Још нам је једино небо исто,
све су нам остало распарчали!
Они би и небо, кад би могли,
па би нам свима по комад дали.
Мај ми је с тобом најљепши био.
Ти мени трешње, ја стих за тебе.
Ти мени руже, ја теби душу.
Ти мени Сунце, ја теби себе.
Памтиш ли ти у мају сваком,
у крилу лебдјех као у рају,
а они хтједоше рану још дубљу,
дубоку, болну, баш у мају.
Казали су да си умро скоро,
али су ти нови живот дали.
Рођен си љепши него што беше,
ал’ су ти душу лопови украли.
И таквом, мили, мораћу доћи,
преко старе ћуприје ћу прећи,
уморна ћу под кошћелу сјести,
сузе ће ми од бола потећи.
Моје ће сузе у болу потећи
јер ћеш у мени познати мене,
ону малену што снове сања
гледајућ’ те са Велешке стијене.
Знам ћутња биће под истим небом
док чекам да се вријеме врати.
Још увијек се детињасто надам
да ћеш ми прегршт трешања дати.
