ДOKТОР ПРОГРАМЕР
Уз помоћ пријатеља у Чикагу, упознала сам Наду и Ранка Шћеповића. За мене је то била велика част. Ранко има оштећен вид, деградацију макуле. Легаллy блинд, рекли би у Америци. Са само пет посто вида правио је и још прави чуда. Доказ да нема проблема који може да заустави вољу...
Лекар, са скоро петнаест година искуства у Специјалној болници за пластичну и реконструктивну хирургију на Кошеву, након рата у Босни и Херцеговини, обрео се у Америци. О позиву лекара није више могао да сања. И да му је вид у реду морао би да полаже силне испите како би обављао тај посао у страној држави. Све би то значило још неколико година тешког залагања. Послови који су му били на располагању нису задовољавали његов интелектуални ниво и радозналост. Послодавци су захтевали преквалификацију и додатну едукацију. Једном је прочитао оглас да на локалном универзитету траже чувара лешева, на којима су се обучавали будући лекари. Мало је фалило да се пријави, али на срећу судбина га је одвела на другу страну. Живот му је донео анђела чувара, социјалну радницу Шерон Хавертон, тадашњу шефицу Одељења за рехабилитационе услуге за помоћ слепим особама у Чикагу, која не види од рођења. Такви људи имају много бољу интуицију, јер се на њу прилично ослањају. Шерон је одмах схватила Ранкове потенцијале и вољу да уради нешто од новог живота који му је понуђен. Од дечачких дана је учио енглески језик и комуникација му није представљала препреку. Кроз разговоре и многе текстове које је прочитао, закључили су да би Ранку посао на рачунарима највише одговарао. Она се изборила за средства неопходна за веома скупо студирање на Универзитету ДеВрy. „Немам довољно речи да опишем како је Ранко по снегу и леду, по спарном времену, возовима и аутобусима, у џунгли и на асфалту, с оно мало преосталог вида завршио факултет. За три године. Исправљао је професоре, а осамнаестогодишњаци Мисисипија, Ајове, Оклахоме, Кентакија, преписивали су задатке од средовечног господина, студента из неке Балканске земље. Ранко је завршио факултет с просеком Ц, највишим просеком у овој земљи, без иједне оцене мање од А.“, Нада је низала похвале за свог мужа. Имала је сигуран посао чиновника у мањој болници, што је поред редовних примања којима су подмиривани трошкови хране и комуналија обезбеђивало и лакшу могућност лечења, у прескупом граду.
Ранков пријатељ се распитао у једној фирми и њима је требао програмер. Гејтвеј фирма се бавила прављењем компјутерских програма за установе које лече наркомане, алкохоличаре и друге зависнике. Ранку су пружили шансу. Користио је знање из медицине. Нико не може боље да направи програм за болеснике него „доктор програмер“. Савестан је радник, поштован од шефова и колега. Шали се на свој рачун. Ех, воља је јача од свега. Нема тог циља који не може да се достигне. Ранко и Нада живе у лепој кући, у предграђу Чикага. Заједно одлазе на посао у новом аутомобилу. Радују се сваком изазову.
