детаљ слике: КРК Арт дизајн

ИСКУШЕЊА СИНЂЕЛА СПИРИДОНА АЛЕКСИЈЕВИЋА

(први дио)

проф. др Горан Максимовић

По несумњивом сликарском и књижевном дару, монах Спиридон (крштено Милорад) Алексијевић представљао је један од најранијих просвећених гласова српског народа у Херцеговини и Далмацији с краја 18. и из прве половине 19. вијека. Рођен је у херцеговачком мјесту Житомислићу, 14. децембра 1769. године, од оца Косте и мајке Марије (рођене Јачић), у породици која је старином носила презиме Милорадовић. Основну писменост стекао је у манастиру Житомислић (1778-1779), код јеромонаха Неофита Кошевића, а затим се школовао у Мостару (1780-1782), извјесно вријеме због куге провео је и у манастиру Пива у Старој Херцеговини (1782-1783), да би иза тога школовање наставио у Сарајеву (1783). У манастир Житомислић вратио се почетком 1784. године, а за ђакона је рукоположен у манастиру Завала 1785. године. Каснији животни пут, као и жеља да усаврши несумњиви сликарски таленат, водили су га кроз различите градове и средине. У Имотски одлази 1787. године, када се први пут истински суочио са непомирљивим јазом између хришћана западног и источног вјероисповиједања, иза тога борави у манастиру Драговић (1787-1788), да би на Крфу учио сликарство у току 1789. године. Потом се изнова враћа у Далмацију, гдје веома успјешно радио као учитељ у Врлици (1790-1792), а остао је упамћен по томе што је у тамошњој цркви Светог Николе насликао више икона, међу којима су до нашег времена очуване "Обрезање Господње" и "Преображење Господње". Иза тога, од 1792. године учитељује у Скрадину, затим је у Дрнишу ђакон и учитељ, у Шибенику службује 1801. године, па се изнова враћа за учитеља и ђакона у Скрадину (1802-1808). У међувремену је био оболио од запаљења плућа, тако да се почетком 1804. године мјесец дана лијечио у Трсту. При томе је боравио у дому српског пароха, познатог књижевника Вићентија Ракића, гдје је упознао Доситеја Обрадовића и склопио с њим лијепо пријатељство, о чему свједочи њихова каснија преписка. За свештеника је рукоположен 1808. године у Дрнишу, а затим борави у манастиру Крка (1809), те поново службује као парох у Дрнишу (1810). Исте године, по доласку Француза у Далмацију, премјештен је за економа епископског Капитола српске православне епархије у Шибенику. Касније је службовао као парох у Задру (1817-1823), те након Шибенске буне 1821. године против епископа Венедикта Краљевића, због покушаја унијаћења православних приморских Срба, те након Краљевићевог одласка из Шибеника у мају 1823. године, обављао је и функцију администратора или привременог викара Далматинске епархије, све до средине 1829. године и именовања Јосифа Рајачића за новог далматинског епископа. Пошто је пао у Рајачићеву немилост, остатак живота службовао је као парох у Задру. У марту 1835. године, по доласку епископа Пантелејмона Живковића у Далмацију, произведен је у чин синђела. Умро је од болести срца у Задру, на Васкрс 11. априла 1841. године, а сахрањен је у селу Смоковићу у Равним Котарима.[1]

Прве књижевне радове (превод са руског језика Малог катихисиса и своју оригиналну пјесму Пастирка цетинска у годишту 1810),објавио је 1811. године у Млецима. Иза тога је у Новинама сербским (број 37, 1818), објавио Оду аустријском цару Францу Первому. Поред још неколико превода са руског језика дјела богослужбеног карактера, који су остали у рукописима и углавном су изгубљени или су сачувани дјелимично, превео је са италијанског језика дјело Руководство человеческог живота, енглеског писца лорда Додслија и објавио га у Будиму 1830. године.[2] У оквиру истог издања, објавио је и прозне компилације просвјетитељског карактера Увеселенија или Забаве. Завређују помен и два прозна дјела која је објавио у Српско-далматинском магазину: поучна цртица Прави благодетељ добро чини и мучи (1839), те нарочито биографска студија под називом Житије блаженопочившег Никанора Богуновића Скочића, архимандрита манастира Крка, храма Светог Архистратига Михаила и прочих безплотних сил, у Далмацији; укратко описано од љубитеља истине, и свога рода (1840).

У рукопису му је остало и најзначајније дјело, аутобиографија под називом Споменак Милорадов, која је објављена у наставцима у Гласнику православне далматинске цркве у Задру (у току 1904, 1905. и 1906. године, а приредио га је за штампу највјероватније, јер то није посебно назначено, уредник овог гласила Ђорђе Поповић), а обухвата период од раног дјетињства и нарочито од почетка школовања 1778. године у манастиру Житомислићу, па све до 1836. или чак и 1839. године, када су написане посљедње странице овог дјела.[3] Након овог првог, часописног  издања, Споменак Милорадов имао је још једно, посебно издање, у Книну, 1990. године.

Пригодна пјесма Пастирка цетинска у годишту 1810. испјевана је у част хиротонисања епископа Венедикта Краљевића на чело Далматинске српске православне епархије. Испјевана је у парно римованим лирским десетерцима, а сачињена је из укупно 26 катренских строфа. Пјесма представља похвалу француском заповједнику у Далмацији, „славном маршалу“ Мармонтелу, као и Наполеону „славном господару Франције“. У својој основи утемељена је на класицистичкој поетици, на свечаном похвалном тону карактеристичном за жанр оде, као и на преплету слика из народног хришћанског живота у којима се велича свемоћ и доброта Бога са предхришћанским доживљајима свијета оваплоћеним у јединству човјека и природе и ликовима античких божанстава. Пастирица са обала ријеке Цетине позива народ да се искупи, те пјесмом и игром прослави долазак далматинском владике Венедикта, који на то мјесто долази вољом свемогућег Бога, као и господара Франције Наполеона. Свечаност су увећали и стари и млади Далматини, али и бројни антички богови, тако што се Аполо јавља из дубраве, што се Минерва осмејава с Марсом, а то је општа потврда узвишености и самог значаја овог тренутка за судбину српског народа у приморју.

Осим пригодног похвалног карактера, пјесма није имала значајније умјетничке претензије, али је касније доживјела судбину непожељног дјела, када је владика Краљевић оптужен за издају православног српског народа у Далмацији и покушај унијаћења Далматинске српске православне епархије под притиском Аустријске монархије, што је за посљедицу имало Шибенску буну српског народа 1821. године, а затим и повлачење владике Краљевића са мјеста епископа 1823. године.

Друга Алексијевићева пјесма Ода аустријском цару Францу Первоме написана је и објављена 1818. године у склопу важне посјете коју је владика Венедикт Краљевић имао те године на аустријском двору у Бечу. Пјесма је испјевана у наизмјенично римованим тринаестерцима, а сачињена је из девет катренских строфа. Ради се о типичној пригодној похвалној пјесми. У класицистичком духу у пјесми је показано како су долазак на престо цара Франца Првог прославили антички богови Феб, Зефир и Аполо, а наспрам њих његовој слави се радује и читава природа, а поготово далматинске ријеке Цетина, Крка и Крупа, које своје плодне струје изливају у Адријатско приморје. Пјесник моли цара да свим далматинским народима украси живот онако како су древни Римљани украсили тај простор, а заузврат читава Јадрија исплешће вијенце славе и оданости и тиме украсити вишевјековни славни престо свога императора Францеска.

