ПРИЧА О ОГЛЕДАЛУ
Ко још не зна бајку о чаробном огледалу које је светлуцало у руци зле маћехе и које није могло сакрити истину да је Снежана најлепша на свету. Има ли девојчице у чијој се ташни не налази огледалце? Кад год га извади, свака од њих му се насмеје, пући усне у пољубац, развлачи шишке преко густих обрва. Затим затвара кутијицу радосно, као да је свака чула оно бајно:“Ти си најлепша на свету!“
О огледалу и његовим моћима испредено је много прича. Једну занимљиву причу испричала је бака Милица свом унуку Сави док су седели у Великом парку.
„У једној кући на широком зиду висило је огледало. Из раскошног рама сијало је његово сјајно лице. Рано се будило, јер су се укућани један за другим огледали и дотеривали пре одласка на посао. Прилазили су му сасвим близу, слали му пољупце, мрштили се, кравату притезали, шешир намештали и тако у недоглед. Све је то трајало, а оно је стрпљиво стајало на месту очекујући да на крају од сваког добије осмех. Огледало је волело ту јутарњу представу и знало је да после тога следи време мира и тишине када може слободно да разгледа како се сунчеви зраци помаљају и кроз стакло улазе у кућу, како се буди цвеће у саксијама, како ваза на комоди дотерује своје раскошне шаре.
Онда се одједном зачуо дечаков глас. Огледало се обрадова што се Сава пробудио и што ће ускоро цела кућа одзвањати његовом смехом.
Али, то јутро све је било другачије! Сава је био нерасположен и мрзовољан. За руку га је водио деда. Није дечак хтео да корача низ степенице, већ је прескакао по две одједном .Деда га је чврсто придржавао за руку. Када су стигли до огледала, мргуд је подигао ногу и шутнуо по стаклу. „Не!!!“ викнуо је деда. Дечак се намргодио и стао као укопан. Онда је руком ударио по огледалу, које се заиста престравило.
„Шта се то догађа?“, питала је бака из кухиње. Управо кад је деда хтео да каже шта се то догађа у ходнику, дечак је за трен дохватио кључеве са комоде и свом снагом ударио по огледалу. .Оно је цикнуло болно и две танке линије су се показале на његовом лепом лицу. Скочио је деда, ухватио мргуда за руку и по стиснутим зубима видело се да ће управо шчепати дечаково уво. Али, тада се појавила бака и дечака повукла у крило .“
„Бако, бако, да ли се тај дечак звао Сава?“ упитао је дечак на клупи.
„Па тако некако, нисам баш сигурна, рекла је бака и својом меком и нежном руком помиловала унука.
Сава је био срећан јер бака увек разуме његове несташлуке и чува његове тајне.
А деда?! Кад год прође поред новог огледала подигне прст према кривцу.
