детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

МОГУЋНОСТ РОМАНТИЗМА XXI ВЕКА

 

Логичари би поводом употребе појма уметник од стране већине данашњих естетичара на један начин, и употребе појма уметник од стране постмодерниста и вериста на други начин, закључили да се код две стране не подразумева исти садржај под појмом уметник. А тамо где се под неким појмом не подразумева исти садржај, онда и нема сукоба. Јер да бисмо се сукобили у мишљењу, морамо под појмовима исто мислити.

Јохан Георг Хаман је у своје време сматрао да  испод површине његовог очигледно елегантног века постоје многе мрачне силе. Хаман је у свом времену био представник револта квалитета против квантитета. По Хаману, Бог није геометар, математичар него песник. У своје време, Хаман је сматран чудаком, можда и лудаком. Сам Кант му је скретао пажњу на научна открића и значај астрономије. Хаманове реакције су биле да би најрадије уништио астрономију као науку, јер је сматрао да више неће бити чудеса у свемиру. Хаман је тада деловао можда као неко ко не разуме неминовност развитка науке, али његове идеје данас све више постају део свести о уметности једног броја савремених естетичара.

Један од Хаманових ставова је био и тај да када би се науке примениле на људско друштво оне би довеле до велике бирократизације. Хаман је и сматрао да људско биће, како су га замислили мислиоци просвећености, представља једну врсту„економског човека“, беживотног бића које све мање има контакта са другим људским бићима, са којима је Хаман желео да се дружи свакодневно. Суштина Хамановог учења је садржана у ставу: „уништити хир и машту уметности значи бити убица, и сплеткарити против уметности, живота и части“.[1]

Знатан је Хердеров утицај на читав романтичарски покрет и уметнике. Врло је значајно што је Хердер заправо увео у естетику и уметност појам експресионизма, односно право уметника као људских бића да се изразе у смислу њихове истинске и пуне природе. Хердер је указао на то да ако уметник не изражава своју пуну и истинску природу, онда је тиме спутао и осакатио себе и ограничио и умањио своју енергију. И Хаман и Хердер су сматрали да је уметничко дело експресија неког човека; да је уметничко дело глас једног људског бића које се обраћа другим људским бићима. Оно што су романтичари и бројни уметници поздравили у Кантовој филозофији било је потпуно порицање детерминизма и његово наглашавање колико је важна људска воља. То је оно што се зове аутономија. Хетро­но­мија би подразумевала то кад би нас бројни спољни чиниоци (физички, емоционални)  као стихија бацали или носили низ ток живота. Стога данас, треба да укажемо на то да је естетика немачког идеализма једна од важних полуга у суочавању даровитих и снажних уметничких личности са социолошко-патолошком појавом у XXI веку, која подразумева олако додељивање назива уметник, песник, сликар људима који га не заслужују.

Треба указати и на појаву и покушај да се писање есејистичких ставова у стиху од стране учених прогласи за уметност, што је недопустиви нонсенс. Значај и задатак естетике у XXI веку ће управо и даље бити у сагласју са Кантовом идејом, изјаснити се  и указати на то шта уметност није и не сме да буде. У складу са напред изнетим ставовима,  устврдила бих да ће се у XXI веку реализовати романтизам XXI века. У ком обиму ће се то догодити, сада је тешко рећи. Извесно је, међутим, да ће у XXI веку деловати и снажне личности уметника које ће, у Бајроновом духу, уз снагу свога дела бити привржене двема вредностима: снази воље и одсуству структуре света којој се морамо прилагодити. Увек ће, у свим епохама, па и у XXI веку, постојати надмоћне особе које ће захваљујући својој неукротивој вољи наметнути себе свету.

 

---

[1]Берлин, И., Корени романтизма, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 59.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: