детаљ слике: КРК Арт дизајн

Други део можете прочитати ОВДЕ.

АРХИМАНДРИТ НИЋИФОР ДУЧИЋ
ИЗМЕЂУ ИСТОРИОГРАФИЈЕ И КЊИЖЕВНОСТИ

Трећи део

проф. др Горан Максимовић

Најпотпунији Дучићев путописни текст представља Путовање кроз Црну Гору (у септембру и октомбру 1865), који је настао по задатку и пригодом Дучићевог путовања у делегацији која је пратила црногорског књаза Николу у мисији владареве посјете оним племенима и крајевима који су били присаједињени са Црном Гором 1858/59. године, под владавином Данила Петровића. Радило се о Жупи Никшићкој, Дробњацима и Тушимњи, као и горњој и доњој Морачи и Ровцима. У књажевој пратњи, поред Дучића и неколико перјаника и гардиста, налазили су се и велики војвода Мирко Петровић (предсједник Сената и отац кнежев), Крцо Петровић (потпредсједник Сената), Никола Квекић (шурак упокојеног кнеза Данила), Миљан Вуковић (сенатор и војвода васојевићки), Ђуро Матановић  (сенатор и војвода ћеклићки).

Са Цетиња су кренули 26. септембра 1865. године и запутили се према Ријечкој нахији, а затим су обилазили бројна мјеста у новоослобођеним крајевима. Љепоту Црне Горе и импресивне слике природе у долини ријеке Зете, а затим и Скадарског језера, Дучић је поткрепљивао бројним стиховима Петра II Петровића Његоша, Јована Сундечића, Љубомира Ненадовића и сл. Сусрети са Ободом и Жабљаком били су пропраћени историјским реминисценцијама о посљедњим владарима из породице Црнојевића и средњовјековне Зете, као и бројним бојевима које су водили против Турака у настојању да очувају своју независност. Истовремено је долазак на Скадарско језеро подстакао Дучића да направи праву малу привредну студију о рибљем и другом богатству овога краја. Сутрадан су преко Љешанске нахије кренули према Бјелопавлићима. Дучић на том путу посебно издваја Метеризе и Цеклињску жупу, као и долазак у Царев лâз, гдје се 1712. године одиграла једна од најзнаменитијих битака у црногорској историји када је под командом владике Данила Петровића остварена велика побједа против Турака предвођених Ахмед пашом. Одмах иза тога нас упознаје са знаменитим селом Крусе гдје је 1796. године под командом Петра I Петровића пострадала турска војска предвођена везиром Махмуд-пашом Бушатлијом. У Катунској нахији су се сусрели са племеном Комани, а затим су стигли у гласовите Бјелопавлиће познате не само у црногорској, него и цјеловитој српској историји. Дучић нас упознаје са тамошњим знаменитим племенима Бошковића, Мартинића и Пипера, а онда излаже и знаменито народно предање које је записао Вук Караџић о насељавању Бјелопавлића. Нарочито је наглашено херојство Бјелопавлића у бојевима 1862. године против Омер-паше Латаса. Пролазак поред манастира Острога подстакао је Дучића да запише о херојским борбама Црногораца са Мирком Петровићем на челу у овоме крају 1852/3. године.

Дучић описује и сусрете са бројним истакнутим појединцима. Издвојио је војводу и сенатора Риста Бошковића са Орје Луке, попа Лазара Мијушковића са Повије, сердара Шога Николића и сл. Долазак на Мљетичак, гдје је 1840. године погубљен Смаил-ага Ченгић, а поготово присуство Новице Церовића подстакли су Дучића да попричају о Мажуранићевом спјеву у коме је опјеван овај догађај, а поготово о нетачним мјестима и погрешкама. Тај моменат Дучић је описао у једној каснијој расправи из 1876. године која је била посвећена Мажуранићевом спјеву Смрт Смаил-аге Ченгића, али је објављена у интегралном облику тек 1881. године у Српским илустрованим новинама  у Београду.  Долазак у „јуначко херцеговачко племе“ Дробњаке подстиче Дучића да напише праву малу антрополошку студију о људима овога краја: „Развијени су, крупни и здрави; али нијесу лаки онако, као што су Црногорци. Говоре најчистијим јужним говором. Бистри су, поштени и карактерни. Сачували су и чувају, као највећу светињу, све српске обичаје, које не одвајају од цркве и вјере. Срећа је њихна, што међу њима није никад било, потурица ни икаква другога закона осим српског православног.“[1]

Дучић наглашава да су у повратку прешли преко Мораче и Роваца, да су преспавали најприје у манастиру Пиперска ћелија, а сутрадан у Ждребаонику, те да су се повратили на Цетиње 9. октобра.

Укратко ћемо се осврнути и на Дучићев путопис „Српска опћина и црква у Трсту“, који је настао као резултат његовог боравка у овом граду и сусрета са представницима угледне српске црквене општине 1867. и 1868. године.  Одмах у уводним дијеловима текста Дучић нас упознаје са положајем града, привредним потенцијалом и саставом становништва. Наглашава да је Трст варош од 150 хиљада душа, да је смјештен на сјеверозападној страни Истрије и да се пружа све до морске обале. Посебно је наглашена важна чињеница да је Трст био трговачка варош „с морским слободним пристаништем“,[2] те да је имао аутономију под хабсбуршком круном. Због тога је било пристаниште увијек пуно великих бродова који су довозили и одвозили робу са читавог Балканског полуострва. Дучић указује и да у Трсту живе разни народи: Срби, Хрвати, Словенци, Грци, Италијани, Нијемци и Јевреји. „Словенци у Трсту, ако још сада нијесу у већини, скоро ће бити.“[3] Тим поводом хвали словеначко родољубље и наглашава да Италијани чине неправду Словенцима кад тврде да је Трст њихов град. О Дучићевом доживљају Трста као мултинационалног града писала је Марија Митровић у оквире шире расправе посвећене приказу Трста у српским путоиписима.[4]

Након оваквог увода, Дучић усмјерава пажњу на приказ српске заједнице у овом граду и дјеловања „српске опћине у Трсту“, зато је настојао да прикупи документе „о њезину: постанку, уређењу, развитку и родољубљу, чиме се је увијек одликовала, што тврде и наши писци из прошлога и овога вијека: славни Доситије, Соларић, Караџић и други.“[5] Није могао пронаћи изворе који би га упутили на постојање Срба у Трсту у ранијим раздобљима, претпоставља да су од почетка ХVIIIпочела озбиљнија досељавања српских породица у ову варош, највише из Боке, Херцеговине и Босне, тако да тек од половине тог вијека можемо пронаћи записе о уређењу „српске црквене опћине“. Пошто су се Грци нешто раније почели досељавати на овај простор, Срби су заједно са њима у настојању да се одупру унијаћењу поднијели захтјев Марији Терезији, тадашњој хабсбуршкој царици, да им одобри заједничку изградњу православне цркве. Послије многих административних препрека, добили су дозволу, тако да су подигли цркву Светог Спиридона на веома лијепом мјесту и освјештали је 1748. године. У наредних тридесетак година заједнички су наизмјеничко користили цркву, али су због бројних несугласица, Срби на крају успјели да откупе цркву од Грка и да у цијелости припадне њима. Дучић напомиње имена тадашњих богатих српских породица у Трсту, које су издвојиле позамашну суму новца за откуп цркве. Помиње Јова Куртовића, родом из околине Требиња, кнеза Јова Војиновића из Новога и Јована Милетића из Сарајева, а старином из Херцеговине. Највише новца је издвојио Јован Милетић, који је поред главнине откупне суме од 70 хиљада форината, дао касније и новац да изграде два звоника изнад западних врата цркве. Дучић наглашава да је још из тога времена међу Србима у Трсту остала изрека: „Војиновићево господство, Куртовићево и Милетићево богаство добише од Грка цркву Св. Спиридона.“[6]

Српска црквена опћина у Трсту, заједно са црквеном школом, засебно је  конституисана поменуте 1748. године, иза тога су 1772. године поднесена бечким властима документа о њеној званичној регистрацији, а потврђена су одлуком цара Фрање Јосифа II тек 1793. године. Касније је у 19. вијеку, негдје око 1835. године, донијета одлука да се стара црква Св. Спиридона поруши и да се на њеном мјесту подигне нова, још већа и љепша. Дозвола за градњу је добијена 1858. године, градња је започета 1861, а саграђена је и освјештана 1868. године, према нацрту чувеног миланског архитекте Карла Мачијакина. Дучић напомиње да је највећу донацију за градњу цркве дала племенита Српкиња, госпођа Накиница из рода Вучетића, у износу од 50 хиљада форината, те да то „најљепша српска црква“. Назива је „по свему дивним спомеником ХIХ вијека“, који се издвојио по свом византијском стилу, архитектури, умјетничкој изради, хармонији и облику, тако да је надмашивала све друге цркве и споменике у Трсту: „То је прави украс и иначе те лијепе вароши. Ја сам покрај тајанствене милине, која ме прожимаше у тај тренутак кад пред њом стајах, уздахнуо, што нијесам умјетник, да стручно искажем архитектову замисао, облик и све мотиве ове величанствене цркве.“[7] Без обзира на овако исказану скромност свога пера и надахнућа, Дучић је са много нијанси, а свакако можда и најупечатљивије у српској књижевности, приказао импресивне детаље спољашњости и унутрашњости читаве грађевине, поготово њених живописа, које је урадио милански сликар Јосиф Бертина, исказујући на крају записа пуно поштовање и „српској тршћанској опћини“, као и двојици миланских умјетника.

У даљим својим записима о Србима у Трсту, Дучић исказује њихов изразити родољубиви карактер, тако да је „српска опћина“ помагала бројне српске манастире, бројне књижевнике, а међу њима Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, помагала је српске устанке, нарочито Крађорђеву буну 1804. године, као и ратове Црне Горе 1852-53. године, за вријеме владавине књаза Данила Петровића, када је Омер-паша Латас био ударио са силном војском да је прегази и пороби.

Дучић на крају излагања не заборавља да помене поједине знамените личности које су походиле српску црквену опћину у Трсту. Међу њима су били и руски цар Николај, велики кнез Константин с асвојом супругом, српски кнезови: Милош и Михаило, црногорски митрополити Петар Iи Петар II, кнезови Данило и Никола Петровић и сл. Дучић наглашава да су Срби у Трсту касније саградили још двије мање цркве, Св. Димитрија и Св. Ђорђа, које се налазе у старом и новом тршћанском гробљу.     

Дучић је често писао критичке осврте у којима је пратио појаву историографских студија, књижевних и научних часописа, као и појединих књижевних дјела. Међу њима овом приликом посебно издвајамо два текста. Први је посвећен Мажуранићевом спјеву Смрт Смаил-аге Ченгића, а други Љубишином издању Његошевог Горског вијенца.

Расправу о спјеву Смрт Смаил-аге Ченгића, Дучић је написао поводом штампања шестог издања овога дјела у Загребу 1876. године, не да би га оспорио, јер не доводи у питање оцјену да је уз Његошев Горски вијенац ово дјело трајне вриједности у јужнословенским књижевностима, већ да би исказао своја запажања о неким грешкама које су се поткрале о Новици Церовићу, као једном од главних јунака спјева, те о неким присутним топографским пропустима.

Дучић не спори право пјеснику на умјетничку слободу да ствара измишљене карактере јунака, али то овдје није случај, зато не може да прећути чињеницу да је Новица Церовић „у неку руку нагрђен; јер је приказан, као Ченгићев каваз и потурица“, који се тобоже одмеће и бјежи у Црну Гору гдје се „покрштава“.[8] Дучић истиче да су Церовићи били стара српска породица из Тушимље у Дробњацима, а да није у историји забиљежено да се некада неко међу њима потурчио. Истина је да је Новица Церовић предводио чету која је на Мљетичку 1840. године погубила Смаил-агу Ченгића, чиме су била освећена браћа владике Његоша, која су погинула у Боју на Грахову 1836. године, управо од војске коју је предводио овај турски великаш из Херцеговине. Церовић је тада погубио Смаил-агу Ченгића, али се зна да му је главу одсјекао ускок Мирко Дамјановић. Међутим, свакако је било недопустиво да се Церовић у спјеву прикаже у једној сасвим другачијој историјској перспективи, као „потурица и каваз“, која је била не само нетачна него је и наносила срамоту овоме истинском јунаку. У спјеву се, такође, погрешно наводи да је тада Новица погинуо, кад и Ченгић на Мљетичку, што је у стварности било потпуно нетачно.

Дучић наглашава да се лично познавао са Новицом Церовићем још од 1862. године, а да је имао прилику да путујући кроз новоослобођене крајеве Црне Горе са књазом Николом 1865. године, у Дробњацима још једном сусретне Новицу Церовића, који их је лично одвео на Мљетичак да виде то мјесто гдје су погубили Смаил-агу Ченгића. Имао је тада око 70 година и није ни знао да је описан у неком спјеву, а самим тим није могао ни знати да је на такав начин био „нагрђен“.

У једној опширној фусноти на крају ове расправе, Дучић указује на чињеницу да је још 1876. године био послао овај текст редакцији Виенца у Загребу, али да је уз недопустиве интервенције/коментаре који су мијењали смисао текста објављен тек двије године касније. Уредништво је те интервенције урадило без Дучићевог знања, а са очигледним циљем да тако побије тада актуелну тезу Светислава Вуловића која је доводила у сумњу Мажуранићево „ауторство“ спјева Смрт Смаил-аге Ченгића. Дучић, наравно, не доводи у питање Мажуранићево ауторство овога спјева, јер је било извјесно да Његош никад не би учинио поменуте грешке на које је Дучић с правом указао у својој расправи.

Дучићева Расправа о Горском вијенцу односи се на појаву Љубишиног приређивања овога дјела у латиничном издању Матице далматинске у Задру 1868. године. Критика је усмјерена прије свега на коментаре које је урадио Стефан Митров Љубиша, због чега и носи наслов „Примједбе на коментар Горског вијенца“, а објављена је први пут у листу Србија у Београду 1870. године. Дучић не спори да је Љубишина „намјера родољубива“ када жели да латиничним издање приближи овај „брилијант српске књижевности“ нашој „хрватској браћи“, али сматра да Љубиша није том задатку „потпуно одговорио“, јер је „неке ријечи, као и цијеле реченице и стихове, што је зачудо, коментирао, које не требују коментара; неке сасвим погрешно истумачио; а неке теже и важније без коментара пропустио“.[9] Међутим, имајући у виду ове три врсте недостатака, Дучић се пита кога је Љубиша уопште имао у виду када је почео да пише коментаре Горског вијенца. Ако их је намијенио научницима, онда му је труд био излишан, јер они дјело разумију и без коментара, а ако их је намијенио широј публици, онда је циљ промашио јер је „оставио мноштво ријечи, реченица и цијелих стихова без коментара“.[10] Напомињемо да је у новије вријеме написана једна филолошка расправа Јелисавете Суботић посвећена овом сегменту Дучићевог текстолошког истраживања.[11]

Дучићева анализа је управо тако и организована. Најприје је указао на оне бројне ријечи које је Љубиша тумачио а да није било потребе за тиме. Указујемо на неке карактеристичне примјере. Љубиша је синтагму „осам близанацах“ из Његошевог стиха „У њ' се осам близанац у један мах изњихаше“, коментарисао тако што је објашњавао да близанци значе „једнорођени“. По Дучићевом тачном запажању то је било потпуно излишно јер је појам „близанац“ сам по себи познат у народним говорима на нашим просторима. У Његошевом стиху „Од Дунава до сињега мора“ дао је тумачење „Од Дунава до Јадранскога мора“, што је по Дучићевом мишљењу било потпуно непотребно јер је у народним говорима „сиње море“ била опште позната фраза, којој није потребан никакав коментар. У Његошевом стиху „да чистимо земљу од некрсти“ дао је објашњење да је „некрст“ значио „исламизам“. Дучић наглашава да је то не само сувишан, него је и погрешан коментар. „Под ријечју 'некрст' разумије се турство или Турци, а 'исламизам' значи: лијепи, изабрани (закон).“[12] У Његошевом стиху „Без муке се сабља не сакова“, Љубиша је „сабљу“ истумачио као „мач“, а на све то Дучић даје сљедећи коментар: „У нашему народу свак зна да 'сабља' није 'мач'; и да су то двије различне ствари, иако су за један исти посао намијењене; ни једну ни другу није потребно тумачити.“[13]

Дучић је указао и на бројне ријечи које је Љубиша погрешно истумачио у својим коментарима Горског вијенца. Указујемо на неке најочигледније примјере. У Његошевом стиху „Ал' хероје, ка' Пожарске, дивотнике и племиће“, Љубиша је презиме рускога кнеза Пожарског који се прославио у ратовима против Пољака 1612. године, протумачио као „Пожаревачку нахију у Србији“. Његошеве стихове „Но прћија младе Теодоре“, који се односе на византијску принцезу из 14. вијека, Љубиша је у свом коментару довео у везу са римским царем Јустинијаном и његовом женом Теодором, који су живјели у 6. вијеку. Ријеч „ченђеле“ у Његошевим стиховима „Да Бог да им скапа на ченђеле“, Љубиша је протумачио на Турци тако бацају хришћане „на чавле“ да скапају и да то зову „ченђеле“. Дучић је на то дао свој коментар да „ченђеле“ нису никакви „чавли“ већ су то „гвоздене куке“ на које су Турци „вјешали и мучили хришћане, а највише Србе.“[14]

У посебној цјелини своје расправе Дучић је указао и на оне ријечи и стихове Горског вијенца које Љубиша није тумачио, а свакако је требало да то учини јер би тиме читаоцима свакако олакшао њихово разумијевање. Указујемо на неколико очигледних примјера. У Његошевом стиху „Из колевке Белонине“ неизоставно је требало објаснити да је Белона потекле из римске митологије и да је означавала „богињу рата“. У Његошевом стиху „Гадно име Пизоново“ свакако је требало објаснити да је Пизон био римски конзул за времена владавине императора Августа, а затим и Тиверија. У Његошевом стиху „Откуд паћи вјери праихватисмо“ требало је објаснити да је „паћ“ турцизам који значи „чисто, лијепо“.[15]

На крају расправе, Дучић наглашава да се упустио у овај посао како би помогао читаоцима „да повуку бразду између онога што је правилно и онога што је погрјешно истумачено“. Истовремено је ова расправа опомена и самом Стефану Митрову Љубиши да мора много озбиљније и са много више знања приступати коментарисању нових издања Његошевих дјела. Утолико прије што се Љубиша препоручио Матици далматинској да пренесе и друга Његошева дјела из ћирилице у латиницу. Зато Дучић и закључује расправу оцјеном да Матица далматинска умјесто похвале мора преузети одговорност „што је наштампала о својему трошку књигу с такијем и толикијем погрјешкама.“[16]      

На крају нашега огледа можемо закључити да је Дучићево дјело било непрестано на граници између историографије и књижевности, те да је у њему дошло до прихватљиве, а често и сасвим корисне симбиозе научног и књижевног говора. Понекад га је такав приступ свакако удаљавао од изворног и објективног научног приступа, због чега је повремено бивао излаган полемичким нападима, али му је давао надахнуте црте субјективности прихватљиве за књижевну публику. Поготово је био привлачан језик и стил Дучићевих расправа у којем су оцртаване изворне лексичке и морфосинтаксичке особине најљепших српских говора из Херцеговине и јужних српских крајева.

Природа нашег приређивачког задатка углавном нас је усмјеравала према краћим Дучићевим огледима, тако да су запажено мјесто у том контексту оствариле његове путничке студије из Црне Горе и Трста, као и критичке расправе посвећене Мажуранићевом спјеву Смрт Смаил-аге Ченгића или текстолошка студија посвећена коментарима Љубишиног издања Његошевог Горског вијенца из 1868. године. И данас завређују пажњу поједине студије из црквене историје. Поред велике синтезе објављене у монографији Историја српске цркве од првих досељеника VII в. до наших дана, која свакако представља најистакнутије Дучићево научно дјело, као и исцрпне Монографије Хиландара, важно мјести заузимају и краће а запажене расправе о српским средњовјековним епископијама зетској и дабарској. Свакако је у том обједињавању историографског и књижевног приступа најкоплексније Дучићево дјело Борба Добровољачког кора Ибарске војске 1876. год. и Усташких чета Јаворског кора 1877-78. год.: грађа за историју српског рата за ослобођење и независност, а поред добро утемељених документарних извора који ово дјело приближавају историографији, важно мјесто заузима и аутобиографско-мемоарски поступак који ово дјело ставља у ред запажених документарно-умјетничких књижевних текстова српске ратне прозе у 19. вијеку.

Нићифор Дучић је био човјек изразите националне самосвијести и високих моралних начела, које је подједнако исказивао као историограф и књижевник, као високи и цијењени црквени великодостојник, али и као храбри устаник и војсковођа. Носио је у себи снажну просвјетитељску мотивацију за новим сазнањима и свеколиким образовањем на општу корист свога народа. Сматрао је борбу за ослобођење и уједињење свеколиког српског народа за врхунски идеал и завјетну мисао своје генерације што је на потпун и подједнако важан начин показивао као човјек, као историчар и као књижевник, у свим аспектима свога дјеловања и рада. У том погледу нам данас, можда више него икада раније, може служити као узвишени узор и подстицајни примјер.

~КРАЈ~

---

[1]Нићифор Дучић, „Путовање кроз Црну Гору (у септембру и октомбру 1865)“, Записи о Црној Гори, Старој Херцеговини и Србији, прир. Душан Петковић, Радослав Таминџија; написао предговор и уредио, монах Игњатије Марковић, Друштво за очување баштине „Доб“, Гацко, 2003, стр. 148.

[2]Нићифор Дучић, „Српска опћина и црква у Трсту“, Књижевни радови Нићифора Дучића, књига 1, Штампарија Краљевине Србије, Београд, 1891, стр. 107.

[3]Исто, стр. 109.

[4]Марија Митровић, „Трст у српским путописима“, Књига о путопису, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2001, стр. 337-338.

[5]Нићифор Дучић, „Српска опћина и црква у Трсту“, нав. дјело, стр. 112.

[6]Исто, стр. 116.

[7]Исто, стр. 121.

[8]Нићифор Дучић, „Биљешка о Мажуранићеву спјеву Смрт Смаил-аге Ченгића“,Књижевни радови Нићифора Дучића, књига 2,Државна штампарија Краљевине Србије, Београд, 1892, стр. 64.

 

[9]Нићифор Дучић, „Примједбе на коментар Горског вијенца“, Записи о Црној Гори, Старој Херцеговини и Србији, прир. Душан Петковић, Радослав Таминџија; написао предговор и уредио, монах Игњатије Марковић, Друштво за очување баштине „Доб“, Гацко, 2003, стр. 243.

[10]Исто, стр. 244.

[11]Јелисавета Суботић, „Неколико напомена уз Дучићеве Примједбе на коментар Горског вијенца“, Научни састанак слависта у Вукове дане, књига 18/2, Београд, 1991, стр. 263-269.

[12]Нићифор Дучић, „Примједбе на коментар Горског вијенца“, нав. дјело, стр. 245.

[13]Исто, стр. 246.

[14]Исто, стр. 251.

[15]Исто, стр. 252.

[16]Исто, стр. 253.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: