Сви ти писци огледају се
у месечини и лавежу
у поноћном болу у мртвилу
када су тихи
како је чудесно повезивати
небо и украсно платно
метле и цвеће
и сву децу са летом
сви ти писци једном баце
своје хартије и идеје
и обесе се о небеске конопце
у мртвилу када су тихи
како је чудесно умирати
и бити епохално крив
а бити снажан, олујан и жив
слушати лавеж и њему исповедати бол
