ТАЈНА
Ти си моја тајна, једина и кобна,
О којој још вреди ћутати свом снагом,
Презрена од света, своја, неподобна
За утваре ове са памећу нагом.
Спотичу се о нас на сваком кораку
Не слутећи да смо тајна обострана,
Светионик смисла у најцрњем мраку
Душевне тескобе, духовног бездана.
Коначно ме таче и учини јачим
Мир што страх безимен касапи и меље,
Док те у сутоне крвомодре свлачим
Сви сем нас у нама виде пријатеље.
Заветовани на доживотну ћутњу
Трошимо још један живот упоредно,
Отпорни на завист, пакост или љутњу
Божију и људску – остајемо једно!
ПОСВЕТА
Теби која ниси кô остале жене,
Која зрачиш неким архидостојанством
Сабијеним у бездан дијамантске зјене
Чији сјај не бледи са ретким пијанством.
Теби која тугу песмом разводњаваш
И учиш да живот дар је несамерљив,
Кад засијаш срећом Небеса одаваш –
Траг си Непролазног, јасан и уверљив.
Теби у којој се стапа разнолико,
Безазленост клинке и мудрост имама,
Која целим бићем сведочиш кô нико
Да жена још увек може бити Дама.
Теби која си ме бодрила добротом
Кад су црви сумње глодали ми кости,
Надахнула да пред сваким идиотом
Изустим реч лепу „умјесто глупости.”
Теби што у оку скриваш океане,
Византијско плава небеска пространства,
Да те сети на нас, тек сад опеване,
И период овај – више од другарства.
ТРАГ
Ти си траг блаженства небеске Лепоте,
У чијем се оку већ назиру пути
Ка рају где вечност времену се оте
И пред чијим сјајем разум смерно ћути.
Ти си траг за којим самовољно иде
Моје срце смело без страха од суда
Логике и људи што се још не стиде
Све памети своје, нити мене луда.
Ти си траг у магли недостојних страсти,
Који води изван погибељи греха,
У свет где ће душа са Суштином срасти
Далеко од ове пролазности еха
У којем је жагор худих одјекивô,
Где сам се и мртав осећао живо.
