детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗАГУБЉЕНА ПОШТА

Мој ђед је био поштар. То сви знају.

Али само ја знам да је био и лопов.

Ужа специјалност: крадљивац љубавних

писама. Повјерио ми се прије него што ће

умријети. Узме коверту, окрене је

ка сунцу, ако му се учини да унутра

види једно „волим“, кришом га трпа у

џеп и хитро одлази са мјеста злочина.

Са разгледницама није морао ни да се

помучи. Истина, некад би омашио. Оно

за шта је вјеровао да је љубавно писмо,

испоставило би се да је уцјена. Оно за

шта би му се учинило да је објава рата,

испоставило би се да је наруџба букета.

Као и са срцима људи, ни са поштом се

никад не зна. Зато, говорио је ђед, те

двије ствари ваља красти навелико и нећеш

погријешити.

ТРАНССИБИРСКА ПРОЗА

Драга Клара,

Часови клавира су се исплатили. Сада могу поуздано да

Констатујем да ми прсти много музикалније мрзну на

Хладноћи. Поздрави мужа, надам се да се свако јутро

Буди са шаком косе на јастуку. Иначе нисам тако озлојеђен,

Али влак нам од јутрос дрежди усред недођије затрпан снијегом,

Док моје руке постају све мелодичније. Госпођа преко

Пута пјевуши Шуберта и туче мужа кад овај захрче. То смо

Могли бити ми, али теби не смета ћелавост. Овако, љуби

Ћелу, Клара, љуби усијану ћелу, а кожа на мојим шакама

Нек пуца од промрзлина првог степена. Тако бих волио

Да се у мом купеу деси неко уморство. И да жртва,

Ни мање ни више, будем ја. Кладим се да би онда дотрчала

Дрито као каква Косовка девојка, као Марија Магдалена

Са црвеним јајима. Авај, пусте маштарије! Сигурно си поново

Скотна, мијењаш пелене малом и остале чари буржоаске среће,

Док ја већ по трећи пут крпим исти пар ципела изанђалих од сеоских

Путева и индијских палуба. Волио сам те, Клара, али ти си рекла

„морам

Да напудеришем нос“ и побјегла кроз прозор тоалета. Сљедећи

пут

Сам те видио пред олтаром. Премишљао сам се на трен да ли да

Прекинем вјенчање као у америчким филмовима, али у стварности

Поп никад не пита, има ли ко шта против него само гледа да отаља

То што прије и иде кући, па тако нисам нашао прави тренутак да ти

Разорим брак, мада и даље гајим трачак наде да још увијек није

Касно. Можда ми баш овим писмом пође за руком у том

науму.

Из сибирске тајге, Иркутска област, поздрављају те твој невољени,

Ојађени пјесник и његов вјерни компањон,

Данијелс, Џек

ПИСМО ЈЕДНОГ ОБОЖАВАОЦА

најдража ана,

не прође ниједно вражје љето а да не

помислим на твоје вјечно хладне руке,

занимљивост коју сам открио оног изузетно

топлог маја у кину козара када сам ти пружио

двије карте за мизери, на шта си ти узмакнула односећи

своје клима-руке даље од мене у таму кино-сале,

држећи се под руком с неким никоговићем, сељачићем,

с неким чије бих сједиште 4 ред 7 ја много боље попунио.

сљедећи пут добила си гратис кокице и једно лизало, иако ме је

то коштало посла, јер илија мој шеф каже да се кокице не

поклањају свакој риби на чије сике га понекад бацам и да би

клипан у мојим годинама требало да зна боље. добро,

нисам због тога изгубио посао, већ зато што сам му у бутину

забио швицарски нож. јебига, ја сам деликатан цвјетић и не

подносим

да ме газе, шта има ново код тебе? лишће поново личи на твоју

косу и по томе знам да ускоро излазим одавде. надам се да се

не

љутиш због незгодица које смо имали у прошлости. као оно са

твојим псићем. стварно ми је жао због тога, али упозорио сам га

два пута, а он није престао, не, он је морао да провоцира, да

лаје

и лаје и лаје, да ме излуђује, а тог дана сам био мало живчан,

накриво

насађен и, уосталом, ниси ме ни питала да ли сам попио прву каву.

купићу ти новог ако желиш, љепшег и већег и толико послушнијег

да ће ти бити драго што си се ријешила оне старе буваре. часна ријеч.

само ми врати руке, своје клима-хладне руке, јер глобално је

загријавање,

јесте, јесте, зар не гледаш вијести, ана? моје грознице постају све

горе,

мајка ми је јуче мјерила температуру и гдје год да стави своје

светачке руке

оно пече и да не знам да сам и сâм светац, рекао бих да сам

у паклу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: