НЕПОТПУНА
Усплахирена стојим, чежње ме буде
Из мртвог сна разочараности у људе
Подно срца колијевку што начиних своју
Судба обоја у умртвљености загаситу боју
Све више ме море љубавни снови
Свићу ми само дани јадиковни
Ни пјесме безнадне кораке не сакрише
Већ само стихови сјетни ка души похрлише
У пролазност свега буљим без даха
Ох, када ће проћи ноћи без страха!
Обамрлост тијела с орнаментима црним
Побјеђују жељу под капцима уснулим
Плаши ме самоћа, под кожом се мисли роје
Да ли ће моју цјелину икада начинити двоје?
ПЛОВИДБА
Запловимо океаном младости наше!
Нека жеља покрене једра живота
Хоће ли тијело дозволити да га таласи плаше
Или се препустити глади потопа?
Кормило нек срце преузме,
Па нека се и палуба окрзне.
Знај да нема мудрости зиме
Док срећа добро не промрзне!
Јесмо ли виспрено изабрали путању
Или нас непознато колеба и кочи?
Да ли најгоре видимо дању
Или нам мрак отвара очи?
Вјетар наносиће мирис успјеха
Аласи научиће нас умјећу лова
Да није предалеко, остаје нам утјеха,
Бачена мрежа сплетена од снова.
ТЕСТАМЕНТ
И шта остане иза нас?
Спрат или два бетонских зидова који су годинама ћутали сва наша
лудила.
А тек ће...
Усхићеност минулих дана
И једно сјетно и радосно прољеће.
Шта остане иза нас?
Пар лијепих ријечи које су олакшале
Сивило последњих дана
Препознајемо се по силуети у даљини
И срцу огорченог од рана.
Праскозорје скрива наше тајне
А сумрак их све већ брише,
Памтиће ваљда која је наша улога била
И да је и она изиграна чак превише.
Шта се трудимо да иза нас остане?
Прегршт слика на којима смо срећни
Или бар мислимо да је тако,
Да имамо нечије раме за плакање
Онда када не буде лако.
Нека бар остане једно лице
Које нас оплакује ћутке на крају дана,
Нека остане, бар неко...
Јер ћуд је ова људска погана.