Два просвјетитељска прозна текста Увеселенија или Забаве, као и поучна цртица Прави благодјетељ добро чини и мучи, настали су каснијој животној доби Спиридона Алексијевића и представљају компилације различитих вјерских и дидактичких поука на које је наилазио у прочитаној литератури. Цртица Прави благодјетељ и мучи настала је као разговор надменог комарца и скромне свијеће у коме се комарац хвалисао да нема на свијету кориснијег и благороднијег живог створа од њега. Сматрао је да је најбољи учитељ човјеков јер га својим оштрим убодима учи трпљењу, буди га истим тим боцкањима из сна и заборавности кад је дужан да уради неки посао или испуни неку обавезу. Комарац је уз све то још вјеровао да је и достојанствен јер је имао трубу која му је омогућавала да оглашава своје присуство и своје побједе над човјеком. Међутим, када је у својој лакомисленој надмености назвао свијећу „неваљалом лијенчином“ и запитао је какав је смисао њеног постојања и које добро она чини, свијећа му је поучно одговорила да све то што он назива добром које чини за човјека, није ништа друго него себично чињење за себе да би се наждро и напунио свој трбух. Након тога, свијећа је додала да је једина њена вриједност да свијетли у мраку и олакшава људима да проходају колико могу. Учинила би за добро човјеково и више, али јој то природа њена не дозвољава. Зато не труби да би сви чули „за ово мало што чини, но мучећи настоји чинити добро“.

Увеселенија или Забаве представљају разнолики низ од 76 просвјетитељских сентенци са развијеним коментарима и поукама које је Алексијевић преузео и превео из неименованих књижевних и философских извора. У сентенцама изнијета су размишљања о човјеку, доброти, правди, злу, мржњи и љубави, о мудрости и наивности, философији, религији, истини и лажи. У развијеним поучним причама као јунаци појављују се знамените историјске личности: Александар Велики, Дарије персијски цар, Велизариј војвода цара Јустинијана, Алфонс краљ од Арагоније и Неапоља; као и бројни философи античког времена: Сократ, Аристотел, Платон, Питагора, Диоген, Алкибијад Атински, Аристип и сл. Осим што има поучни карактер, понуђени текст представља типичан израз просвјетитељског доба и показује најразличитија Алексијевићева интересовања и доступну лектиру на којој је изградио своју животну позицију и свјетоназоре.             

Посебну аналитичку пажњу заслужује Алексијевићева студија посвећена исписивању животописа Никанора Богуновића Скочића (1735-1792), која је објављена у Српско-далматинском магазину 1840. године у Задру под називом "Житије блаженопочившег Никанора Богуновића Скочића, архимандрита манастира Крке, храма Светог Архистратига Михаила и прочих безплотних сил, у Далмацији; укратко описано од љубитеља истине, и свога рода".[4]

У уводном обраћању читаоцима, које је датирано у Задру, у јулу 1839. године, Спиридон Алексијевић наглашава да је осјећао страх да изађе на „пространо критическо поље књижевности“,[5] али да му је непристрасна савјест дала слободу да објелодани и сачува од заборава важне личности и догађаје. Зато је одлучио да приложи за Магазин кратко Житије блаженопочившег архимандрита Никанора Богуновића. Алексијевић се унапријед скромно представља као слаб познавалац књижества, па моли све учене Србе, као „благосрдечне љубитеље свога рода“,[6] да исправе све оно што нађу да је погрешно и да то опросте са срдачном љубави своме брату који искрено љуби свој род и неизмјерно ће га до гроба љубити.  

На почетку животописа, Алексијевић наглашава да је Никанор Богуновић, прозвани Скочић, био архимандрит три далматинска манастира српске православне цркве: Крке, Крупе и Драговића, те да је у доба владавине Млетачке републике био „генерални викар цркве православне источног исповједанија у читавој Далмацији“.[7] Богуновић је Рођен 1735. године у селу Сонковић код Скрадина, од оца Георгија (Ђорђа) и мајке Марије Малешевић из села Кањане у Петровом пољу, а на крштењу је добио име Николај. Богуновићев отац био је добар и богољубив човјек, предани хришћанин, земљорадник који је лијепо живио са својим сељанима, тако да су га били прозвали „попом“ због угледа који је имао међу сународницима. Кад је дјечак достигао узраст за образовање, отац га је дао да изучи италијански језик код фратара у Шибенику, у самостану Висовац, јер у оно доба није било српских школа у томе крају, а један даљи рођак из покатоличеног дијела породице Богуновић служио је ту као фратар. На школовању је у тих неколико година показао изразити таленат, а поред италијанског језика изучавао је и филозофију коју су фратри онога времена предавали. Када се раширио глас да ће фратри младог Богуновића покатоличити и заредити, отац га је одмах одвео кући, а убрзо иза тога уписао га је у Скрадину у српску школу код неког учитеља Јефрема који је био дошао из Угарске. Касније је млади Богуновић од 1759. године послуживао у скрадинској цркви као помоћник јеромонаха Јевгенија Благојевића, а након што је парох оболио, преузео је 1762. парохију, а већ 23. маја 1763. године у Плашком је рукоположен на степен свештенства од епископа Данила Јакшића. Служио је као парох у Скрадину све до 1766. године, а затим је прешао у манастир Крку, гдје га је замонашио архимандрит Никанор Рајевић и дао му монашко име Никанор. У то вријеме манастир Крка је имао тешку парницу пред судом у Венецији јер су неки кметови из породица Мажибрада, Крнета, Лалић и Бјелановић, хтјели да на Кистањама присвоје манастирску земљу. Манастир је пред судом најприје бранио монах Јоаникије Јовановићем, а кад је видио да неће моћи сам одбранити парницу, затражио је да му пошаљу у помоћ и младог Богуновића који је био одличан познавалац италијанског језика. Богуновић је тада показао изврсну интелигенцију и окретност у правним питањима, тако да су успјели да одбране парницу а суд је обавезао поменуте породице да морају давати манастиру за порез петину од свих житних прихода.

Након смрти архимандрита Никанора Рајевића 1770. године, Богуновић је једно вријеме водио српску парохију у Дрнишу, а послије смрти старца Никифора Травице 1776. године, на позив монаштва враћен је у манастир Крку и постављен за намјесника, да би 1778. године био именован за намјесника сва три српска далматинска манастира: Крке, Крупе и Драговића. У чин архимандрита произвео га је у јануару 1779. године у Плашком епископ Петар Петровић, а од 1783. године Млетачке власти именовале су га за генералног викара српске цркве у Далмацији. Богуновић је показао знатну вјештину управљања манастиром Крка, који му је био непосредно додијељен, као и манастирима Крупа и Драговић, који су водили игумани под његовим старатељством и надзором. Алексијевић описује и проблеме који су се одиграли у манастиру Крупа 1782. године јер се братство било подијелило око избора новог игумана. Једна група је била за Спиридона Симића, а друга за Јосифа Дошеновића. Међу присталицама Дошеновићевим нарочито се истицао млади и „дрзновени“ свештеник Герасим Зелић, који је насилно био отео кључеве од манастирске ризнице и истукао једног монаха који је подржавао Симићев избор за игумана. Богуновић је успио смирити ту побуну и поставити Симића за игумана, док је Зелић био кажњен и убрзо је затражио и добио дозволу да иде у Крф да изучава иконописање.

Алексијевић је и касније на страницама Богуновићевог животописа у негативном свјетлу представио Герасима Зелића као самовољну и властољубиву особу, која није поштовала монашке норме понашања и црквеног живота. Указаће да је послије Крфа, Зелић у Цариграду на сумњив начин постао архимандрит, да је у два наврата предузимао путовања у Русију, гдје је стекао велико богатство. Када се вратио у Задар у јуну 1789. године, Зелић је држао  литургију у цркви Светог пророка Илије „са крстом на прсима и жезлом као епископ“,[8] тако да се по вјерном народу био просуо глас да је Зелић постао владиком, да би се тек касније разјасниле те његове непримјерене радње и немилосрдна борба најприје да постане генерални викар и да смијени Никанора Богуновића, а потом и да постане епископ у Далмацији. У том смислу Алексијевић веома прецизно описује бројне драматичне догађаје који су се одигравали најприје у Задру  средином августа 1790. године, а потом и у октобру исте године у Венецији, гдје је пред Млетачким властима Богуновић морао да се одбрани од Зелићевих оптужби. Успио је у томе тако да је задржао функцију генералног викара, а Зелићу су Млетачке власти наложиле да се врати у манастир Крупу и стави под заповијед свог законитог генералног викара Богуновића. Зелић се међутим није тиме умирио, него је као човјек који није поштовао монашку дисциплину и ред убрзо тајним путевима и без дозволе Богуновићеве отишао преко Трста у Беч, гдје је живио наредне двије године, све до Богуновићеве смрти средином 1792. године.    

Алексијевић је описао и све корисне радње које је предузео Богуновић за четрнаест година колико је био архимандрит у манастиру Крка, а потом од 1783. године и као генерални викар српске православне цркве у Далмацији. Посебно је приказао градњу новог звоника и олтара, трпезарије и конака у манастиру Крка, али се осврнуо и на богослужбени ред који је успоставио Богуновић у сва три манастира под његовим старатељством, као и у читавој Далмацији и Боки Которској. Поред свега тога, Богуновић је искрено био одан свом монашком завјету и био је примјер скромности и оданости православној вјери. Алексијевић не заборавља да помене како су у Крки, Крупи и Драговићу служили бројни монаси који су искрено били одани Богу, а као испосници посебно су цијењени они који читавих шездесет година нису порекли завјет и нису окусили месо, попут јеромонаха Макарија Крнете из Крке, Јоаникија Радиновића из Крупе, Викентија Стојисављевића и Гаврила Црнчевића из Драговића.

Алексијевић је детаљно описао како је кратко боловао од тегоба у стомаку и умро 27. јуна 1792. године Никанор Богуновић, а за то су му послужила аутентична свједочења двојице монаха који су били непосредно присутни. Радило се о каснијем архимандриту Герасиму Омчикусу, као и проигуману Јоаникију Илићу. Послије једне посјете Обровцу почетком јуна 1792. године, гдје је био на ручку код венецијанског заповједника Цолатија, Богуновић је послије попијене кафе осјетио бол у стомаку, од кога је и иначе још од раније боловао. Вратио се у манастир Крку, гдје није имао љекара, него се лијечио травама, тако да му се послије три недеље стање погоршало и упокојио се пошто је претходно потпуно смирено исповиједио се и опростио сабраћи за све неспоразуме и сагрешења.

Касније су услиједила бројна трвења Герасима Зелића да наслиједи Богуновићево мјесто генералног викара у Далмацији и то највише са Саватијем Васиљевићем, кога је на Цетињу на предлог монаштва манастира Крка произвео у чин архимандрита, митрополит Петар Петровић. Васиљевић је требало да наслиједи и Богуновићево мјесто генералног викара, али због Зелићеве борбе за викарски трон, на који су га на крају поставиле млетачке власти средином 1796. године, Васиљевић никада није преузео ту функцију.

На завршним страницама, Алексијевић се посебно осврће на благ карактер и добродјетељну личност Никанора Богуновића. Приказује га као поузданог духовника, праведног управитеља, а изнад свега тихог и смиреног човјека, који је мало говорио, али све што би казао било је са мјером и мудрим мислима. Посједовао је изврсне дипломатске способности и често је путовао у Венецију, гдје му је добро познавање италијанског језика помагало да успостави блиске контакте са венецијанским властима. Због тога је сваке године у доба месојеђа, када су биле велике карневалске свечаности, походио Венецију, што је објашњавао сљедећим ријечима: „Ја не идем као беспослен проводити вријеме у Венецији, но идем да се близу наши владјетеља уз оне веселе дневи нађем; ја настојим за добро, ако не добијем, а ја радим да ме не забораве“.[9] Алексијевић се на крају текста са дубоким личним поштовањем и наклоном осврће на чињеницу да је и сам, пошто је из Житомислића због турског тирјанства био пребјегао у Драговић, имао срећу да упозна Богуновића 11. маја 1790. године у манастиру Драговић, приликом једне Богуновићеве посјете. Тада је Богуновић, према свједочењу његових калуђера Јоаникија Илића, Герасима Омчикуса и Спиридона Новаковића, који су то касније испиричали Спиридону Алексијевићу, препознао да се ради о просвећеном и бистром младићу, тако да је био намјеравао да га поведе са собом и брине се о даљем његовом просвећивању.                      

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: