детаљ слике: КРК Арт дизајн

АРХИМАНДРИТ НИЋИФОР ДУЧИЋ

ИЗМЕЂУ ИСТОРИОГРАФИЈЕ И КЊИЖЕВНОСТИ

Међу црквеним књижевницима, а поготово међу истраживачима српског 19. вијека, дјело архимандрита Нићифора Дучића (1832-1900), заузима по много чему значајно мјесто. Његову изузетну личност на сажет а тачан начин најбоље је приказао млади Слободан Јовановић наглашавајући да је „Дучић био живописна мешавина калуђера, комите и спаситеља“.[1] Упркос томе дуго времена је углавном из идеолошких разлога, а једним дијелом и због нашег неодговорног односа према традицији, Дучић био скрајнут и готово заборављен у српској историографији и књижевности. „Рано је почео бавити се књижевним пословима и писао је по угледу на Вука“.[2] Још као монах у манастиру Дужи у Херцеговини написао је прве књижевне радове, монографије о манастиру Тврдош и манастиру Дужи, које су објављене у Гиљфердиновом зборнику у Петрограду 1859. године. Убрзо иза тога објавио је и студију „Опис манастира Житомишљића у Херцеговини“ у Магазину србско-далматинском у Задру 1861. године.

Касније се током четири деценије интензивног рада најпотпуније исказао у области историографије српске цркве и српског народа, као и филолошко-текстолошких студија, а у књижевности је оставио запажене странице ратне прозе, путничких записа и критичких оцјена појединих новообјављених књига. За живота је уважаван без обзира на чињеницу што је његов „стручни и научни рад трпио и озбиљну критику“.[3] Дјело архимандрита Нићифора Дучића увијек се налазило на оној изазовној граници између историографије и књижевности, а као такво представља добар примјер прожимања истраживачког искуства и непосредног доживљаја актуелних догађаја, аутентичне документарности и надахнуте приче.

Као писац ратне прозе најпотпуније се исказао у књизи Борба Добровољачког кора Ибарске војске и усташких чета Јаворског кора: 1876, 77. и 78. год.: грађа за историју српског рата за ослобођење и независност, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд, 1881, 372. стр.Касније је прештампана у Дучићевим сабраним дјелима: Књижевни радови Нићифора Дучића, књ. 6, Борба Добровољачког кора Ибарске војске 1876. и Усташких чета Јаворског кора 1877-78, Штампарија Краљевине Србије, Београд, 1899, 508 стр. Због чињенице да је био непосредни учесник догађаја о којима нам казује, Дучићева ратна проза настала је у креативном споју историографског и аутобиографско-мемоарског поступка.

Наведена књига нам доста казује и о томе колико данас недовољно познајемо овај важни ратни догађај и овога храброг ратника и вриједног ствараоца: „У Војној енциклопедији у 10 томова нема његовог имена. Борбама Ибарске војске на Јавору 1876-1877. године посвећено је свега 13 редова, а Добровољачки кор којим је он командовао није ни поменут.“[4] У новије вријеме се ипак понешто поправила таква Дучићева незахвална позиција и написано је неколико запажених радова о различитим аспектима његовог рада. Овдје укратко указујемо на неке студије. Најприје на расправу Спасоја Мучибабића, која је, између осталог, посвећена устаничким и ратничким активностима, као и историографским студијама и мемоарским записима посвећеним тим догађајима, архимандрита Нићифора Дучића,[5] а затим и на запажену студију Славише Недељковића која је усмјерена на приказивање Дучићевог драгоцјеног националног рада у српским земљама под Турцима (1868-1876), а прије свега у старој и јужној Србији и Маћедонији.[6] Указујемо и на вриједно истраживање Момира Самарџића о Дучићевој дипломатској мисији у Цариграду и на Светој гори 1882. године.[7] Дучићев рад у Народној библиотеци истражила је на запажен начин Светлана Мирчов.[8] Поред свих њих, ипак највеће заслуге за обнављање интересовања за Дучићеву личност и дјело припадају монаху Игњатију Марковићу, који је приступио уређивању поновљених издања књига, као и приређивању различитих ситнијих текстова, а сачинио је и један исцрпан Дучићев животопис,[9] као и студију о његовој ратној прози са Јаворског фронта и каснијој административној улози у вођењу Жичке епархије 1890. године.[10]

У предговору књиге Борба Добровољачког кора Ибарске војске и усташких чета Јаворског кора: 1876, 77. и 78. год.: грађа за историју српског рата за ослобођење и независност, Дучић наглашава да као непосредни учесник ових догађаја у почетку није имао намјеру да сам пише о томе, али кад је у међувремену прочитао неке текстове, одлучио је да ипак сам прибјегне овом одговорном историографском послу. Дучић се превасходно осврће на чланак објављен у Ратнику „Војно географски опис земљишта, на коме су српске трупе оперирале у Турској“. Два су разлога која су га подстакла на тај посао. Први је да су у тим текстовима биле присутне неке очигледне погрешке, а други да су их написала лица која нису била способна да их пишу и која нису имала за то „потребнијех прибиљежака“.[11] Дучић вјерује да ће тим својим урађеним послом сачувати будуће истраживаче, који буду писали цјеловиту историју тога рата, „од нехотичнијех погрјешака“ приликом приказивања улоге Добровољачкога кора у том рату, те да ће им с те стране „олакшати унеколико тешки посао“.[12] Дучић тада, 1881. године, истиче и потребу писања дипломатске историје овога рата, јер би то значајно освијетлило позадину и олакшало тумачење непосредних ратних догађаја. Касније ће заиста о томе бити написана примјерна студија Јована Ристића у двотомној књизи Дипломатска историја Србије за време српских ратова 1875-78. (1896-1898).Дучић у наведеном предговору исказује критички став упућен и српским историчарима опомињући их да није лијепо „да странци састављају и пишу нашу историју за нас“,[13] а затим износи тезу „да је она историја најистинитија коју пишу очевици и учесници великих догађаја, разумије се на основу факата тачно и истинито“.[14] При томе наглашава дужност и обавезу своје генерације истраживача да оставе потомцима потанко описано велике догађаје којима су били свједоци или у којима су учествовали. Тиме ће бити спријечена могућа „нејасна питања“, која су присутна у разумијевању и тумачењу српске историје, а која су настала због тога што су то наши преци пропустили да ураде „незнањем или немарношћу“.[15]

На крају предговора, Дучић указује и на концепцију свога дјела. Наглашава три његове цјелине. Уводни „Приступ“ у коме су представљене околности које су претходиле почетку овога рата. Мисли ту прије свега на комплексне политичке односе и интересе великих сила: Русије, Турске и Аустрије, што се снажно одсликавало и на Балканском полуострву. Затим на несумњиве стољетне тежње српског народа за ослобођењем од турске окупације и уједињење, као и на народни устанак (револуцију) 1875. године у Херцеговини и Босни који је непосредно претходио овим ратним догађајима. У првом дијелу је указано на оснивање Добовољачког кора Ибарске војске 1876. године, када је Дучић одлуком министра војног именован за команданта те јединице, а затим су приказани бојеви са Турцима на Новој Вароши, Радојни, Јавору, Мрави-пољу (код Вапе), Лиси, Боровцу, Сувом рту, и опет на Јавору.  У другом дијелу је приказана организација Устаничких чета Јаворског кора 1877. године, као и бојеви на Увцу код Лукове ћуприје, све до примирја које је потписано 19. јануара 1878. године.  

Дучић наглашава да је одлуком министра војног, пуковника Тихомиља Николића, још у марту 1876. године издата наредба да се, осим других мјеста, скупљају добровољци и устаници и у Ужицу. Радило се о оним војно способним мушкарцима који су били пребјегли 1875. године из источне Босне и Херцеговине у крајеве западне Србије. Крајем априла урађена је војничка организација те добровољачке јединице, а 2. маја за командата тих јединица одређен је архимандрит Нићифор Дучић. Касније ће 14. јуна, указом кнеза Милана Обреновића, бити и званично именован на ту командантску фукцију У једној наредби министра војног од 13. јуна уређене су чете и батаљони, а именован је и назив ове јединице „Добровољачки кор Ибарске војске“. Дучић наглашава да је 18. јуна јединица скупила преко 2800 војника, „већином из Босне, Херцеговине, Црне Горе, нешто из Србије из III класе, и само неколико из Аустрије и других земаља“.[16] 

Дучић описује организацију јединице на батаљоне, чете, получете, водове и десетине, именује све командатне тих јединица, приказује изглед заставе цијелога Кора, која је имала изглед тробојке на свиленом платну „са српским грбом на једној и двије пушке прекрштене на другој страни и натписом: За ослобођење 1876. год.“.[17] Наглашава да су се добровољци отимали ко ће бити заставник у четама. Поготово је био понос носити батаљонске заставе, док је застава цијелога Кора припадала само оним најизузетнијим јунацима. Приказана је и врста пјешадијског наоружања, руске и белгијске пушке „спредњаче“, од артиљеријског оруђа истакнута су два „мерзера“. Описана је одјећа и обућа војника, начин организације коморе и исхране јединице, наглашено је постојање двојице пушкара за оправку оштећеног наоружања и сл. Указано је и на слабости у организацији јединице. Прије свега, недостатак стручног љекарског и болничког особља, као и чињеницу да се прва болница налазила дубоко у позадини, чак у Ужицу, тако да су тешки рањеници морали бити вожени и по пет сати на коњским таљигама до прве болнице.

Убрзо су услиједиле и прве борбе и приказ непосредног дејства јединице на ратним просторима. Дучић их описује кроз укрштање војничких наредби, приказаних овдје у облику документарне грађе, као и сопствених коментара који су пратили или појашњавали те службене дописе. Тако је предочена наредба командата дивизије, ђенерала Фрање Заха, од 19. јуна, којом се јединица распоређује на простор Нове Вароши са задатком да што прије заузму и ослободе ову варошицу. Дучић са много надахнућа и поноса описује полазак своје јединице из Ужица, гдје су их испратили бројни грађани, али са тугом приказује и трагични догађај у коме је један добровољац хтио на силу да прође преко моста на Ђетињи, иако је то било забрањено, тако да је при томе смртно ранио једног стражара. Одмах је кривац предат ратном суду, осуђен на смрт и стријељан на путу према Забучју, „пред војском и великим бројем ужичке публике за углед војничке послушности и дисциплине“.[18] Дучић ће касније нагласити да су добровољци имали плату од државе и да им је било строго забрањено „да ништа бесплатно не узимљу од народа, који страда и ради којега је Србија објавила рат Турској“.[19] При томе је у договору са старјешинама Кора била прописана такса за месо, сир, скоруп и млијеко. Приказано је и прво ноћиште јединице под отвореним необом на простору Чајетине, као и нагла киша и захлађење, који су им направили много невоља јер је добар број војника био неадекватно одјевен.

Највише пажње Дучић посвећује првим војничким акцијама јединице, преласку преко границе на Растоцима под Сињцем у близини Кокиног Брода, гдје им је највећи проблем правио набујали Увац, освајање турских караула и шанчева на планинским висовима око Нове Вароши. При томе, увијек наглашава имена оних војника и командира који су се непосредно истакли у војничких акцијама. „У превођењу преко Увца између осталијех заслужио је на првом мјесту похвалу потпоручник Славољуб Исаковић“.[20] Дучић указује и на војничке погрешке и лошу припрему овога рата, јер нису биле урађене добре топографске карте у тим пограничним областима, нису урађени обавјештајни подаци о јединицама и распореду турске војске, тако да су се добовољци нашли у непознатим околностима и само им је срећа помогла да ти пропусти не буду скупо плаћени људским страдањем и жртвама.  

У приказу бојева које су добровољци водили са турском војском, посебно су описани драматични догађаји у околини Нове Вароши. Дучић као посебан документ објављује проглас који је послао у ноћи између 26. и 27. јуна 1876. године муслиманским првацима у Новој Вароши. Обраћа им се као истородноме народу по крви, језику и поријеклу, а затим их позива да не пролијевају непотребно крв, да не уништавају куће и имовину, већ да се сврстају под српску заставу, под заштиту српских закона, како би „уживали сва грађанска права једнако као и остали грађани Србије“. Уколико се не покоре, Дучић их опомиње на то да је „војска као ватра и вода, која пред собом све руши и уништава!“[21]

Догађаји на фронту нису били нимало лаки, јер је турска војска била добро утврђена и бројна. Позицију Добровољачког кора отежала је и чињеница да је Ибарска дивизија на Јавору имала прву битку још 24. јуна на Калипољу и да је била са знатним губицима принуђена да се повуче. Дучић наглашава да се прва борба доборовољаца са турском војском одиграла у ноћи између 25. и 26. јуна у Амзићима код Нове Вароши. Са много детаља је приказао дејство појединих српских чета и водова, указао је на положаје по којима је дејствовала српска и турска артиљерија. Баш кад су српске јединице заузеле планински масив Тиква изнад Нове Вароши и кад се учинило да ће се Нововарошани предати турска војска је добила снажну потпору из Пријепоља и Косатице, путем преко Златара, што је онемогућило пад вароши. Поред тих општих и крупних војничких операција, Дучић описује и појединачне судбине учесника у бојевима. Напомиње да је „неколицина мекушаца“ из другог српског батаљона из доњег Полимља, који нису били вични тако жестоким окршајима, „мсрнула у љесковину“ и побјегла са бојишта. Дучић описује да га је тог дана „брцнула једна одшкрапина од турске гранате“, тј. да је био рањен гелером у лијеву руку, али да није због тога хтио да напусти бојиште.[22] Извјештава да је тог дана у боју погинуло 12 добровољаца, међу којима и четовођа друге чете другог батаљона, Милош Ђуровић, рањених је било 40, међу којима и командант другог батаоља, потпоручник Тодор Јовановић. Дучић напомиње да је према каснијим сазнањима у истом том боју са турске стране погинуло 98 лица, а да је рањених било 165. Све то говори о крупним размјерама битке тог првог борбеног дана Добровољачког кора, али и о очигледно тешком положају у коме се нашла српска војска. Дучић наглашава да је био принуђен да због свега тога изда наредбу о повлачењу 27. јуна на резервне положаје на Радојни.

Упркос свим војничким недаћама, Дучић по доласку на Радојну даје надахнуте описе природе на овој заравни која је била настањена српским селима, али се народ морао иселити одатле у почетку буне 1875. године и пребјећи у Србију. „Трава по Радојни бијаше порасла човјеку до појаса; коњу до седла; а од цвијећа и питомине читаво се поље претворило у мирис. На све стране по Радојни жуборе извори здраве воде. Многи шљиваци и воћњаци виђаху се пусти око изгорјелих села и кућа. Колико очараваше дивна природа толико туга обузимаше српско срце, гледајући пустош и гаришта српских села од турске варварске руке!“[23]

У каснијим извјештајима, Дучић обавјештава ђенерала Заха, и команду дивизије, о свим детаљима војничких акција на фронту. Посебно се издваја вијест о заузимању Прибојске Бање 30. јуна 1876. године, али и турски упади у Мокру Гору и спаљивање ове варошице и околних села да би се осветили за губитке око Прибоја и Нове Вароши. При томе не скрива ни проблеме који су постојали у снабдјевању храном добровољачке војске на фронту, тако да се усљед нередовног и слабо организованог допремања из Ужица дешавало да војници остану гладни. Тек од 3. јула и бројних дописа које је Дучић слао команди дивизије тај проблем је разријешен.

У Дучићевим записима детаљно су приказане и диверзије, које је „вјешто удешавао“ командант турске војске Мехмед-Али-паша, како би стално узнемиравао српску добровољачку војску на запосједнутим положајима око Нове Вароши, на Радојни, код Калипоља и Љепојевића, као и поменуте упаде у дубину српске територије, као што је био онај у Мокрој Гори. За све то вријеме извиднице добровољачке војске су извјештавале о прикупљању јаких турских снага у околини Нове Вароши и Пријепоља, што је био очигледан знак да су се припремали за велику офанзиву против српске војске на Јаворском фронту. Посебну врсту диверзија чиниле су тенденциозне „гласине“ које су често стизале међу устанике и добровољце, а у којима су се шириле нетачне информације „да њихове фамиље, које су пребјегле из Босне и Херцеговине и становаху по Ужичкоме округу“ доживљавају разне врсте непријатности од локалног становништва и да „пате од глади“.[24]

Дучић извјештава да је био добио налог из команде дивизије са Јавора да напусти запосједнуте позиције и да поведе Кор на Јавор како би преузимали даље заједничке операције. Тада је Дучић донио самосталну одлуку да се не повлачи са добровољцима, те да и без потпоре дивизије остане на позицијама на Радојни и поведе битку против Турака, јер је увиђао да је та процјена штаба погрешна и да може имати несагледиве посљедице за пад читаве линије одбране, па чак и продор турске војске све до Ужица. Каснији расплет догађаја показаће да је Дучић био у праву и да је донио једину исправну одлуку у том тешком тренутку.

Та велика и пресудна битка на Радојни, на којој ће се херојством прославити добровољачка војска и њен командант Дучић, започета је турским нападом у ране јутарње сате 6. јула 1876. године. Касније ће за ово исказано јунаштво Дучић добити орден „Таковског крста“ од књаза Милана Обреновића. Напомињемо да је у новије вријеме о бројним Дучићевим одликовањима написана запажена студија Марије Јеринић.[25] Када је изгледало да би турска војска могла одсијећи прелазе на Увцу и тако блокирати српску војску, Дучић је са неколико стотина храбрих добровољаца прешао преко Увца „више пливајући него газећи“ и тако је заузео велики шанац изнад Малишине карауле, који је доминирао над обје обале ријеке. Одатле су плотунима покосили силну турску војску и онемогућили је не само да освоји прелазе, него су је натјерали у повлачење. Дучић описује да је тада позвао добровољце на јуриш: „Побјеже турска војска! Ко је јунак! Ко не жали живот за поштење, јуриш! Сад или никад!“ Након тога је за њим кренуло више од 500 јунака из сва три добровољачка батаљона, а Турци су бјежали у највећем нереду остављајући за собом мртве и рањене. Дучић нас на крају извјештава да је погинуло 60 добровољаца и устаника, међу њима и више старјешина које поименице наводи, рањених је било 43, а нестало их је 40 и није их било могуће пронаћи. Пронађено је на разбојишту и више од 100 мртвих и рањених Турака. Дучић наглашава да је према једном усменом извјештају из Нове Вароши добио информацију да је погинуло више од 170 а рањено 300 турских војника. На крају приказа овога крвавог и славног боја са поносом истиче да је ђенерал Зах одао признање добовољачкој војсци за исказано јунаштво на Радојни. „Ова крвава побједа неисказано обрадова добровољце; и најслабији војници осјећаху тада да су јунаци. Ова је побједа за све вријеме Српско-турскога рата била морална храна Кору. Она је сваком добровољцу и устанику улила поуздање у се, и створила увјерење у читаву Кору да се не боји турске војске ма колико и каква била.“[26]

Дучић наглашава да је након те битке у његов логор послат добровољац Никола Квекић, Србин из Трста и шурак црногорскога кнеза Данила, да га је именовао за свог другог ађутанта, те да се истакао храброшћу у каснијим борбама. Није случајно Дучић истицао признања која је добровољачка војска, а и он сам као њен командант, добијао од ђенерала Заха. Поготово је истицао да му је ђенерал Зах давао пуну слободу у доношењу војничких одлука.

Херојство добровољачке војске показаће се и приликом њеног премјештања на Јавор у борби за освајање куле на Васиљевићима 12. јула како би се отворио пут српској војсци за продор према Сјеници. У тој жестокој борби Дучић је посебно уочио храброст ђенералшабног капетана Милутина Гарашанина, који је тог дана био придружен доборовољцима и први пут је непосредно учествовао у једном боју. Командовао је артиљеријском батеријом и при томе је у најжешћем боју стајао хладнокрвно, мјерио одстојање, командовао паљбу, а гдје омјери ту је и погађао „наносећи непријатељу грдну штету“.[27] У коментарима овога херојског подвига Дучић је са жаљењем констатовао да је команда дивизије закаснила са овом војничком операцијом и да је правац према Сјеници требало војнички форсирати још прије 24. јуна и битке на Калипољу.

Након тога је због болести дошло до одступања старог ђенерала Заха са мјеста команданта Јаворске дивизије, а привремено је за његовог заступника именован ђенералштабни потпуковник Илија Чолак-Антић. Испоставиће се да је то била погрешна војничка одлука и да Чолак-Антић није био оперативно способан да доноси брзе и промишљене одлуке, због наглашене сујете имао је лошу комуникацију са командантима на фронту, а међу њима посебно са Дучићем као командатном добровољачке јединице. Заступник команданта Чолак-Антић је доносио читав низ бесмислених императивних и иритирајућих наредби, попут оне да су војници обавезни да држе у чистом стању своје наоружање, као и наредбу да Добровољачки кор раздвоји на два дијела, упркос Дучићевом неслагању, чиме је ову храбру јединицу оперативно ослабио. Учинио је још читав низ других погрешних или касних корака што ће скупо коштати српску војску приликом турског напада на Лису и Боровац у рану зору 26. јула. Да несрећа буде још већа, Чолак-Антић је претходне вечери био позвао на ђенералштабни састанак командатне јединица, а међу њима и Дучића, тако да није био са својим добровољцима кад је напад отпочео. Касније му је било потребно више од три сата да се врати у јединицу и покуша да консолидује линије одбране. Дучић наглашава да је тада тешко рањен, а касније је и погинуо храбри и способни командант мерзерске батерије, Ристо Михаиловић. Дучић се одмах нашао у самом центру на бојној линији када му је настрадао коњ, срећно је успио да заплијени турског коња седланика са свом опремом, а у једној зобници је пронашао главу српског војника кога је турски коњаник претходно убио. Можда би Дучић успио да консолидује војску и заустави турски продор да га нису нешто касније ранили у ногу шрапнели од једне турске гранате, а пошто га је детонација била одбацила са коња сви су помислили да је погинуо, што је ослабило морал добровољаца и подстакло их да крену у повлачење. Убрзо иза тога српска војска је изгубила Јавор. Због свега тога Дучић истиче да су му поједини виши официри замјерали што је стајао на „бојној линији за вријеме боја“, јер је официрска пракса наметала да командни штаб буде у позадини бојишта. Дучић не оспорава такву војничку праксу и сматра да је оправдана када се ради о војницима који су долазили из касарне. Међутим, када се радило о добровољачким јединицима то је било неизводљиво због дубоко укоријењене устаничке свијести српских ратника „да виде свога старјешину свуда, па и у бојевима напријед“.[28] 

Дучић у каснијем казивању усмјерава пажњу на посљедице тог пораза и трагичне наредбе несрећног Чолак-Антића који је сву своју немоћ и очигледну неспособност искаљивао на јединици Добровољачког кора. Није хтио да исплати зараде добровољцима, а убрзо је расформирао читаву јединицу, вјероватно најхрабрију на том ратишту, а од рањеног Дучића који је био у болници на лијечењу је тражио да му достави финансијске извјештаје и сл. Дучић отворено исказује своје мишљење да је Чолак-Антић био неспособан и некуражан да води борбе на Јавору и да је искључиви кривац за српски пораз: „Да је заступник команданта Ибарске војске за ово предан ратном суду, увјерен сам да већ не би пасао сабљу!“[29] Касније је овај официр смијењен са мјеста заступника командантна дивизије Ибарске војске.

На крају првог дијела својих ратних записа, Дучић наглашава да се опоравио од рањавања средином октобра 1876. године и баш кад је требало да се изнова врати у јединицу, догодила се „катастрофа српске војске на Ђунису“, тако да је наступило примирје које је трајало све до 18. фебруара 1877. године, а након тога је потписан мир између Србије и Турске.

Наставиће се ...

Архимандрит Нићифор Дучић (1832 - 1900)

---

[1]Слободан Јовановић, „Стојан Новаковић (1842-1915“, Из историје и књижевности, књига I, Сабрана дела Слободана Јовановића, том 11, прир. Радован Самарџић и Живорад Стојковић, БИГЗ-Југославијапублик-Српска књижевна задруга, Београд, 1991, стр. 118.   

[2]Миро Вуксановић, „Дучић, Нићифор“, Српски биографски речник, књига бр. 3, Матица Српска, Нови Сад, 2007, стр. 466.

[3]Душан Ј. Мартиновић, „Нићифор Дучић“, Портрети II,Централна библиотека „Ђурђе Црнојевић“, Цетиње, 1987, стр. 35.

[4]Славољуб Марковић, „О књизи“, поговор у: Нићифор Дучић, Записи о Црној Гори, Старој Херцеговини и Србији, прир. Душан Петковић, Радослав Таминџија; написао предговор и уредио, монах Игњатије Марковић, Друштво за очување баштине „Доб“, Гацко, 2003, стр. 477.

[5]Спасоје Мучибабић, „Архимандрит Нићифор Дучић као херцеговачки устаник, српски војсковођа и војни историчар“, Херцеговачки устанак 1875-1878, зборник радова, Гацко, 2016, стр. 273-284.

[6]Славиша Недељковић, „Национални рад архимандрита Нићифора Дучића у српским земљама под Турцима (1868-1876)“, Црквене студије, број 17/2020, Ниш, 2020, стр. 149-159.

[7]Момир Самарџић, „Мисија архимандрита Нићифора Дучића у Цариграду и на Светој гори 1882. године“, Историјски часопис, књ. LII, Београд, 2005, стр. 273-292. 

[8]Светлана Мирчов, „Нићифор Дучић као управник Народне библиотеке Србије у Београду“, Гласник Народне библиотеке Србије, год. 7, број 1(2005), Београд, 2005, стр. 159-165.

[9]Игњатије Марковић, „Животопис архимандрита Нићифора Дучића“, предговор у књизи: Нићифор Дучић, Историја српске православне цркве од првијех десетина VII в. до наших дана, прир. Душан Петковић, Радослав Таминџија; животопис написао и уредио, монах Игњатије Марковић, Друштво за очување баштине Доб, Гацко, 2008, стр. 9-43.

[10]Игњатије Марковић, „Архимандрит Нићифор Дучић, јаворски јунак и администратор епархије Жичке“, Наша прошлост, часопис Историјског архива и Друштва историчара среза Краљево, број 9/2010, стр. 97-124.

[11]Нићифор Дучић, „Борба Добровољачког кора Ибарске војске 1876. год. и Усташких чета Јаворског кора 1877-78. године“, Записи о Црној Гори, Старој Херцеговини и Србији, прир. Душан Петковић, Радослав Таминџија; написао предговор и уредио, монах Игњатије Марковић, Друштво за очување баштине „Доб“, Гацко, 2003, стр. 261.

[12]Исто, стр. 261.

[13]Исто, стр. 262.

[14]Исто, стр. 262-263.

[15]Исто, стр. 263.

[16]Исто, стр. 272.

[17]Исто, стр. 272.

[18]Исто, стр. 277.

[19]Исто, стр. 289.

[20]Исто, стр. 285.

[21]Исто, стр. 290-291.

[22]Исто, стр. 295.

[23]Исто, стр. 300.

[24]Исто, стр. 392.

[25]Марија Јеринић, „Одликовања архимандрита Нићифора Дучића у светлу пронађених повеља“, Нумизматичар, број 37/2019, Београд, 2019, стр. 299-331.

 

[26]Нићифор Дучић, „Борба Добровољачког кора Ибарске војске 1876. год. и Усташких чета Јаворског кора 1877-78. године“, нав. дјело, стр. 326.

[27]Исто, стр. 350.

[28]Исто, стр. 409.

[29]Исто, стр. 414.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: