детаљ слике: КРК Арт дизајн

СТРАДАЊА ПРОТОСИНЂЕЛА КИРИЛА ЦВЈЕТКОВИЋА

Проф. др Горан Максимовић

Међу великим и значајним личностима српског ХIХ вијека, судбина и дјело протосинђела Кирила Цвјетковића (1791-1857), издваја се као узвишени примјер моралне постојаности, непоколебљиве националне свијести, те жртвене преданости православној идеји и вјери. Био је то, по тачним ријечима бокељског историографа и хроничара Тома К. Поповића "блажене душе човјек, који је у двадесет и четири године, три мјесеца и три дана тамновања за своју вјеру, окушао, што но се у пјесмама пјева, и тамницу тамну, и на рукама негве до лаката и на ногама тешке лисичине".[1] Рођен је 1791. године у знаменитој свештеничкој породици Цвјетковића у Баошићу, а крштен је 15. септембра у баошићкој цркви Светога оца Николаја, именом Константин, о чему се и данас у овој богомољи чува прикладни натпис: "Овдје је крштен Кирил Цвјетковић 1791. год. На успомену толике славе захвални му земљаци ову ползу поставише 1899. год." Главни извор за успостављање животописа Кирила Цвјетковића јесте његова Автобиографија, коју је исписивао највјероватније у манастиру Бездин у Банату у посљедњим годинама живота, а која је затим из рукописа штампана 1898. године трудом земунског пароха, протојереја Димитрија Руварца. Отац Кирилов Јован био је поморац и трговац, а потекао је из фамилије баошићког пароха, попа Сима (Симеона) Цвјетковића. Мајка Анђа рођена је у Дражинврту, у Боки Которској, у знаменитој породици Јована Вукасовића, капетана корабља и трговца. Основну писменост Константин је као дјечак стекао код свога рођака, свештеника Алексе Цвјетковића, у родним Баошићима. Поред тога, Алекса Цвјетковић је имао и природно разумијевање за рану Константинову жељу да се замонаши, па га је први пут одвео у манастир Савину 25. маја 1805. године, упркос противљењу уже породице, а нарочито дјечаковог оца Јована, који је био сав од овоземаљских брига и послова, те је као трговац и поморац често боравио у Смирни. У манастиру Савина дјечак упознаје монашко братство на челу са вриједним архимандритом, Грбљанином Никанором Богетићем, који је учествовао, са претходним савинским игуманом, архимандритом Данилом Рајовићем, у градњи Велике манастирске цркве, између 1776. и 1779. године. Отац Никанор Богетић био је епископски намјесник за Боку Которску од 1812. године, након архимандрита Герасима Зелића, познат и по томе што је устројио важну савинску књигу Либро од сарандара, а упокојио се 23. септембра 1823. године.

Одмах по доласку у манастир Савину, Константин Цвјетковић постаје свједок крупних историјских догађаја у Боки, као што је француско запосједање Боке, долазак митрополита Петра I Петровића у манастир, те за Бокеље драгоцјена акција руског адмирала Сењавина 1806. и 1807. године. Мада је монашку ризу обукао још у манастиру Савина, у новембру 1808. године, кад је добио и ново име Кирил, стицајем различитих необичних околности Цвјетковић је произведен за ђакона тек 24. јула 1812. године у Врлици, у цркви Светог Николе, од епископа далматинског , бококоторско-дубровачког и истријског Венедикта Краљевића. У Шибенику је 14. јуна 1814. године унапређен у чин архиђакона, а већ сљедеће 1815. године, 21. новембра, у катедралној цркви у Шибенику, произведен је у степен свештенства и служио је своју прву литургију. Јула 1817. године примио је синђелију којом му је додијељена шибенска парохија. Као протосинђел, Кирил Цвјетковић је био лични секретар владике Краљевића, тако да је међу првима открио погубне његове намјере да поунијати далматинску православну епархију. То је био разлог због кога су аустријске власти, преко владике Краљевића, премјестиле Кирила Цвјетковића у манастир Крку 20. априла 1821. године, а након побуне шибенских Срба, те покушаја атентата на Краљевића, на Духове 1821. године, допао је у истражни затвор у Шибенику. Пуне четири године и три мјесеца провео је у шибенској тврђави Љуљевцу, а потом је осуђен на двадесет година тешке робије под оптужбом да је био међу организаторима Шибенске буне. Тамновао је најдуже у Градишки, а на условну слободу на основу помиловања цара Фрање Јосифа I послат је у другој половини 1842. године са обавезом да робовање настави у једном од српских манастира. Одређен му је манастир Бездин у Банату о чему се можемо информисати из једног "Записника братске седнице братства манастира Бездин" од 13. августа 1842. године. У новије вријеме поуздана истраживања о томе оставио српски историчар и хроничар из Темишвара Стеван Бугарски.[2] Дугогодишњи бездински старјешина, тадашњи игуман Пантелејмон Дошен оставио је и запис о детаљима казненог чамовања протосинђела Кирила Цвјетковића у овом манастиру: "Кад је протосинђел Кирило (Цвјетковић) дошао у Бездин да и даље робује, братство манстира Бездина сазидало му је једну малу собу на тавану манастирском са северне стране: 2 м широку, 3 метра дугачку, 2 м високу, са два мала прозорчића од таванског зачеља, а у једном крају клозет. И овде је чамио мученик српски... пуне три године дана".[3] Пошто је имао непосредни увид, Бугарски је у свом тексту нагласио да "та просторија и сада постоји на тавану манастирског конака".[4]

Протосинђел Кирил Цвјетковић је тако робовао све до 12. фебруара 1846. године, а затим је остао у Бездину као житељ и сабрат, да би 1847. године коначно био примљен у манастирског братство. Касније му је, какао видимо из записника манастира Бездин које је уврстио на крају издања Автобиографије приређивач Димитрије Руварац, од 1852. године било дозвољено и право ношења црвеног појаса. Према свједочењу и записима већ поменутог бездинског архимандрита Пантелејмона Дошена, Цвјетковић се истицао искреношћу, вјерношћу и приљежношћу, а посебно је био задужен за вођење манастирске економије. Познато је и да је Кирил Цвјетковић у више наврата покушавао да добије премјештај у завичај, али му аустријске власти нису дозволиле да оде у Далмацију или у родну Боку Которску, па је умро далеко од завичаја, 28. септембра 1857. године, а сахрањен је дан касније, 29. септембра, о чему је оставио запис помињани игуман бездински Пантелејмон: "Сахрану је извршио један јеромонах из манастира Бодрога са братством манастира Бездина; погребу је присуствовао ђакон варјашки Зака Стојановић и румунски свештеник из Секусића, поп Коста".[5] Бугарски је у своме истраживању исправио и погрешно наведено мјесто на коме је сахрањен Кирил Цвјетковић, а што је присутно у коментарима приређивача Автобиограцфије Димитрија Руварца. Исправка је урађена на основу сачуваног коментара каснијег бездинског игумана Јосифа (Протића) на папирићу који је оставио одмах 1898. године пошто је прочитао издање Автобиографије. "По казивању манастирске старе и дугогодишње куварице Јулке Поповић рођене у Печки, прозване Мимика, протосинђел Кирил (Цветковић) је сахрањен са северне стране поред цркве, где има каменити крст без постоља, који крст означује да је ту протосинђел Кирил Цветковић сахрањен, а не у гробници до јужних врата, као што пише у Аутобиографији просинђела Кирила Цвјетковића, страна 255".[6]У манастиру Бездин и данас почивају мученички земни остаци протосинђела Кирила Цвјетковића.

Кључно и жртвено дјеловање протосинђела Кирила Цвјетковића, којим је указао натешко огрешење епископа далматинског, бококоторског, дубровачког и истријског Венедикта Краљевића, приликом покушаја да поунијати православне Србе у Далмацији, пажљиво је описано у овој Автобиографији. Данас се не може поуздано датирати вријеме настанка аутографа животописа Константина (по замонашењу Кирила) Цвјетковића. Редактор и приређивач дјела, протојереј Димитрије Руварац, у предговору за издање објављено четрдесетак година након ауторове смрти, које је 1898. штампала Српска Краљевска академија под насловом Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље, изричит је у тврдњи да није могао дознати "кад је Кирило започео писати своју Автобиографију, и кад ју је завршио".[7] Руварац је сметнуо с ума и да нам појасни како се наведени рукопис затекао код њега, али је описујући да се ради о "три свешчице ушите у плаве корице на плавичасто-белој, дебелој хартији",[8] нагласио да "на корицама нема никаквог другог записа, до ли на првој књижици: '12. фебруара 1846. отиде – дође 4. октобра т. л. 1. новембра 1847. sono rimasto qui'".[9] То би могло упућивати на чињеницу да је животопис настао у првој години након Цвјетковићевог дефинитивног окончања вишегодишње робије, јер је 12. фебруара 1846. године завршено његово готово двадесетпетогодишње страдање у казаматима тамница у Шибенику, Задру, Грацу и Градишки, а на крају и у четири и по године дугом "кућном притвору" у манастиру Бездин. У прилог претпоставци да је аутограф настао средином четрдесетих година иду и поједини дијелови самога текста. На примјер, Цвјетковић не може да се сјети садржаја свих писама која је са ђаконом Андријом Личинићем пронашао у столу Марка Руђерија, личног Краљевићевог секретара, а која су недвосмислено указивала на епископове планове о унијаћењу далматинских Срба, што упућује на закључак да су ти догађаји описивани са већег временског одстојања.

Пажљиво читање текста аутобиографије који се окончава непосредно пред покушај атентата на епископа Краљевића у јуну "на први дан Духова 1821. године", након којег је услиједило хапшење Кирила Цвјетковића, дају нам за право да претпоставимо да је Цјетковићева Автобиографија, у рукопису који је стигао до Руварца, непотпуна и да објављена верзија представља само њену прву цјелину, а да се наставак, ако је уопште написан, вјероватно затурио, а потом можда и неповратно загубио. Чини нам се да је нелогично и помислити да би Цвјетковић свој животопис прекинуо на половини и да не би смогао снаге да за једанаест година, колико је живио послије изласка са робије, без обзира на разорено здравље, опише и други његов дио и страдања његова и још тридесетак угледних Срба из Шибеника, која су услиједила након неуспјешног атентата на Краљевића. Овако о животу у тамници и страдањима након 1821. године сазнајемо тек фрагментарно из својеврсног документарног епилога, грађе за расвјетљавање друге половине његовог живота, који је Руварац сачинио на крају издања Автобиографије, на основу Цвјетковићевих сачуваних писама, на основу "Записника Темишварске конзисторије" и других архивских, рукописних и штампаних извора. Приређивач је на крају књиге укључио и списак од четрдесетак књига које је Цвјетковић као тестаментарно завјештање поклонио манастиру Савина, као и три књиге поклоњене цркви Светог Николе у Баошићима. Попис поклоњених књига начинио је сам Цвјетковић у писму од 27. марта 1857. године, које је упутио своме синовцу, попу Николи Цвјетковићу, тадашњем пароху из Баошића. Издвајамо неке од карактеристичних наслова: прва књига Стихотворенија Лукијана Мушицког, Правопис сербскаго језика Димитрија Тирола, Стеријине комедије Тврдица, Покондирена тиква и Зла жена, Рајићев Цветник, Даничићев Нови српски буквар, роман Абдерићани и сл. Интересантно је напоменути да се у вријеме објављивања Цвјетковићевог животописа вјеровало да су те књиге изгорјеле у једном од пожара у Савинском манастиру. Ту претпоставку је стотињак година касније оповргао Веселин Песторић јер је у претрагама фондова савинске библиотеке наишао на неке од књига које је Цвјетковић поклонио овом манастиру.

О нечовјечним условима у тамницама Аустроугарске монархије најупечатљивије свједочи писмо Кирила Цвјетковића послато из Градишке у фебруару 1838. године Српској православној општини у Трсту: "Ја бих вами описао потанко прогоненија и напаствованија, која сам прије мога нешчасног паденија поднио, строго судилишчно са мном поступање, подземновлажне и ужасномрачне тамнице, претешке вериге и остала поруганија, непрестана воздиханија и чрезмјерне горке сузе и печалне туге и невољу, што сам у врјеме четири љета и три мјесеца под испитом, а једанаест љета и четири мјесеца од суђења претрпио, и чемерности у мојим крајним начином опечаљеним прсима прождро, но за то способан не бих био изјаснити се, - јер су такова била, да никакав разбојник, ни хишчик, ни самога царства издајник поднио није, колико сам ја, нити су онако звјерообразном свирјепости с њима поступали, како су са мном..."[10] О поболијевању и разореном здрављу Кириловом након доласка у Бездин наслућујемо, на примјер, из поменутог писма синовцу Николи Цвјетковићу, које можемо разумјети и као својеврсну ауторову опоруку након упорног одбијања аустријских власти да му одобре премјештај у манастир Савину и сазнања Цвјетковићевог да ће умријети изван "родног отечества".

Цвјетковићева Автобиографија захвата интервал од године рођења (15. септембар 1791) до његовог премјештења из Шибеника у манастир Крку средином 1821. године. На плану умјетничког израза (стара, предвуковска ортографија, дијалекатски језик, црквенославенска лексика), припада оној прозној традицији у Срба која је настајала према моделу Доситејевог Живота и прикљученија (1783-1788) и напоредо са мемоарским текстовима Симемона Пишчевића, Герасима Зелића и Саве Текелије, представља окосницу документарно-умјетничке прозе која је, уз устаничку прозу вуковске провенијенције и народног језика, те уз усмено народно стваралаштво, поставила темеље новој српској књижевности. Цвјетковићева Автобиографија отуда и садржи све поетичке карактеристике своје епохе, а заснована је прије свега на концепту превазилажења хагио-биографског теолошког апстраховања и уопштавања, те усмјеравања пажње на живот и прикљученија, на релевантну свакодневницу и историјску збиљу, на разобличавање стварности, људи и појава. Све то захтијевало је од аутора знатнији степен осјећања за књижевни поступак и вјештину селекције и мотивације која ће замишљену или доживљену пројекцију стварности учинити што аутентичнијом и увјерљивијом, а текст документарно употребљивим и комуникативним.

Сам почетак животописа, опис очевог сновиђења захваљујући којем је и добио крштено име Константин, упорно опирање родитеља да га пошаљу у манастир, а потом и зачудне околности које су пуне три године одлагале његово зађакоњење (произведен је за ђакона у цркви Светог Николе у Врлици 1812. године), упућују на дискретно и спонтано укључивање елемената спиритуалне и ониричке фантастике из средњовјековне житијне литературе, као доброг начина за мотивацију касније ауторове предодређености за судбоносну историјску улогу. Истовремено,  почетне странице имају композициону функцију експозиције у освјетљавању централног догађаја у дјелу, Цвјетковићеве улоге у разобличавању покушаја владике Венедикта Краљевића да поунијати далматинске Србе (1818-1821). У уводним дијеловима животописа посвећена је посебна пажња приказивању година проведених у манастиру Савина (1805-1811), али је у том дијелу текста аутор дао и основне податке о породичној генеалогији из којих дознајемо да је бокељска породица Цвјетковић, из које је потекао Кирил, била многобројна и разграната, а сободно би се могло закључити и прилично имућна, будући да су се углавном бавили морепловством и трговином (то је било занимање његовог оца Јована), а његов дјед по оцу и стричеви били су свештеници. Из оскудних исказа може се с поуздањем устврдити да је саплеменика из рода Цвјетковића почетком XIX стољећа било готово на свим морима и у свим значајним центрима Средоземља, од Трста до Смирне.

Цвјетковић о збивањима до одласка из завичаја казује са хроничарском сажетошћу и лапидарношћу. Укратко нам предочава да је на превару, уз помоћ рођака попа Алексе, а за вријеме очевог бављења трговином у Смирни, отишао крајем маја 1805. године у манастир Савину: "У четвртак пред Духове, одосмо у манастир Савину, гдје ме представи ондје бившем игуману Никанору Богетићу, који сазва братију и показа ме њима, и ту ме поучише и посовјетоваше, како имам обходити се спрама свакому и свачему, и с подвигом добрим тећи к блаженој цјели и јошт опоменуше ми и дужности дијачке које сам морао отправљати"(10). Претходно са нарочитом топлином и њежношћу Цвјетковић приказује како се опростио са мајком и како му је она дала благослов за одлазак у манастир Савину, упркос снажном противљењу његовог оца и њеном страху да ће их заувијек напустити и отићи у свијет. Дјечак исказује дубоко поштовање и љубав према својим родитељима, наглашава да се увијек радовао кад је с њима, да им је увијек био покоран и да је све њихове заповиједи добровољно испуњавао. При томе подсјећа мајку да ни њој ни оцу никада није дао повода да се расрде на њега, а затим обећава како ће настојати да према њима буде такав цијелога живота, али да је његова жудња да оде у манастир "преконаравна жеља". У свему томе види и божанску промисао: "Кто зна да није ово и от Бога позивање и да је овако мени от њега суђено, како што си ми и ти више пути казивала, да ништа не може на овом свјету бити без његове воље, за то молим те: пусти ме с миром ми благословом да идем, ако ли нећеш, поћи ћу гдје у свјет гдје нећеш нигда за мене знати"(11). Послије ових искрених и одлучних дјечакових ријечи, мајка са сузама у очима увиђа колико је његова жеља снажна, даје му благослов за одлазак у манастир Савину, тјешећи се да ће јој син бити у близини и да ће га и као калуђера моћи виђати.

Године проведене у Савини описује са више детаља. Цвјетковић предочава реакције Бокеља на аустријско уступање Боке Которске Наполеону и Французима, са одушевљењем описује улазак руских ратних лађа у његов завичај у прољеће 1806. године, као и долазак митрополита Петра I Петровића у манастир Савину, на дан 19. априла исте године. Цвјетковића, али и присутни народ, нарочито је импресионирао говор митрополитов којим је благословио улазак Боке Которске под руско окриље. Петар I Петровић је повјеровао да долазак руске морнарице у Боку значи да руски цар прима Бокеље у "число своје дјеце", затим им предаје "свештене барјаке" и тражи да положе заклетву да ће их бранити до посљедњих сила. На све то, одушевљени народ "једнодушно повиче: Заклињемо се!" и по староме српском обичају стану махати голим мачевима и заклињати се прахом својих предака. Цвјетковић иза тога посебно наглашава колико су га тронуле ове ријечи: "Ово слово митрополитово дубоко је значитељно у мом срдцу, и безпрестано оне ријечи звониле су у ушима мојим, како что у воображенију мом остало ми је оно позорије свјетли мачева како спрама сунца блистаху се"(18).

Каснији рат руско-црногорске војске против Француза на простору Конавала и у дубровачком залеђу 1806. године, Цвјетковић помиње само кроз опис причешћа војске које је обавио владар и владика црногорски Петар I Петровић Његош покрај манастира Савине, а о самим борбама не саопштава ниједан детаљ. Цвјетковић је у Автобиографији описао и други свој сусрет са Петром I, када је по налогу архимандрита и игумана савинског Никанора Богетића отишао на Цетиње, у новемру 1809. године, да би га митрополит произвео за ђакона. У Котору је наишао на "црногорском пазару" на митрополитовог брата Саву, који га је препоручио људима с Његуша, како би га отпратили све до Крстаца, а одатле да му покажу пут до Цетиња. Уз помоћ добронамјерних пастира Цвјетковић је стигао у Цетињски манастир, гдје га је митрополит прихватио благонаклоно и брижно као да се ради о монаху по чину и годинама њему равном, а не о младом постриженику којег је тек требало произвести у чин ђакона. Петар I га је почастио ракијом од аниса, распитивао се за многе познате људе из приморја, а затим се постарао да га угосте добром вечером и смјесте на починак. Митрополит, на жалост, није могао испунити жељу Цвјетковићеву, јер је већ био именован епископ далматински Краљевић, којем је бокељска епархија припадала, па би то значило непримјерено мијешање у канонске послове који црногорском владару и митрополиту нису припадали. Ма колико био зловољан што му се није остварила жеља да напокон постане ђакон, Цвјетковић наглашава да је отишао са Цетиња испуњен радошћу што је непосредно упознао старог митрополита, поготово што га је овај утјешио да буде стрпљив и предан вјери, а да ће ђаконство доћи као награда за преданост и смјерност.

Прави заплет у Цвјетковићевој Автобиографији отпочиње од склапања руско-француског мира средином 1807. године и уступања Боке Которске француском владару Наполеону. Тада настају стална сумњичења, притисци и отворено подозрење власти према братству манастира Савине, што је кулминирало великим (подметнутим) пожаром у овоме храму у јесен исте године. По замонашењу, у новембру 1808. године, Цвјетковић наглашеније биљежи збивања у српској православној цркви у Боки Которској и Далмацији, а од ступања на сцену епископа Венедикта Краљевића 1810. године његово казивање постаје најприје посредно, а од 1811. године и ступања у епископову службу и непосредно, аутентично свједочанство и прворазредни извор о збивањима у православном епископату у Шибенику у наредној деценији.

Значајна улога коју ће епископ Краљевић добити у Цвјетковићевом животопису обавезује нас да укажемо на основне податке из његове свјетовне и монашке биографије.[11] Рођен је 15. јануара 1765. године у околини Солуна, а закалуђерио се у манастиру Свете Анастасије недалеко од родног мјеста. Дабробосански митрополит 1806. године Краљевића посвећује за титуларног епископа кратовског, а од оснивања далматинске епархије 1808. године почиње његова интензивна борба да постане епископ далматински. У борбама Далматинаца против Француза, Краљевић се опредјељује за Француску, због чега су га аустријске власти биле ухапсиле и интернирале. Након доласка Наполеона и Француза у Далмацију, Краљевић је 1910. године именован за епископа, а епархијом је у почетним годинама управљао на велико задовољство православних Срба. Пошто га за вријеме француске владавине у Далмацији аустријске власти нису признавале за епископа, са падом Наполеона и повратком Аустрије у Далмацију, Краљевић долази у тешку позицију која га је присиљавала да направи бројне штетне потезе за православну цркву. Односе са Бечом је поправио кад је 1818. године предложио да се у Шибенику оснује унијатско сјемениште, али је тиме изазвао подозрење далматинских Срба и дошао у сукоб са најближим сарадницима, међу којима је био и Кирил Цвјетковић. Послије Шибенске буне на Духове 1821. године, у којој је дошло до неуспјешног покушаја атентата на њега, Краљевић се склонио најприје у Задар, а затим у Венецију, гдје је од 1827. године живио са високом аустријском пензијом све до смрти 1. фебруара 1862. године. Његова опорука, која је објављена у Српско-далматинском магазину 1863. године, а коју је прештампао Димитрије Руварац на крају Цвјетковићеве Автобиографије, носи поруку покајања и тврде вјерности Символу Источне цркве

Наставиће се ...

[1]Томо К. Поповић, Херцег-Нови у спомен петстогодишњице му, Штампарија И. Водицке, Задар, 1884, стр. 159.

[2]Стеван Бугарски, "О боравку и гробу протосинђела Кирила (Цвјетковића) у манастиру Бездин", Зборник Матице српске за историју, број 81, Нови Сад, 2010, стр. 81-87.

[3]Исто, стр. 82.

[4]Исто, стр. 82.

[5] Исто, стр. 84.

[6]Исто, стр. 85.

[7]Димитрије Руварац, "Предговор" у књизи Автобиографија просинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље, Српска Краљевска академија, Београд, 1898, стр. IV.

[8]Исто, IV.

[9]Исто, IV.

[10]Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље, прир. Димитрије Руварац, Српска Краљевска академија, Београд, 1898, стр. 245. (Сви каснији наводи преузети су из истог издања. Број у загради након цитираног текста означава преузету страну).

[11]Сава Вуковић, Еп. Шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Evro-Унирекс-Каленић, Београд-Подгорица-Крагујевац, 1996, стр. 64-65.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: