ФИЛОЗОФИЈА ПОТРЕБА ВРЕМЕНА, разговор са Иваном Вучковићем

Један од важних предмета током формалног образовања је и филозофија, а у гимназијама ту је и логика, као засебна област изучавања. Ови предмети су од изузетног значаја за младе, јер не само да шире њихово образовање, већ утичу и на развој критичке мисли, аналитичног закључивања, поспешују реторичке способности. Ученици можда одмах не схватају значај који овај предмет доноси, али доцније вештине које су стекли на часовима и информације које су добили примењују у даљем образовању или на пословима које обављају.

Мастер филозофије и професор Иван Вучковић је у овом разговору говорио о вредностима филозофије као предмета у нашим школама, али и неретком изостанку темељнијег изучавања српских филозофа.(фпто: приватна архива)

Разговор водила: Бранка Селаковић - Београд - Бор 17. децембар 2021.

- У каквој је позицији филозофија, као наука, у свету, али и код нас?

- Филозофија је, чини се, не само институционализована већ је нажалост постала, у оквиру званичних институција, најчешће нешто што изворно вероватно никада не би пристала да буде - интелектуално задовољење одређених формалних потреба за напредовањем у каријери у виду побољшања титуле (шта је, дакле, потребно урадити да сутра више не будем магистар већ доктор и сл.)

Наравно, није увек овако - тога има и биће а диферентна специфика „differentia specifica“ између онога што вреди у оквиру филозофских наука и онога што је шаблон се управо мора огледати у ономе што се назива "потреба времена" - филозоф мора да разуме и објасни пре свега своје време и оно што ће доћи. Тумачити рецимо појам филиокве „filioque“ је лепо и значајно али, уколико се ни најмање не осврнемо на наше време, оно чиме се бавимо није филозофија која нам је потребна већ нека врста историје мисли. Због тога сам склон да правим разлику између филозофа и филозофског радника (у тексту под сличним називом који је објављен у Швајцарској сам укратко био објаснио детаље).

Такође, неретко сам се сукобљавао у мишљењу са колегама, професорима, директорима различитих институција... Као што рече отприлике и Рембрант - не могу да се прилагодим ономе што неко од мене тражи само зато што је то пожељно. Да сам, дакле, хтео да будем послушан већ бих предавао на факултету и био доктор. Ипак, никада нисам био конформиста или полтрон. То једноставно нисам ја а повремено волим да станем испред огледала а да угледам себе а не неког климоглавца или улизицу. Оно што мора да се уради - то мора да се уради и ту нема компромиса - "...нек по цвећу жене газе а трње је за човека" (Ђ. Јакшић)

- Колико се на катедрама за филозофију у Србији проучавају дела наших филозофа?

Врло мало. Током мојих студија - оквирно смо поменули неколико. Мислим да није другачије ни данас. Ја сам самоиницијативно изучавао Божидара Кнежевића, Николу Милошевића и друге. Ми своје интелектуалаце не ценимо много.

- Због чега је филозофија важна у формалном образовању младих?

Филозофија, као вештина аргументованог мишљења, не само да је потребна младима у оквиру опште културе већ их она изграђује као мислећа бића. Поред осталог, уколико млади на време схвате да у оквиру друштвених питања најчешће нема коначних решења већ је увек потребно водити изнова и изнова отворену дискусију, онда се гасе предрасуде а јавља разумевање слике света.

Свако коначно решење питања о лепом у уметности, о државном уређењу, о еутаназији и сл. јесте својеврсни "интелектуални фашизам". Филозофија има за задатак да таква решења спречи. Човек мора стално преиспитивати себе, своје ставове и своје поступке.

- Ипак, број часова се смањује у стручним средњим школама, а то утиче не само на будуће генерације већ и на професоре.

Тачно, очигледно је да, баш из горе наведеног, филозофија смета. Када се вратимо на почетке, видимо да је и тада  сметала. Хераклит је био "мрачни", Сократ је погубљен, Боетије затворен, Ђордано Бруно спаљен, Спиноза екскомунициран...

- Која област вас као филозофа и професора посебно интересује?

Највише се бавим оним што се популарно шире назива егзистенцијализам.

Верујем да ћу ускоро завршити књигу ("Албер Ками и филозофија апсурда"). Последњих година, радим пре свега на Камију а посредно на Ничеу, Исаији Берлину, Хани Арент и другима.

Такође, изучавао сам недавно и филозофију пропаганде (пре свега у оквиру другог светског рата) и филозофију образовања.

То је најкраће.

Тренутно читам "Културу и друштво" (Маркузе), "Ивана Денисовича" односно Солжењицина и биографију Џонија Кеша.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: