детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОДУХОВЉЕНИ ГОВОР ЛИРСКЕ ПРОЗОРЉИВОСТИ

(Верољуб Вукашиновић, Тилић, Православна реч, Нови Сад, 2020.)

 Проф. др Горан Максимовић

 

Поезија за Верољуба Вукашиновића представља непрестано разоткривање прозорљивих мјеста у свијету који нас непосредно окружује и који се налази одмах ту „изван нас“, као и у свијету дубоко уроњеном у пјесникову душу који представља посебну врсту психолошке и интелектуалне, етичке и естетске манифестације тог спољашњег свијета, али и свијету који је „изнад нас“ у свеколиким метафизичким просторима сусретања са Богом и његовим духовним зрачењима на земљи. Ако свему томе додамо и снажне а изнад свега пјеснички креативне укрштаје прошлости и савремености, традиције и модерности, као и разноврсних језичких идиома: архаичне и актуелне лексике, завичајног и стандардног говора, онда ћемо бити на правом путу разумијевања пјесничког говора Верољуба Вукашиновића (Доњи Дубич код Трстеника, 1959). Такав континуирани и досљедан поетички приступ, који препознајемо још од његових раних књига пјесама: Чежња за вртом (1993) и Повесмо (1995), а који се наставља у каснијим збиркама: Како је тихо Господе (1999; 2000), Двери у липама (2001), Опрости јагње бело (2002), Цветна недеља (2004), Вртлар (2008), Лице (2009), Изнадоблака (2012); на изразито цјеловит начин дошао је до изражаја и у најновијој збирци пјесама Тилић, која је објављена у Новом Саду 2020. године, у издању „Православне речи“, а која је ове године на књижевној манифестацији „Драинчеви дани“ у Прокупљу, овјенчана наградом „Раде Драинац“ за најбољи пјеснички рукопис објављен на српском језику током 2020. године, као и за досадашње цјелокупно ауторско дјело Верољуба Вукашиновића.

До сада је критичкој литератури више пута наглашавано да је Верољуб Вукашиновић један од најизразитијих лиричара савремене српске књижевности, а истакнуто је и да та лиричност почива на мелодији језика, на доживљајима пролазности живота, људи и ствари, визијама будућности, али и густим значењима природних појава, попут биљака и пчела, птица и ријека, сунца и мјесеца, као и на дубини искрених емоција које све те појаве изазивају у пјесниковој души. Управо је у збирци Тилић тај разноврсни лирски свијет снажно отворен већ у уводној пјесми „Косидба“, у којој је вјештина оштрења косе, ритмична магија откивања челичног сјечива на наковњу, а поготово каснијег „терања бруса уз тилић“, уз оштрицу те митске алатке, отворило пјесникове просторе нераскидивих успомена, сусрета са упокојеним оцем и свијетом дјетињства, а истовремено и са стварањем поезије и брушењем стихова по тој танкој и осјетљивој оштрици, баш онако како су искусни косци откивали косу и обарали снопове траве. Занимљива је и завичајна етимологија, из трстеничког поднебља, ове заборављене лексеме српског језика, која потиче од коријена ријечи „тил“, у значењу „потиљак“, а упућује на вјештину „извлачења жице“ на челичној оштрици сјечива, у овом примјеру ливадске косе. У таквом наглашеном лирском заносу пјесник доживљава настанак стихова као ритмичне откошаје траве, као слагање сунца и мјесечине „на хартији ливаде зелене“.

Можда баш због свега што смо навели, лирика Верољуба Вукашиновића представља једну велику „исповест“ душе. У тој исповијести намећу се бројни завичајни топоси, драги и блиски људи, далеки и нови књижевни узори. Отуда се рађају снажни стихови о родном Дубичу, о Љубостињи, о све три Мораве, о пчелама и птицама, коњима, псима и вуковима, завичајним биљкама, печуркама и растињу, виногорју и ливадама, племенитим расинским винима. Изразити облик блискости пјесника и природе, Вукашиновић остварује у пјесми „Благве“, а сусрет са овом у народу познатом врстом гљиве отвара лирске и мисаоне просторе за повратак у свијет успомена из раног дјетињства и младости, као и доживљај изразите везаности за земљу и поновно обнављање снаге из дубине тог родног тла. Све се то одвија на оном за пјесника митском простору „од Трстеника до Небесника“, како је то некада надахнуто пјевао Вукашиновићев поетички сродник, Миљурко Вукадиновић. Из свега тога извире и један аутентичан животопис пјесникове завичајне душе. Као што је један други и поетички близак савремени лиричар, Ђорђе Нешић, пјевајући о своме завичају, Славонији и Барањи, пожелио да буде „прозор кроз који Дунав тече“, тако нам и Верољуб Вукашиновић исплицитно поручује да жуди за тиме да његова душа буде она племенита капија кроз коју Морава тече. Тиме се пјесникова завичајна ријека узвија у метафизичке предјеле и представља ону танку, подједнако мистичну и неопходну границу између овога и онога свијета.

Свака од наведених појава отвара лавиринте пјесникове душе. Слике јата птица га везују за прошлост српског народа: за Косово и Газиместан, за Ловћен и Чегар, Стражилово и Зејтинлик. Визије црних гавранова асоцирају пјесника на вјечити човјеков пут према Голготи, а птице селице на сталне сеобе и расељавања, на лутање и исконску жудњу повратка у завичај. Пјесничке слике Љубостиње остварене су кроз доживљај послушања звонара Милашина чија је мисија била да вишекратно свакога дана оглашава молитву у овој светој царској лаври. Међутим, такав завјетни чин из објективне стварности, Вукашиновићевом надахнутом лирском имагинацијом, прераста у изразити субјективни доживљај тако да  лирски јунак најгласније чује одјеке онога звона које у његовим „грудима бије“, а које га кроз тај литургични доживљај снажно уводи у бескрајне метафизичке просторе и сусретања са Богом. Нема сумње да су пчеле у пјесничким доживљајима Верољуба Вукашиновића она исконска митска бића чије зујање је подједнако одјекивало у пјесниковој души и успостављало његову нераскидиву везу са оцем и ужим завичајем, али и на ширем и свеобухватнијем плану са васколиким словенским свијетом. У том смислу се на сродан начин исказује и широко значење липе као оног племенитог цвјетоносног стабла на којем се најснажније исказивала музика пчелињег зујања, на којем су ускрсавали мирисни медоносни нектари. У таквом амбијенту липа и пчеле су узрастале у ону метафизичку визију гдје су се стапали земља и небо, а гдје се зачињало родно мјесто поезије као божанског надахнућа и васкрсавао доживљај пјесме као трепераве липе, а пчела као изнова порођених слова, односно у крајњем значењу ријечи и стихова. Карактеристична су у том погледу и значења пјесме „Пчелојављенска пчела“, која је настала поводом упокојења професора Миодрага Радовића, а представља снажно успостављање везе између ставараоца и пчела, на плану креативнога рада и досезања метафизичких сазнања у том стварању.           

Лирика Верољуба Вукашиновића, поред иманентних поетичких значења, шаље и читав низ непосредних порука о пјесничким блискостима и креативним узорима. Отуда из дубине књижевне прошлости израњају бројни пјесници. Пјевајући о најмузикалнијој по много чему митској птици славују, који је украсио Орфејеву лиру, Вукашиновић призива лиричаре античког свијета: Виргила, Катула и Анакреонта, Овидија; ренесансног Шекспира, као и бројне романтичарске пјеснице, лиричаре старога кова, попут Китса, али и наших Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, Змаја и Лазе Костића. Није случајно што се у једној пјесми Вукашиновић пита шта је Јула значила Лази, покушавајући да разоткрије одговор на питање „суштине емоција“, које се изнова враћа пред нове генерације читалаца и стваралаца. Лирске везе са Лазом Костићем долазе до изражаја и у пјесми „Море“, кроз читав низ алузија на стихове Костићеве пјесме „Еј, пусто море! Еј, пусти вали!“ из драме Максим Црнојевић. Међу савременим пјесницима појављује се Петар Пајић чији први стих из пјесме „Србија“, коментарише на изразито меланхоличан начин, слутећи потпуни нестанак оне „старе земље“ српског народа. Вукашиновић пјева и о Петеру Хандкеу, у сонету који слави сусрет овога писца са Моравом, поводом награде „Беловодска розета“ из 2015. године. У пјесми „Слушајући Окуџаву“ Вукашиновић успоставља везу са поезијом као „хармонијом сфера“ код овог гласовитог руског пјесника и композитора 20. вијека. Приликом свега тога, пјесник признаје да му је „хук романтизма“ још у крви, иако је ово 21. вијек, те да је „огрезао у лиризму“ и да на свијет гледа „кроз гледич, расковник и дивизму“. Истичемо и снажне лирске визије сусрета са пјесничким стопама Стевана Раичковића у близини његове негдашње куће у Његошевој улици на Топлој у Херцег Новом. Блиска веза са Раичковићевом лириком манифестована је и кроз позивања на његову поему Записи о црном Владимиру. Сличне лирске доживљаје и сусрете са Бранком Миљковићем остварио је приликом посјете Ниша. У свему томе, Вукашиновић, на сличан начин како је то радио Бора Станковић стотињак година раније у прози, слави стари свијет и његове „мелодије тихе“, тако да у сонету „Везани стих“ моли да му не склапају „старе песмарице“ јер у њима још увијек његов пламичак гори „као кад ноћу кандило трепери“.   

Верољуб Вукашиновић настоји да сваким стихом и сваком пјесмом збирке Тилић, али и цјелокупног свог пјесничког дјела исказаног у запаженим збиркама, баш онако како то у својим дубинским значењима поручује и његово крштено име, настоји да поврати вјеру у онај аутентични смисао пјевања и умјетничког стварања заснованог на емоцијама и тананом лиризму који је једини способан да те емоције искаже. Можда ћемо тако спасити од заборава један стари свијет, по много чему непосреднији и искренији од свијета у којем живимо, а који незаустављиво нестаје пред нашим очима. Можда ће то изнова одуховити рашчовјечено биће савременог човјека, васкрснути му вјеру и наду, а можда ће само остати меланхолична неповратна евокација успомена. Како год да буде једно је извјесно, читање поезије Верољуба Вукашиновића, изнова ће нас подстаћи да вјерујемо у снагу емоција као оног најсуштинскијег стања човјекове душе.    

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: