детаљ слике: КРК Арт дизајн

НА КОНГРЕСУ У ЧИКАГУ

У Априлу 1969. године у Чикагу се одржавао конгрес Америчког удружења за хемију жита (ААСС), на који је мој ментор др Исидоре Хлинка пријавио мој рад ‘’Пшенични пентозани и њихов утицај на реолошке особине теста’’. Тиме је било одређено да и ја путујем у Чикаго, о трошку института ‘’Греин Ресерч Лаборатори’’ (ГРЛ). Конгрес се одржавао у Хилтон хотелу од 26 до 30 Априла.

Да би ме добро припремио за презентацију научног рада пред око хиљаду стручних слушалаца, мој ментор тренирао ме је три дана, у библиотеци института. Према његовим инструкцијама, ја сам излазио за говорницу, уз благи наклон поздравио присутне и обраћао им се ‘’Ледис анд џентлмен’’ и најавио назив моје теме. Др Хлинка је седео, мерио време мога излагања и бележио примедбе. Након мога излагања, он ми је саопштавао време трајања, које је морало бити тачно 20 минута, наглашавао шта морам истаћи као вежније, а шта евентуално мање важно и евентуалне грешке. Трећега дана, после мога излагања, сели смо и он ми је рекао: ‘’Сада је излагање било без грешке, можемо ићи у Чикаго, ја ћу седети негде у публици, а ти ћеш то обавити као што је било данас и на крају ћеш предложити да ти се поставе допунска питања, ко то буде желео, и одговорићеш им како знаш, у чега сам ја уверен да ће бити без грешке’’. Професор, др Исидоре Хлинка, мој ментор, саопштио ми је тада како треба писати научне радове, објаснио је: ‘’Већ у првој реченици треба исказати шта је главна тема рада, не треба писати ни једну реченицу која је сувишна, а треба јасно истаћи оно што је најважније и то у најкраћој форми, потпуно јасно. Додао је, такође, да то правило може да важи и у писању било чега, па чак и у усменом излагању’’.

У Чикаго смо отпутовали, он, др Хлинка; др Кит Типплес; др Фил Виллиамс; др Дон Ла Берже: и др Џимми Кругер. Сваки од њих, изузев др Хлинке, имао је пријављен свој рад, такође.

Тих дана, пред мој одлазак у Чикаго, приближавао се Босин порођај, па сам је оставио у кући код колегинице Сесилије Марек, да она неби остала сама у изнајмљеном стану.

Моја презентација рада на конгресу прошла је, по плану, веома добро. Било је и неколико уобичајених стручних питања, на која сам одговорио професионално добро, на задовољство професора др Хлинке. Те вечери, сви ми млађи, изузев др Хлинке, изашли смо у ноћни клуб.

У време трајања конгреса многе фирме излагале су своје прозводе, као узорке, које су делили бесплатно учесницима конгреса. За мене су многи производи били нови, ја сам обишао све произвођаче и накупио много узорака. Међу осталима узео сам и парфеме фирме Фриз & Фриз, а случај је био да ми је исте дао председник те фирме и позвао ме на вечеру у познати ресторан ‘’Максим’с. Током вечере за столом нас је седело шесторо, а супруга председника седела је до мене. Њој сам сасвим тихо рекао да бих ја радо украо мали тањирић на коме је била слика лорда који држи крзно преко рамена и пише име ресторана ‘’Максим’с’’. При том’ нисам приметио да је келнер стајао баш мени иза леђа и он је чуо то што сам ја рекао госпођи. Одмах је отишао и донео шест тањирића, сваком госту по један. Тако сам тај сувенир добио без крађе.

Једнога дана посетио сам Музеј науке и технологије, на обали језера Мичиген. До музеја се ишло подземном железницом, а моје колеге, када сам им најавио своју намеру да посетим дати музеј, одвраћали су ме, шалили су се, да је опасно путовати подземном железницом, сам, у Чикагу, да њоме путују само црнци и да могу имати проблема. Истина, када сам се нашао у вагону, поред мене било је пет црнаца и једна њихова девојка, а неко од њих водио је и огромног пса, али нико од њих ни речи мени није рекао, нити се било шта десило. Музеј ми се веома допао, поставке су биле изванредне, све из домена најновијих тадашњих достигнућа.

Пред повратак из Чикага за Виннипег, моје колеге су ме опет зачикавали, наравно опет су се шалили, да ћу имати проблема на канадској царини са многим узорцима, које сам понео са конгреса. Тада ја њима рекох: ‘’Ја ћу ићи први на царини, а ви гледајте шта ће се десити’’ и они се сложише са мојим предлогом. А ја сам од пртљага имао само акт-ташну, у коју сам ставио све моје узорке, а на врх свега ставио сам свој прљави веш. Када сам дошао пред цариника, пита он мене шта има да покажем, а ја му само отворим акт-ташну и кад он виде мој прљави веш, он сам само залупи моју ташну и рече: ‘’Го!’’, а они се само насмејаше и један од њих рече: ‘’Паметан Југословен!’’. Моја досетка је упалила и мојим другарима се допала.

Чим сам стигао кући, отишао сам код Сесилије Марек, поседео са њом и њеним мужем, испричао им како смо прошли у Чикагу, и довео Босу кући. Боса се породила десет дана касније, 11 Маја 1969. године, у Недељу, на Дан мајке, родила нам се кћерка Анастазиа.

Дан након Босиног порођаја, дошао сам редовно на посао у институт, и причао колегиници Џин Мелиш да ме је у породилишту срео човек из осигурања, који ми је нудио осигурање живота за бебу рођену тек претходне ноћи, што је мене чудило, а она ми је на то рекла да је то у Канади нормално. И док сам пио кафу, са клегама, у суседној соби, ушао је непознат човек у лабораторију, чак прошао поред Џин и сео на моју столицу и поџепарио мој сако. Џин је мислила да је то човек о коме сам јој причао за осигурање, па није реаговала. Идући кући свратио сам у Итнс и узео потребну храну. Када сам на благајни хтео да платим, преџепарио сам се два, три пута, новчаника није било. Тада сам вратио све што сам био узео и извинуо се благајници. Сутрадан, када сам тај догађај испричао колегама, они су ми предлагали да могу то пријавити полицији, али се пријава плаћала $100. Одустао сам, а у два новчаника које сам имао у џеповима било је око 106 долара и сви моји документи. На моју срећу, неко ми је документе послао поштом након три недеље, имао сам адресу у новчанику, претпостављам да их је нашао бачене. Лопов је узео само новац, а новчанике са документима бацио. Ја сам био срећан да сам добио документа.

Хилтон хотел у Чикагу

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: