и летим у загрљај Мјесецу

сваке ноћи

у нади да ће ме заштити његове руке.

Данијела Јокић, рођена у Никшићу, факултет завршила у

Београду. Члан је Удружења независних писаца из

Београда као и Поента поетике из Никшића. Писањем се

бави дуго година и објављена је у више заједничких

зборника унутар Удружења независних писаца и Поента

поетике. Недавно је издала и прву, самосталну, збирку

поезије "Алиса у земљи Луда”.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: