детаљ слике: КРК Арт дизајн

КАМЕНИ ЧУВАР ВРЕМЕНА И ДУШЕ ХЕРЦЕГОВАЧКЕ

Драгица Ивановић, Гацко, 28. децембар 2021. 

На Његошевом брду, које уметник Ковачевић Витомир-Вића назива по скулптури, налази се, од љепоте цјелокупног призора, не знам шта бих прије рекла. Свјетионик, као кад сија над морем, које је било можда у некој од легенди некад ту,. Као знак да се о хриди живота насучемо само ако заборавимо одакле смо!

Као херој, штитоноша свог рода и дома.

Као горостасно стабло народа које изњедри Његоша, Лазара, Тешана, чије корјење носимо у крви, које може  бит путоказ у повратак.

Машта дјело гради, а труд досљедно прати и бескрајно радује сваки повратак  у Автовац код Гацка у Херцеговини вриједне руке Ковачевић Витомира-Вића.

Небо дарује разлог и жељу, а награди само одабране па тако и  у случају овог човјека и његовог дјела. Фасцинантна је снага  и упорност да заврши започето, љубав ка родном крају, виталност и маштовитост коју доста млађих људи нема никад.

Тачно изнад Автовца на дијелу ка Михољачама, гдје су у вријеме Аустро-Угарске Монархије били грађевински објекти чатрње и каменолом налази се камена громада која ће паралелно са Зборном гомилом и после нас остати свједок времена и неких људи.

Поглед ка пољу је љековит, зелена у пољу и плава на небу пјевају па ти све чини да чујеш гангу у даљини, а „гатачки правац“ ко писта вапи за хладовином и стаблима, за дрворедом.

Са тог мјеста најуплаканије очи ће се насмијати и напити љепоте, надисати неба, наслушати миле тишине, погледаш ли ка Кошути и Данићима, Добрељима поносиш се, погледаш ли ка Липнику, Самобору,  радујеш се, а испод Муља и Автовац ко браћа загрљени, ушушкани.

Наш домаћин је ведар, занимљив и надасве јако вриједан човјек.

Родио се 1940г, студирао у Сарајеву и Београду завршио  ветерину, живио како каже у шест мјеста у Војводини и некако увијек желио да ту гдје живи буде близу ријеке. У Автовцу му је како сам  каже најкомотније и ништа му није тешко, ни скупити воће када роди, има шљиве, крушке, ни одлазак на брдо да планира шта даље, а даље има шта.

Жели ту крај Његоша да направи мали амфитеатар и капелицу, да се може свијећа упалит, како каже.

Жели још много тога  и ми се надамо да ће и да оствари планирано. У вољу и визију чика Вића ни најмање не сумњамо, сумња у моћ препознавања чаробњака који и данас постоје је већ нешто друго .

Ту код њега су и вериге старе 150година и букагија Стојана Ковачевића који је прешао сто педесет километара са њом на ногама, саксија од каменчића са мора, фонтана од камена са различитих мјеста, камен са удубљењем у ком се кафа педесети година мљела, па како каже кад замирише читав Автовац као да пије кафу.

Посебан је господин Ковачевић и велика је срећа данас срести и попричати са неким као што је овај херцеговачки војвођанин и војвођански херцеговац који својим примјером говори да умјетност живи и да нема цијену.

Фото: аутор текста

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: