На мрамор ставих руку њежно,
као некада на твоје лице.
На раме ми се дјетињство спусти
из кљуна златне рајске птице!
Чујем, дозиваш моје име:
Дођи ми! Видиш да мрак пада!
Ја ти шеретски из зрелог жита
машем букетом бијелих рада.
Трчим, а класје зрневљем шушти.
Шева из гнијезда прхну високо.
Загрљај широк прима ме себи,
љубав ми точи најдраже око.
Тренутак среће неста у сузи,
што се исциједи из моје сјете.
Чује те како из хумке молиш:
Не тугуј за мном, драго дијете!
