КОФЕР
Припијени једно уз друго,
а одавно јадни и сами.
Дигни од мене руке већ једном
и пусти ову душу да спава у тами.
Залуд је не буди.
Понадала се хиљаду пута,
да на свијету има још нечег светог,
добрих људи и малих чуда.
Настави тамо гдје једном стаде,
гдје ме све моје скривало од тебе,
понеси кофер препун лажи,
ја ћу још једном загрлити себе.
Никад више немој да ме тражиш.
Самоћа нек ми је усуд до краја живота,
заклета на вјерност и сопствени спокој
у мојој души живјеће доброта.
ОРХИДЕЈЕ
Немој више да ми купујеш орхидеје.
И ова посљедња је свела,
па ме растужи тако сува
и више не будем одважна и смјела.
Данас нећу слушати баладе,
иако је кишан дан,
спремаћу чајеве и лимунаде,
влажан образ одложити на длан.
Обући ћу џемпер,
онај мекани, плави,
да обгрли тремор и голу хладноћу.
Можда ми већ ујутру неко јави
да је истекао дан за самоћу.
Опсесивно ћу поредати тих пар ствари,
макар ове у материјалној форми.
Нека слуте бар неком реду,
кад је неред у мојој глави.
Отићи ћу у дугу шетњу,
проткати неки нови сан,
ноге бар немају видљиву сметњу,
у трену кад тек отпочне дан.
ПОШТАНСКО САНДУЧЕ
Данас бројимо човјека мање
објавише малочас на сва звона,
неко се родио на његовом мјесту,
истовремено пјева и плаче васиона.
Тако је кажу, откад је вијека,
изусти неко у окупљеној маси.
Шта ли остаје након човјека,
онда кад се дашак угаси?
Неком остане биљег,
неком завјештање,
неком молитва, неком клетва,
неком неизречено покајање,
у часу кад нестане човјека.
Шта ли се још деси у том трену,
кад престане све и стане дах,
има ли времена да размисли о свему,
угледа ли свијетлост или је мрак?
Да ли га бриге и тада стижу,
изречене увреде ил' покварена дјела,
да ли га сопствена судбина дотуче,
па се поражена душа одвоји од тијела?
Шта год ти сматрао мали човјече,
не дај да те сувишне мисли муче,
познавах човјека ког више нема,
за ким оста празно поштанско сандуче.
