детаљ слике: Rembrandt Harmenszoon van Rijn - KRK Art dizajn

СКИЦЕ

Руке су вјеште. Меке и бијеле - што безмјерно појачава мој ужас. Рез! Пара утробу (чини ми се никад нисам био тако отворен). Бол је умрла - стид још није. Нагнули су се над мене радознали и тако безочан и оскрвнут могу јасније да осјетим њихов воњ по вину - опором и црном. Тулп се цери и вади моју утробу једним потезом, спреман да ту бестидност понови јер ово је - час анатомије!

- Могао бих тако да урадим! Било би то достојно мене, али професор би се љутио! Ко сам ја за њега - убоги сликар... Њихова надута, нагнута лица сигурно им се не би допала и Тулп ми не би платио слику. Никад! Јер, они су ти који сецирају и није на умјетнику да одлучује о томе...

(Боље је да кренем, а идеје ће да преноће. Више је свјетла - ујутру, за скице.)

- Тито! Тито! Ех...

Рембрандт ван Ријн, уморан... дозива блудног сина (узалуд - Титус се још није вратио) и портрет ће морати да причека. Маестрова веома богата жена Саскија умрла је одмах након порођаја - пропало је тада и њено велико имање - и њих двојица живе у крајњој биједи. Некад поклекне духом јер син му се не одазива - а чини му се да га више не чује ни Отац.

- Тито! Тито! Тито!!!

Јутро... Дозивамо оца!

Мислим ја, шта фали мом Јови, али и овај отац је изгледа прави. Гурам се мален, међу дјецом, Тито касни, има снијега и мени није проблем позната сарајевска магла и хладноћа колико сам се препао да се не смрзне или у гужви не преломи каранфил што га ми - дјеца чувамо у топлим њедрима како би га свјежег, чистом дјечијом душом узмирисаног, бацили под његова огромна и непробојна кола. Цупкам, али лакше ми је кад видим да и остала дјеца километрима наоколо чекају. Није лако њему стићи кад га зауставља толико цвијеће.

Није прошао, бар не туда и ја сам дуго плакао што га нисам видио, а мало су ми помодрили и прсти... Уопште нисам имао потребе да заустављам слеђене сузе.

Час техничког. Луља се на столици професор Михајло Ружић и "знам да му се имена не бих могао сјетити никада више" (мало Црњанског, зашто не...) да није у мом разреду имао синовицу Мирјану - у чију љепоту се није могло гледати - па сам то радио на махове и криомице. Када је професор пао (а то хоће - кад се љуљаш) читав разред је експлодирао, а смијао се и професор. И ја сам се смијао - увијек на том часу - јер је о зиду била чврсто окачена Титова слика на којој је маршалска униформа била замјењена бијелим мантилом. Нагнут над стегу, у којој је стиснут јечао одабрани комад метала Броз је турпијао. Руке су вјеште. Лакоћа његовог покрета је фасцинирала као и осмијех који се завршавао чувеном "Хаваном". Испод слике је писало:

Друг Тито у часовима одмора.

Слика ми се толико допала, да сам је тајно - задњег дана школе - узео. Како нико није одговарао због тога - ствар се очито заташкала. У оно доба кад смо сви мислили исто - знали како је тежак његов рад... Јер, кад мало боље размислиш - ко би се турпијањем одмарао?

Тулп се цери и једним покретом вади ми мозак. Спретан је - што појачава мој ужас. Питао бих га је ли то брише моје скице - али не смијем - јер час је анатомије и могао би да понови ту бестидност.

Уосталом, они су ту да скицирају и сецирају и умјетник не одлучује о томе.

Дозивам - Сина нема, Отац ме не чује. Дух се не одазива...

Лакоћа његовог ћутања фасцинира.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: