ПУТНИК
Путујем, долазим, удишем, не стајем.
Путујем, плачем, престајем, не стајем.
Путујем, растем, сазнајем, не стајем.
Путујем, учим, прихватам, не стајем.
Путујем, љубим, летим, не стајем.
Путујем, патим, ослушкујем, не стајем.
Путујем, волим, грлим, не стајем.
Путујем, градим, певам, не стајем.
Путујем, падам, устајем, не стајем.
Путујем, ратујем, побеђујем, не стајем.
Путујем, застајем, препознајем, не стајем.
Путујем, предајем, мудрујем, не стајем.
Путујем, седим, разумем, не стајем.
Путујем, нестајем, одлазим, не стајем.
Путујем....
ЉУБИЧАСТИ МЕСЕЦ
Уморна сам од великих снова,
одлазим од злих људи,
од сутра мењам све,
ехо моје душе ме буди.
Одбијам да верујем
ономе што ми за љубав суди,
опростићу му, волела сам га,
знао је срце да ми узбуди.
Самоћа ће ми помоћи
да потражим своју снагу,
издржаћу, болеће ме,
али нећу пасти под ноге врагу.
Мрачну тајну сакрићу
вешто у своме трагу,
сенку што ме прати
оставићу на кућном прагу.
Погледом ћу пробудити,
на црном небу звезду сјајну,
она ће ми открити
Божанску добро чувану тајну.
„Засветлеће љубичасти Месец
и промениће људску судбину очајну,
а они који виде туђу бол и патњу,
добиће од анђела љубав трајну.“
Потражићу и скупићу жеље своје
на једном месту,
засладићу дане осмехом,
чинићу то искрено и често.
Дариваћу доброту
и у души ће ми храброст доћи на престо,
открићу љубав, владаћу светом,
чиниће се да је страх нестô.
Ти сада не треба да ходаш,
носићу те у срцу своме,
зли људи ме научише лекцију,
а од сада ће бити по моме.
Драги мој, Месец је љубичаст
причаћу ти и певати о томе,
да знаш како моћно, како снажно,
осмех и љубав тугу ломе.
Погледом ћу пробудити
на црном небу звезду сјајну,
она ће ми открити
Божанску добро чувану тајну.
„Засветлеће љубичасти Месец
и промениће људску судбину очајну,
а они који виде туђу бол и патњу,
добиће од анђела љубав трајну.“
КАФАНСКОЈ ПЕВАЧИЦИ
Осећам да сам распет,
лагано нестајем
из овог света лажне наде.
Одлазим, не знам куд,
али знам да ни тамо
не желим изгубити нежност,
нити запоставити ово дете
у мени које машта.
Зато тражим од неба
да ми дозволи
још један дан за жеље
које не морају бити тајне,
да сањам по дану,
седећи крај тебе,
о почетку нове сетве,
негде далеко, где бела светлост
семе живота вечно греје.
Веру у твоју љубав
искушава ми
горчина у устима
настала од страсти,
и она тиха жудња
прикривена заносом,
за коју се плашим
да ће ми украсти
осећај сласти
давних,
никад заборављених пољубаца
и свилених додира
који су остали заробљени
овде,
у кафанском диму,
песми и игри
у заносном ритму.
Душа ми је пренела поруку неба,
ово је моје последње вече.
Док наливам здравицу у кристалну чашу
рукама је не држим,
уснама је не милујем,
из ње пиће нестаје,
а нити га просипам
нити га пијем.
Жеђ за љубављу
пламен у мени пали,
алкохол сâм испарава,
самоћа одласка последњу жељу тражи.
Нек зазвече даире
на куковима твојим
хоћу да памтим овај свет
по ватреном плесу
и гласу на уснама сочним.
Одлазим!
