У ХРИСТОВОМ СТРОЈУ

Веруј у Бога и нећеш видети таму,

не бој се, насмејан иди према храму.

У божију кућу недељом сврати,

снагом молите духовно се обогати.

Радост своју немој тада да си скривао,

самим својим присуством, Бога си даривао.

Не стиди си џепа празног,

пороку одоли, поштеди себе греха разног.

Не отимај туђе, на ближњега не вичи,

поштен буди, к'о што Христу доличи.

Боље бити сиромах и веровати у свето тројство,

него за шаку дуката продати образ и чоjство.

Дукати и бисери нису битни,

пред Богом сви смо ситни.

Дал' јео кавијер, ил' јео проју,

сви смо у Христовом строју.

Успех изграђен на туђој несрећи,

брзо ће из твог живота побећи.

На туђу срећу не гази својом ногом,

слави, пости, причести се, живи са Богом.

Неверника Ђаво брзо спази,

не дозволи злу да те порази.

Нек ти душа ко икона блиста,

храбро корачај стопама Христа.

Ако верујеш у Бога, немаш чега да се бојиш,

живиш по божијој правди, усправно стојиш.

Бајонетом и пушком, слободно нек прете,

снага вере избавиће те, Господ тебе срете.

Кад по злу крене, кад вреба те змија љута,

знај да ниси сам, само прекрсти се три пута.

Вера ће ти помоћи да осетиш слободу,

никад не губи Веру, Слава Господу.

ОДА СЕЉАКУ

Кад пушком јабуку гађају,

кад се због међа свађају.

Сељаци то чине у господском маниру,

Сељаци одогојени на грозду, пршути и сиру.

Сељак вреди ко драгуљ, узоран отац деци,

љуби се славски колач, поштују се Свеци.

Од Сељака нема већег патриоте,

Сељак је оличење храбрости и доброте.

Да није сељачког рада и труда,

давно би умрла родна груда.

Сељак скроман, поштен у души,

са вуковима презими, Богу певуши.

Опанак, шајкачу, грумен планине Таре,

Сељак не би продао ни за злато, ни за паре.

Сељак отаџбину брани од смрти не преза,

чувај Боже Сељака храброг српског витеза.

КАД СЕ ВРАТИШ У РОДНО СЕЛО

Кад се вратиш у родно село,

до цркве прво сврати,

молитвом опери своје тело.

Ниси био ту за крсну славу.

умочио си у грех, комад свог бића,

међ иконама пронађи свог Свеца,

даривај га нечим, макар то била сића.

Пред задругом срешћеш људе,

на хартији суџук, у флаши мученица,

што им грла пржи.

Не гледај их са висине,

то што је теби мрско,

то њих у животу држи.

Стисни им руку,

за здравље упитај их први,

те крваве очи од некуд те памте,

седи са њима, њихов си, по говору, по крви.

Твоја је мајка сузама косу прала,

због тебе преполовила се јадна.

Кајеш ли се барем мало?

Причаш јој о великој срећи,

а све што си стекао у један џеп ти стало.

Узалуд си у туђини цели свет ћарио,

и без пара мајци си мио,

жељна је да те привије на груди

и пољуби у чело ко кад си дечак био.

Стидиш се опанака,

а из њих си утекао јуче,

не бежи из сељачке коже, не глуми господу,

тамо где си први пут окусио мајчино млеко,

тамо ген сам те вуче.

Мрштиш се кад ти спомену,

пршуту, кајмак и млади сир,

пљунуо си на своје корене,

туђину једеш из шаке,

душа твоја неће наћи мир.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: