|
|
|
 | Владимир Радовановић | |
| |
Одсјај у бари
Поцепана кеса из које је вирила књига, као стрелица-путоказ усмеравала је Мартинову немисао у непокрету. На тренутак помислио је да лагани терет, исписане мудрости превагнуо је, подигао до облака оловну празнину натопљену дугим, ситним капима. На тренутак, смисао је у стиснутој шаци десне руке покренула ток борбе.
Узалуд, натопљена оловна празнина, убрзо је одбацила све муком учињено. Наталожена тескоба, бес и ... , непрекидне траке празнине у блиском сећању прогутале су све видљиво.
Кораци су били лутајући, кружни и бесмислени. Круг се сужавао у кретању и постајао је на изглед равна линија без краја. Иза сваког следећег, мрак је био тамнији, свака видљивост бледела је. Под корацима, није се назирао пут, само су одзвањали ударци распршених капи...
Подигнуте десне руке у покушају, да додирне облак. Облик је изгубио смисао, легао је и покрио се површином устајале живе воде.
Заспао је у одсјају. Високо изнад ноћних облака, на расутој прашини звезда... Одсјај је био јасан и видљив. Огледало бескраја сијало је.
Бара је била без таласа, последње капи одавно су је испуниле.
|
